Lice i naličje pobjede

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Prođe i obeležavanje 80. godišnjice pobede u Velikom otadžbinskom ratu, kako Rusija zvanično naziva praznik koji slavi 9. maja. Ne pominje se Drugi svetski rat, iz razumljivih razloga, jer je prve dve godine rata SSSR bio verni saveznik nacističke Nemačke u komadanju Evrope. Da Hitler nije napao Sovjetski Savez, ne bi bilo ni Dana pobede, ni slavnog sovjetskog i ruskog antifašizma.

Bizarne scene su se mogle videti u Moskvi – Vladimir Putin, Hitler našeg doba, koji već godina vodi genocidni rat protiv Ukrajine, služeći se metodama Vermahta i SS-a, trabunja o pobedi nad nacizmom i lažno se predstavlja kao naslednik pobednika nad fašizmom. Ako je ruskom hazjajinu baš toliko stalo da pobedi savremeni nacizam, kao što često zbori, ništa lakše – dovoljno je da izvrši samoubistvo. Ruski nacizam ne bi bio totalno poražen, ali bi mu, u slučaju da Putin strada od rođene zločinačke ruke, bio nanet silovit udarac.

Skrivena stvarnost

Dan takozvane pobede masovni ubica iz kremlja proslavio je u društvu sličnih sebi, autokrata, diktatora i tirana, među kojima se našao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Srpski mediji, inače poklonici ideja krvi i tla, nacionalne supremacije i sličnih kukastih izmišljotina. Slavodobitno su izveštavali o moskovskoj fešti koja je, kako vele, okončana magičnim scenama velikog vatrometa.

Uopšte, sve je kiptalo od trijumfalizma, militarizma, gromopucatelnih reči, slobode, slobodarstva i sličnih pojava kojih u Rusiji nema ni za lek. Što bi rekao Konstantin Kavafi – zvučne banalnosti. Moglo bi se pisati o besprimernom cinizmu i perverziji proslavljanja pobede nad fašizmom u samom srcu današnjeg fašizma, ali to je sve već poznato i napisano. Meni je kod ove, ali i drugih sličnih proslava nešto drugo mnogo zanimljivije. Čak i kad se takvi jubileji obeležavaju na primeren način, u zemljama koje baštine antifašističku tradiciju, svečarski momenat neminovno natkrili golu stvarnost rata, stradanja, borbe, patnje, herojstva, muke, svega onog što su ljudi proživeli tokom tih strašnih godina.

Uopšte, stiče se utisak kao da realnost isparava iz naših jubileja, a pogotovo iz medija, retko se kad može čuti ili pročitati nešto živo, neko pošteno svedočanstvo o tom užasu, sve se gubi u apstrakcijama, opštim mestima. Nije ni čudo – stvarnost velikog svetskog sukoba je tako crna i mračna, uprkos herojskom otporu protiv fašizma, malo bi ko zavirivao u taj ponor, očaj i jezu. Oduvek se gola realnost rata romantizovala, apstrahovala, prekrivala velom od reči, u tom pregnuću su masovno učestvovali pisci raznih vrsta. Kod nas, na primer, gotovo da nema autora koji se nije bavio zatomljavanjem grozomorne stvarnosti rata, preinačujući je u patriotske popevke ili čiste falsifikate, od Milutina Bojića do Dobrice Ćosića.

Nemačka – verni prijatelj Sovjetskog Saveza

Povodom proslave 9. maja u Moskvi najprikladnije bi bilo zaviriti u svedočanstva aktera Drugog svetskog rata, recimo ona koja se mogu naći u knjigama “Rat nema žensko lice” i “Poslednji svedoci” nobelovke Svetlane Aleksijevič. U prvoj je spisateljica razgovarala sa staricama koje su kao devojke, uglavnom jedva punoletne, učestvovale u borbi protiv nacista, a u drugoj sa ljudima koji su bili deca na početku Drugog svetskog rata. Pa da vidimo malo tu crnu stvarnost, mimo ovih svečarskih, jubilejskih kulisa. U živom sećanju ljudi, u pravoj stvarnosti – ništa nije kao u propagandnim kremaljskim glasilima.

