Rat se vratio kući

Piše: Tomislav Marković 

Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već satrli, a i trenutno su im van dosega.

Formalni predsednik Srbije Aleksandar Vučić skinuo je rukavice i vratio se izvornoj radikalštini. Masovno nezadovoljstvo građana ne jenjava od novembra prošle godine, čak ni lenji letnji meseci nisu umanjili sveopšti bes protiv kriminalnog naprednjačkog režima, rejting Srpske napredne stranke opada, stvorena je atmosfera koja jasno poručuje Vučiću da je bivši. Šta god je preduzeo protiv pobunjenih studenata i građana ne samo da nije urodilo plodom, već je samo dodatno pojačalo sveopšti otpor. Jednostavno, Vučiću i naprednjačkim razbojnicima istekao je rok trajanja, predugo smo ih trpeli, došlo im je vreme da siđu sa političke pozornice i završe tako gde im je mesto – u ćelijama, na dugogodišnjim robijama.

Nisu se Vučić i njegovi napredni skakavci libili nasilništva ni ranije, ali poslednjih dana su radikalno pojačali dozu nasilja, pokušavajući da izazovu građanske sukobe, a možda i rat. Takav razvoj događaja je sasvim logičan – radikali ne znaju ni za kakve druge metode političkog delovanja osim nasilja, siledžijstvo je njihova suština od nastanka početkom devedesetih godina prošlog veka.

Vučićeve falange

Slike brutalnog, ogoljenog nasilja preplavile su medije i društvene mreže. Naprednjačke falange špartaju Srbijom i napadaju demonstrante – u Bačkom Petrovcu, Bačkoj Palanci, Vrbasu, Novom Sadu, Beogradu… Maskirani, nabildovani, tetovirani momci, uglavnom pokrivenih lica, naoružani noževima, štanglama, drvenim palicama sa zašiljenim metalnim vrhom, kamenicama, pirotehničkim sredstvima, zaleđenim flašama vode i smrznutim jajima, te raznim drugim tupim predmetima za razbijanje glava – postrojavaju se tamo gde im gazda kaže i nasrću na mirne demonstrante.

Vučićeve falange okupljaju se u prostorijama SNS-a, pa odatle ispaljuju opasnu pirotehniku na kolone pobunjenih građana. Postrojavaju se i na ulici, strateški raspoređeni u blizini protesta, pa odatle zasipaju građane, među kojima ima mnogo žena i maloletne dece – topovskim udarima, flašama, kamenčugama, francuskim ključevima, raznim metalnim predmetima. Jure demonstrante po ulicama i prebijaju ih.

Batinaške falange napadale su ljude koji su organizovali izložbu o protestima u Bačkom Petrovcu. Nekoliko stotina naprednjačkih nasilnika farbalo je fasade zgrada po Novom Sadu u srpsku trobojku i tuklo stanare koji su se bunili protiv nagrđivanja njihovih stambenih zgrada. U Vrbasu su zasuli demonstrante unapred pripremljenim projektilima, mahom smrznutim flašama i sličnim, koje su prethodno pripremili i držali u hladnjači parkiranoj u blizini stranačkih prostorija. U Novom Sadu su gađali demonstrante zabranjenim pirotehničkim sredstvima i nasrtali na njih u više navrata. I tako redom.

Naprednjačke SA trupe

Lična Vučićeva vojska sačinjena od takozvanih “lojalista” zapravo je talog srpskog društva, bašibozuk koji se već decenijama okuplja oko Srpske radikalne stranke. Takvi su devedesetih postajali dobrovoljci u paravojnim formacijama i odlazili u Hrvatsku i Bosnu da kolju i pljačkaju, a danas fizički nasrću na sopstveni narod. Još nisu počeli da koriste snajpere, kao njihovi prethodnici, ali jedan je izvadio pištolj i pripucao ispred stranačkih prostorija u Novom Sadu.

Vučićeve huliganske falange sastavljene su od kriminalaca raznih vrsta, narko-dilera, nasilnika, ubica koji su odslužili kaznu, zelenaša, šatro navijača, siledžija, sumnjivih tipova koji su našli utočište u vladajućoj stranci, dakle – u prirodnom okruženju. Na društvenim mrežama građani su prepoznali mnoge od njih, najčešće se radi o osobama iz podzemlja i kriminalnog miljea. Uz njih su ponegde prisutni i stranački funkcioneri, što na prvi pogled deluje bizarno, ali je zapravo logično. Naprednjački kadrovi su po svojoj vokaciji batinaši, šljam, a na funkcijama u javnoj upravi i na partijskim položajima su se našli upravo zbog tih svojih sociopatskih osobina.

Vučić je napravio svoju verziju SA trupa, Šturmabtajlunga, jurišnih divizija. Kao što su izvorne SA falange po ulicama nemačkih gradova tukle protivnike nacista, a ponekad ih i ubijale, tako današnji naslednici Šturmabtajlunga po ulicama srpskih gradova ganjaju i mlate protivnike naprednjaka. Što bi se reklo – Vučić se vratio na fabrička radikalska podešavanja i sledi uzore svoje zlikovačke mladosti. Ne treba nikad zaboraviti da je on bio visoki funkcioner zločinačke Srpske radikalne stranke, Šešeljev ađutant, da se obilazio srpske položaje tokom opsade Sarajeva, da je pretio da će pobiti sto muslimana za jednog Srbina, da je učestvovao u progonu i iseljavanju Hrvata iz Srbije, kao i u otimanju njihove imovine.