O početku rata ovako govori Jelena Antonovna Kudina, redov, šoferka, prisećajući se da su Staljinovi enkavedeovci zabranjivali razgovore o potencijalnoj invaziji Nemačke na SSSR: „Prvih dana... U gradu pometnja. Haos. Strah ledi kosti. Love nekakve špijune. Ubeđivali smo jedan drugog: ‘Ne nasedajte na provokaciju.’ Niko nije mogao ni da pomisli da je naša armija pretrpela katastrofu, potukli su je za nekoliko nedelja. Učili su nas da ćemo ratovati na tuđoj teritoriji. ‘Ni pedlja svoje zemlje nećemo dati...’ A sada odstupamo...

Pre rata su išle glasine da se Hitler sprema da napadne Sovjetski Savez, ali su se ti razgovori strogo prekidali. Presecali su ih odgovarajući organi... Jasno vam je koji su to organi? NKVD... Čekisti. Ako su ljudi šaputali, to je bilo kod kuće, u kuhinji, a u zajedničkim stanovima – samo u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata, ili u kupatilu, ali se prethodno pustila voda iz česme. Ali kada je Staljin progovorio... Obratio nam se rečima: ‘Braćo i sestre...’ Tada smo zaboravili na sve što nam je radio... Naš ujak je sedeo u logoru, mamin brat, bio je železničar, stari komunista. Uhapsili su ga na radnom mestu... Jasno vam je – ko? NKVD...

Našeg omiljenog ujaka, znali smo da ni za šta nije kriv. Verovali smo. Bio je odlikovan još u građanskom ratu... Ali, posle Staljinovih reči, mama je rekla: ‘Moramo da branimo Domovinu, a posle ćemo prosuditi.’ Domovinu su svi voleli”.

Natalija Ivanovna Sergejeva, redov, sanitarka, ima slično sećanje: “Nekoliko dana pre izbijanja rata, razgovarala sam s prijateljicom, bile smo ubeđene da nikakvog rata neće biti. Pošle smo u bioskop, pre filma su prikazivali žurnal: Ribentrop i Molotov pružaju jedan drugom ruku. U svesti su nam se urezale reči spikera da je Nemačka – verni prijatelj Sovjetskog Saveza. Nije prošlo ni mesec dana, a nemačka vojska je već bila pod Moskvom”.

Pobednici u Gulagu

Političari i njihova svita slave pobedu, ali ne vlada svuda trijumfalistička atmosfera. „U našim selima, na Dan pobede se ne raduju, već plaču. Mnogo plaču. Tuguju... Bilo je tako strašno... Sve bližnje sam sahranila, u ratu sam sahranila dušu“, kaže V. G. Androsik, ilegalna radnica. Pobeda ume da bude relativna, pogotovo u totalitarnim zemljama. Pobeđen je fašizam, ali je staljinizam ostao da vlada u punoj snazi. „Mnogi od nas su verovali... Mislili smo da će se posle rata sve promeniti... Staljin će poverovati svom narodu.

Ali rat se još nije ni završio, a ešaloni su krenuli u Magadan. Ešaloni s pobednicima... Hapsili su one koji su bili zarobljeni, koji su preživeli nemačke logore, koje su Nemci odveli na rad – sve koji su videli Evropu. Mogu da pričaju kako tamo narod živi. Bez komunista. Kakve su tamo kuće, kakvi su putevi. O tome da nigde nema kolhoza... Posle Pobede, svi su zaćutali. Ćutali su i plašili se, kao pre rata“, priča jedna sagovornica Svetlane Aleksijevič.

Dok je radila istraživanje za knjigu, spisateljici su često stizala pisma, neka od njih bez adrese pošiljaoca. Evo jednog, na temu pobednika koji to nisu: „Moj muž je nosilac ordenja slave, a posle rata je dobio deset godina logora... Tako je domovina dočekala svoje heroje. Pobedioce! Napisao je pismo svom kolegi s fakulteta da mu je teško da se ponosi našom pobedom – svoju i tuđu zemlju zatrpali su ruskim trupama. Zalili krvlju. Odmah su ga uhapsili... Skinuli epolete... Vratila sam se iz Kazahstana posle Staljinove smrti... Bolesna. Dece nemamo. Ne želim da se sećam rata, ratujem ceo život...“

Strašna glad u Ukrajini

Bilo je i onih koji su verovali u Staljina i partiju, zatvarali oči pred zlom, ili su nekako uspeli da ostanu u neznanju. A onda su im se otvorile oči tokom rata, u dodiru sa ljudima koji su išli da brane svoju zemlju, ali ne i zlikovca Džugašvilija. Evo jednog takvog svedočenja: “Ovo nije za štampu, ovo je za tebe... Oni stariji... Oni su sedeli u vozu zamišljeni... Tužni. Sećam se kako je jedan major razgovarao sa mnom noću, dok su svi spavali, o Staljinu. Dobro je popio i osmelio se, priznao je da mu je otac već deset godina u logoru, bez prava prepiske. Ne zna je li živ ili nije. Taj major je izgovorio strašne reči: ‘Hoću da branim domovinu, ali neću da branim tog izdajnika revolucije – Staljina’. Nikada takvo nešto nisam čula... Uplašila sam se. Srećom, ujutru ga više nije bilo. Sigurno je izašao...

Reći ću ti jednu tajnu... Družila sam se sa Oksanom, bila je iz Ukrajine. Od nje sam prvi put slušala o strašnoj gladi u Ukrajini. O pomoru. Nisi mogao naći ni žabu, ni miša – sve su pojeli. U njihovom selu, umrla je polovina ljudi. Pomrla su sva njena mlađa braća, tata i mama, a ona se spasla jer je noću iz kolhozne konjušnice krala stajsko đubrivo i jela ga. Niko nije mogao da ga jede, a ona ga je jela: ‘Toplo ne ulazi u usta, a hladno može. Bolje je smrznuto, miriše na seno’. Govorila sam joj: ‘Oksana, drug Staljin se bori. On uništava neprijatelje, ali ih je mnogo’. ‘Ne’, odgovorila mi je, ‘glupa si. Moj tata je bio profesor istorije, govorio mi je: ‘Jednom će drug Staljin odgovarati za svoje zločine...’ Noću sam ležala i mislila: Oksana je neprijatelj. Špijunka? Šta da radim? Posle dva dana je poginula. Niko od rodbine joj nije ostao, nikome se nije mogla poslati obavest o smrti”.

Dete više ne plače

Rat je užasana i bez staljinističkog aparata za uništenje čoveka. O tome govori većina svedočenja kod Svetlane Aleksijevič. Evo jednog: „Neko nas je izdao... Nemci su saznali gde je stanište partizanskog odreda. Opkolili su šumu i prilaze k njoj sa svih strana. Sakrivali smo se po divljim čestarima, spašavale su nas močvare kud kazneni odredi nisu zalazili. Baruština. I ljude i tehniku uvlačila je u sebe i potpuno uništavala. Po nekoliko dana, nedeljama, stajali smo do grla u vodi. S nama je bila radio-telegrafistkinja koja je nedavno pre toga rodila. Dete gladno... Traži da sisa... Ali i mama je gladna, nema mleka, i dete plače. Kazneni odred je u blizini... S psima... Ako ga psi čuju, svi ćemo izginuti. Cela grupa, trideset ljudi. Shvatate? Komandir donosi odluku. Niko se ne usuđuje da majci prenese naredbu, ali ona sama naslućuje. Spušta zavežljaj s detetom u vodu i dugo ga tamo drži... Dete više ne plače... Ni zvuka... A mi ne možemo da podignemo pogled. Ni prema majci, ni jedan prema drugom.“

Teško je pronaći reči kojima bi se nešto suvislo reklo o žrtvovanju bebe zarad opstanka svih ostalih. Samo treba biti zahvalan što nismo stavljeni u poziciju da donosimo takve odluke, s kojima posle ne znam kako se uopšte može živeti. Evo još jednog svedočanstva od slične sorte: „Bili smo opkoljeni... Skitali smo po šumama, po močvarama. Jeli smo lišće, koru drveta. Nekakvo korenje. Bilo nas je petoro, jedan još dečkić, tek su ga pozvali u vojsku. Jedne noći mi sused šapuće: ‘Dečko je polumrtav, ionako će umreti. Shvataš...’ ‘O čemu ti to?’ ‘Jedan logoraš mi je pričao... Kada su bežali iz logora, uvek su vodili sa sobom jednog mladog... Čovečje meso može da se jede... Tako smo se spasli...’ Nismo imali snage da udarimo na njega. Ujutru smo sreli partizane“. Ipak su ostali ljudi, pukim slučajem, moglo je da bude drugačije.