Policija kao posluga kriminalaca

Dok naprednjačke jurišne divizije divljaju i povređuju pobunjene građane, policija i žandarmerija sve to mirno posmatraju. Ne samo da ne preduzimaju ništa kako bi zaštitili napadnute od kriminalaca, nego i sami trpe nasilje od naprednjačke paravojske. U Vrbasu smo mogli da vidimo bizarne scene – Vučićevi jurišnici gađaju policajce i žandarme raznim projektilima, a ovi mirno podnose udarce, iako su pod punom opremom za razbijanje demonstracija, iako su dužni da odbrane i sebe i druge.

Policija zapravo blisko sarađuje sa stranačkom paravojskom, štite ih, kad se ovi okupe u prostorijama partije – žandarmi okruže taj prostor kako bi sprečili demonstrante da priđu. Dok falangisti mlate građane, policija se pravi blesava, potom hapsi one koje su napadnuti i tučeni, a nasilnike ostavlja na miru, ne pada im na pamet da gone izgrednike i siledžije. Vučićev Šturmabtajlung je iznad zakona, moćniji od policije, partijski kriminalci su pod specijalnom zaštitom takozvanih snaga reda. Zapravo, u Srbiji policija više ne postoji, to je neka uniformisana, naoružana grupa koja ne štiti zakone, red, poredak, živote i imovinu građana, već isključivo funkcioniše kao stranačka policija, braneći razbojničku družinu koja je uzurpirala vlast i državu.

Ovo je toliko bizarno da zahteva objašnjenje za predškolski uzrast. U svakoj zajednici ima sociopatskih pojedinaca, potencijalnih ubica, lopova i razbojnika. Zato se zajednica organizuje, skupi pare, pa uposli jednu grupu ljudi da brani sve ostale od takvih manijaka. Ta grupa se zove – policija. Međutim, u Srbiji ta grupa koju građani plaćaju uopšte ne štiti građane, ne radi svoj posao, već radi za kriminalce, pritom većina policajaca to čini besplatno. Eto, dotle smo stigli nakon dva veka pokušaja da stvorimo državu. Tja, možda država ipak nije za svakoga.

Decenije zla i naopakog

Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već satrli, a i trenutno su im van dosega. Javnost deluje pomalo zatečeno, što je takođe bizarno. Ratni huškači i ratni zločinci forsiraju pokretanje građanskog rata, pa to je logično, sama reč kaže, nema mesta zaprepašćenosti.

Sav užas koji je ovih dana skolio Srbiju posledica je nesavladane prošlosti, laži, zla, samoobmana, nemoći da se suočimo sa sopstvenim zločinstvom, da izađemo iz začaranog kruga zla i naopakog u koji smo upali nakon Osme sednice. Skoro četiri decenije gajimo i gojimo ratne zločince, profitere, huškače, gušimo se u nacionalističkoj mahnitosti, dozvoljavamo najgorem šljamu i kriminalcima da nam jašu na grbači.

Već decenijama većina stanovništva glasa za razne radikale, naprednjake, narodnjake i ostale derivate neljudske, krvoločne ideologije. Ta razbojnička banda, koja okupira sve srpske institucije decenijama, ubila nam je premijera Zorana Đinđića koji je pokušao nešto da promeni i vratila nas u mrkli mrak nakon kratkog perioda nade. Takozvane demokratske snage su relativizovale prošlost, odbijale suočavanje sa zločinima, kohabitirale, pravile deklaracije o pomirenju sa socijalistima, pravile nas sve budalama.

Posledice zaboravljenih grehova

Ratnim profiterima nikad nije oduzeta opljačkana imovina, politički zlikovci nisu lustrirani, zakon o lustraciji nikad nije primenjen, a SPS i SRS nisu zabranjene, zahvaljujući Koštunici, čoveku koji je održao kontinuitet sa Miloševićevim dobom i režimom. Sve ovo su samo posledice tih davnih, za većinu zaboravljenih grehova.

Ogromna većina se pravi luda, negira genocid u Srebrenici, nikad čuli da je Sarajevo bilo pod opsadom, pojma nemaju da je pola kosovskih Albanaca proterano sa Kosova, ne znaju za hladnjače, veze nemaju o masovnim grobnicama, baš ih briga za konc-logore, spaljena sela, porušene gradove, za godine masovnog ubijanja i satiranja naših prvih komšija.

I sad je sve to guranje zla pod tepih, paktiranje sa zločincima, tolerisanje najgoreg polusveta došlo na naplatu. Sada krv teče po srpskim, a ne više po hrvatskim, bosanskim i kosovskim gradovima. Rat se vraća kući. Vraćaju ga oni isti zlikovci, jer su ostali nekažnjeni, jer su za svoja zločinstva nagrađeni od ovog raspalog društva.