Krik deteta koje leti u bunar

Malo o zverstvima nacističkih okupatora. Jelizaveta Petrovna Malahova, ilegalna radnica: „Idem jednom stranom ulice, dva mlada fašista drugom. A ispred nas mala kuća i na prozoru dečak, imao je oko tri godine. I jedan fašista vadi pištolj i puca u tog dečaka. Šta mu je taj dečko učinio? A on je hteo da se pohvali kako dobro puca. Pred mojim očima su ubili trudnu ženu. Njeno detence neće videti sveta, nijedan minut neće proživeti, nijedan trenutak. Mržnja prema njima me je gušila. Noćima nisam mogla da spavam...“

Antonina Aleksejevna Kondrašova, partizanka, izviđač Bitoške partizanske brigade: “I dan-danas mi je u ušima krik deteta koje leti u bunar. Jeste li čuli nekada takvo nešto? Ne biste mogli to da slušate, ne biste izdržali. Dete leti i viče, viče kao odnekud ispod zemlje, sa onog sveta. To nije dečji krik, nije ni čovečji, već nekakav zagrobni. I, kad posle toga ideš na zadatak, duša te samo jedno moli: da ih što pre ubiješ, da ih uništiš najžešće što možeš. Kada sam videla zarobljene fašiste, htela sam da nasrnem na svakog. Ne bih ga ubila, to je suviše laka smrt. Ne bih ga oružjem, ne bih puškom...

Oni su radili s ljudima strašne stvari, nenormalne. To danas ne možete da shvatite. Ali to biste isto osećali kad biste videli da pred vašim očima raspaljuju veliku vatru nasred sela i bacaju u nju staru učiteljicu, koja vas je nekada učila. Ili kad iseku na komade mladog dečaka. Testerom. A sve su to bili ljudi koje sam poznavala. Ili otac tvoje drugarice, ili neko s kim si išla u školu. A najteže je doći u odred i reći: Saša, ili Mašo, tvoju majku ili tvog oca su streljali, ili zapalili, ili dali da ih rastrgnu psi. To je bilo najstrašnije. Sve se moglo preživeti, samo ne to”.

Nisam se rodila da bih ubijala

Valentina Mihajlovna Iljkevič, partizanka, vezista: “Naišli smo na jednu ženu koja je bila bez svesti. Nije mogla da hoda, puzila je po drumu. Govorila je ono što je mislila: da je već mrtva. Osećala je da kroz nju teče krv, ali je mislila da to oseća na onom svetu. I kada smo je prodrmali, kada se malo osvestila, ispričala nam je da su je vodili na streljanje s petoro dece. Dok su je vodili prema staji, decu su streljali. Streljali su ih i pritom šenlučili... Ostao je poslednji dečak u njenom naručju. Fašista joj je kazao: odbaci ga, inače ću pucati. Ona ga je tako bacila da ga je sama ubila... Svoje dete... Da Nemac ne može da ga strelja... Govorila je da ne želi da živi, da posle svega ne može da živi na ovom svetu, samo na onom...

Ja nisam želela da ubijam, nisam se rodila da bih ubijala. Htela sam da postanem učiteljica. A oni su došli u našu zemlju da ubijaju, da pale. Videla sam kako pale selo... Nisam mogla da viknem, nisam mogla glasno da plačem: išli smo u izvidnicu i došli smo u to selo. Mogla sam samo da grizem sopstvene ruke, i sada imam ožiljke, grizla sam do krvi. Do mesa. Sećam se kako su vrištali ljudi... zavijale krave... kričale kokoške... Činilo mi se da svi viču ljudskim glasovima... sva živa bića... To ne govorim ja, to moja velika tuga govori...“

Dečak iz intelektualne porodice

Fašistička zlodela i nečoveštva budila su žudnju za osvetom. O tome govori jedna sagovornica Svetlane Aleksijevič: „Hvatali smo ranjenike, privodili ih u odred... Nismo ih streljali, bila bi to laka smrt za njih, klali smo ih, kao svinje, posebnim puškama, sekli smo ih na komade. Išla sam to da gledam... Čekala sam. Dugo sam čekala taj trenutak, kada od bola počinju da im pucaju oči. Zenice... Šta vi znate o tome?! Oni su moju mamu s mojim sestricama spalili u vatri nasred sela...“

Razgovarala je Aleksijevič i s ponekim muškarcem. Ovaj je želeo da ostane anoniman, ali je bar pošteno ispričao šta su oslobodioci radili: „Nastupamo... Prva nemačka sela... Mi – mladi. Snažni. Četiri godine bez žena. U sanducima vino. Zakuska. Hvatali smo nemačke devojke i... Nas deset je silovalo jednu... Nije bilo dovoljno žena, stanovništvo je bežalo od sovjetske armije, hvatali smo mlade. Devojčice... Od dvanaest-trinaest godina... Ako je plakala, tukli smo je, nečim bismo joj začepili usta. Nju boli, a nama smešno. Sada ne razumem kako sam mogao... Dečak iz intelektualne porodice... Ali to sam bio ja... Jedino čega smo se plašili bilo je da naše devojke to ne saznaju. Naše medicinske sestre. Pred njima smo se stideli...“

Bolje me dokrajči

Posebno su potresna svedočanstva i sećanja bolničarki. Evo jednog: „Ljudi nisu hteli da umiru. Na svako stenjanje smo se odazivale, na svaki krik. Mene je jedan ranjenik, kada je osetio da umire, ovako uhvatio za rame, zagrlio i nije hteo da me pusti. Činilo mu se da, ako je neko tu, kraj njega, ako je sestra pored njega, da ga život neće napustiti. Molio je: da još samo pet minuta poživim, još makar dva minuta... Jedni su umirali nečujno, tiho, drugi su vrištali: ‘Neću da umrem!’ Čovek umire, ali ipak misli da se to ne dešava, ne veruje da umire. A ti vidiš kako se ispod kose pojavljuje žuta boja. Kako tamni, nestaje, opušta se ispod odeće. I leži mrtav čovek, i na licu mu je nekakva začuđenost, kao da on leži i misli: kako to da sam umro? Nisam valjda umro?

Do poslednjeg trenutka, dok god čuje, govoriš mu da neće, nikako, kao da je uopšte moguće umreti. Ljubiš ga, grliš: šta ti je, ma šta ti je? Već je mrtav, oči na potiljku, a ja mu i dalje nešto šapućem... Umirujem ga... Prezimena su nestala, izgubila su se iz sećanja, ali lica su ostala...“

Ima i onih kojima je smrt bila milija od života bez ruku ili nogu. O tome priča Zinaida Vasiljevna Korš, sanitetska instruktorka u konjičkom eskadronu: “U zamenu za moje ordenje i medalje, dali su mi nekakve specijalne kupone s kojima sam mogla da odem u vojnu prodavnicu i nešto kupim. Kupila sam sebi gumene čizme, tada veoma moderne, kaput, haljinu i cipele. Odlučila sam da prodam šinjel. Otišla sam na pijacu. Došla sam u svilenoj haljini. I šta sam tamo videla? Mlade momke bez ruku, nogu. Sav narod koji se borio. Oni koji su imali ruke u jednom komadu prodavali su kašike koje su sami napravili. Ostali su samo sedeli, umivajući se suzama. Otišla sam, i nisam prodala taj šinjel.

Čitavih pet godina, koliko sam živela u Moskvi, nisam mogla da odem na pijacu. Plašila sam se da će me neko od tih bogalja prepoznati i reći: ‘Zašto si me onda spasla?’ Sećala sam se jednog mladog poručnika. Zamalo da i ja tada poginem, ali sam ga izvukla. Previla sam mu obe noge, zaustavila krvarenje i time ga spasla. On me je molio: ‘Nemoj da me vučeš. Bolje me dokrajči.’ Sve vreme sam strepela od toga da ga ne sretnem”.

Ubijte moju mamu

Strašne su posledice rata po ljudsku dušu, a ni patrijarhalna sredina nije baš blagonaklona prema heroinama. Ni deca ne ostaju pošteđena, evo jednog primera: “A ovo je već četrdeset treća... Sovjetska armija nastupa. Išli smo po Belorusiji. Sećam se malog dečaka. Dotrčao je do nas odnekud ispod zemlje, iz podruma, i vikao: ‘Ubijte moju mamu... Ubijte! Nemca je poljubila...’ Oči su mu bile raširene, od straha. Za njim je trčala crna starica. Sva u crnom. Trčala je i krstila se: ‘Ne slušajte dete. Dete je na Boga zaboravilo...’“

Šta čeka pobednice kad se vrate, ako ne odu u logor: „Sa armijom sam došla do Berlina... Vratila sam se u svoje selo s dva Ordena slave i medaljama. Provela sam tamo tri dana, a četvrtog me, rano ujutru, mama diže iz kreveta dok još svi spavaju: ‘Kćeri, pripremila sam ti zavežljaj. Idi... Idi... Imaš dve mlađe sestre. Ko će se oženiti njima? Svi znaju da si četiri godine bila u ratu, s muškarcima...’ Ne dirajte moju dušu. Napišite, kao drugi, o mojim nagradama...“

U ratu čovek postaje strašan i neshvatljiv

I sva ta iskustva ratna, bolna i strašna, gotovo su neizreciva. Ni oni koji su sve to preturili preko glave često ne mogu da nađu prave reči. A sve ono što se o ratu govori, snima, piše – zvuči lažno. Neke sagovornice Svetlane Aleksijevič govorile su upravo o tome. Anastasija Ivanovna Medvedkina, redov, strelac: „Zar mogu da pronađem takve reči? O tome kako sam pucala mogu da pričam. Ali o tome kako sam plakala – ne mogu. Neka to ostane neizrečeno. Znam samo jedno: u ratu čovek postaje strašan i neshvatljiv. Kako to razumeti? Vi ste – pisac. Izmislite nešto sami. Nešto lepo. Bez vašiju, prljavštine, bez izbljuvaka... Bez mirisa votke i krvi... Nešto što nije tako strašno kao život...“

Ana Petrovna Kaljagina, vodnik, sanitarni instruktor: „Ne znam... Ne, ja razumem šta me pitate, ali mi nedostaju reči... Na mom jeziku... Kako da to opišem? Trebalo bi... Guši me spazam, kako me samo guši: noću ležim u tišini i odjednom se setim. Zadišem se. U groznici. Evo, tako... Negde postoje te reči... Potreban je pesnik... Kao Dante...“

Olga Nikitična Zabelina, vojni hirurg: „Dešava se, začujem muziku... Ili pesmu... Ženski glas... I tamo nađem ono što sam tada osećala. Nešto slično... A kad gledam film o ratu – nije tako bilo, čitam knjigu – nije tačno. Nije to... to... Nije bilo tako. Počnem da govorim naglas – nije tako. Nije tako strašno i nije tako lepo. Znate kako je lepo u ratu jutro? Pre bitke... Gledaš i znaš: možda ti je ovo poslednje. Tako je lepa zemlja... I vazduh... I sunašce...“

Tako izgleda naličje priče o pobedi. Ništa od ovakvih iskustava iz prve ruke, necenzurisanih, nepodobnih za jubileje i proslave, ne možemo čuti tokom obeležavanja praznika. A ovo je samo mali izbor svedočanstava iz onog što je sakupila jedna spisateljica, ima ih još mnogo u njenim knjigama. O tome su pisali i mnogi drugi, samo što istinita ratna svedočanstva nisu baš popularno štivo, ni u medijima, ni na svečanostima kojima se obeležavaju pobede. A samo takve tekstove o ratu valjalo bi stavljati u školske udžbenike, nadam se da bi to bar malo otežalo pristajanje uz moderne fašizme i bar donekle suzbilo olako snivanje snova o novim ratovima. U sveobuhvatnom moru laži, falsifikata, fabrikacija, simulakruma – nasušno je svako zrnce stvarnosti.