Evropo, da li se čujemo?

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Ne znam kako su se osećali poslanici Evropskog parlamenta i zvaničnici Evropske unije dok je predsednik Srbije, u prenosu uživo, njihove kolege nazivao više puta uzastopno – ološem. Uz čudan osmeh, koji je trajao... Ova, istovremeno jeziva i bizarna manifestacija političke volje da, kako kaže, nepokolebljivo ostane na „evropskom putu“ dogodila se 5. septembra, u noći u kojoj je njegov režim demonstrirao gotovo sve kapacitete svoje brutalnosti i sklonosti ka primeni terorskih radnji u obračunu s pobunjenim studentima i građanima. Kao građanka Srbije koja duboko veruje u principe i vrednosti demokratije, koji su oduvek podrazumevali i solidarnost sa onima koji su podvrgavani autokratskim tiranijama i masovnom kršenju ljudskih prava, osećala sam se poraženo. Zbog svih čestitih poslanika Evropskog parlamenta, koji su prepoznali prirodu režima u Srbiji, građanski otpor u njoj i desetomesečnu, neposustalu studentsku borbu, sažetu u zahtevu za raspisivanjem vanrednih izbora. Jer, bez obzira na često zbunjujuće ideološke poruke koje su se, tokom prethodnih deset meseci mogle videti na protestima, studentski zahtevi su ostali utemeljeni u vrednostima na kojima je utemeljena i misija demokratski uređenih država, posebno na vladavini prava, sasvim suprotstavljenoj tiranskoj samovolji.

Znam, međutim, kako su se osećali građani tokom noćnog režimskog lova na njih, po novosadskim ulicama. Do poslednjeg trenutka, naime, verovali su da „iz EU neće dozvoliti da policija opet bije, hapsi i progoni“, da „su mu preneli poruku da diktatura ne može biti na putu ka EU“, da mi ipak „nismo Belorusija“... Ovo su citirane rečenice ljudi s kojima sam razgovarala neposredno pre protesta u Novom Sadu. Ipak, te noći, Novi Sad je snažno zaličio na Minsk iz godina u kojima su gušeni protesti protiv Lukašenka. Setila sam se, negde u ranim jutarnjim satima, intervjua Andreja Gnjota, progonjenog beloruskog aktiviste i novinara, koji je za DW dao jula ove godine. Tada je rekao da deluje da režimi koji zloupotrebljavaju vlast i zakon postupaju po istom priručniku i da ga ono što danas vidi u Srbiji podseća na Belorusiju oko 2006. godine: „Kada je reč o razlikama između Srbije i Belorusije, upotrebiću metaforu blisku mom poslu filmskog reditelja: Srbija se nalazi usred prve sezone serije Autoritarizam i diktatura, Belorusija je pri kraju treće“. Verujem da bi ova kvalifikacija beloruskog reditelja bila pomerena nakon represivnih prizora s ulica srpskih gradova od jula do septembra. Verujem da bi i njega, da je s nama proveo noć 5. septembra na ulicama Novog Sada, sve podsetilo na Minsk.

Znamo i da je protest Srbijo da li se čujemo?, na kojem je prema proceni Arhiva javnih skupova, bilo dvadeset hiljada Novosađana i građana uz drugih gradova, organizovan kao reakcija na prekomernu upotrebu sile i upad policije na fakultete. Bio je, međutim, još represivniji. Očigleno je da jedina oblast u kojoj Srbija ostvaruje nesumnjivi napedak u svom proklamovanom „putu ka Evropskoj uniji“ jeste oštra represija koju primenjuje prema sopstvenim pobunjenim građanima.

Neposredno pre protesta, prijatelj novinar me je pitao da li može da da moj broj telefona svojoj koleginici iz redakcije Vremena, ako joj bude bila potrebna neka informacija, ili nešto drugo... Očekivala sam njen poziv i držala telefon uvek blizu sebe. Nije se javila. Kasnije, te noći, videla sam njenu izjavu o tome šta joj se dogodilo, a potom na portalu Vremena, 6. septembra, pročitala i njen tekst Kako me je policija šikanirala dok sam bila na reporterskom zadatku.

Katarina Stevanović je napisala da je u petak bila u glavnom gradu Vojvodine, izveštavala s protesta Srbijo, da li se čujemo? i umalo završila u marici, iako se legitimisala kao novinarka: „Kada je policija prišla, pored mene je nekoliko ljudi reklo da su Hitna pomoć, ja sam rekla da sam novinarka, okrenula se da bi policajci videli prsluk na kom piše Press. Devojka iz Hitne pomoći me je uhvatila za ruku. Osetila sam u njenoj šaci strah. I sama sam se plašila, jer nisam znala šta će se dogoditi. Rekli su i da ih ne zanima ko smo, gde su nam sad m...a, i da će sad oni nas da 'napumpaju'. Meni i ljudima iz Hitne pomoći jedan policajac rekao je da idemo na drugu stranu, ali i na drugoj strani su bile njegove kolege i onda su nam naredili da se popnemo i legnemo na zemlju. Ponovila sam da sam novinarka – i dalje ih nije zanimalo (...) posle nekoliko minuta, pomerili su nas bliže ulici i rekli da tu legnemo – okrenuti nogama ka ulici, glavama uz zemlju, pokušavala sam u nekoliko navrata da podignem pogled i vidim šta kordon koji je pred nama stajao radi, bacala pogled na ljude oko mene, ali su policajci upozoravali da zalepimo glavu za zemlju. (...) Ležala sam tako još pet minuta, dok neko nije izgovorio: Novinar, ustaj!“. Nakon što su joj proverili ličnu kartu i akreditaciju dozvoljeno joj je da obavi telefonski razgovor, vratili su joj dokumenta i izvinili se zbog „incidenta“.

Jutro je donelo nove snimke - pretučenog starca, mlađe žene koja se u begu od raspomamljenih žandarmerijskih kordona popela na krov trafike, scene iz okupiranog Rektorata u kojem policajci drže zarobljene studente, koji tako, sedeći zarobljeni, pevaju čuveni hit s početka dvehiljaditihtih Pada vlada, informacije da su iste noći uhapšene i majka i njena ćerka studentkinja, da je uhapšen otac koji je ispred zgrade Rektorata, u kojem mu je bila ćerka, nešto „drsko“ govorio policajcijma na straži... Scene u kojim su se smenjivali oni koji love, oni koji su lovljeni, red suzavca ili nekog sredstva slične namene, red oklopnih vozila koja besno patroliraju ulicama grada, potom oni koji pomažu povređenima da stanu na noge.

Ne znamo, još uvek, ni tačan broj povređenih, ni vrstu njihovih povreda. Ne znamo, još uvek, ni tačan broj privedenih, ni za šta se terete...

Evropo?

Evropo, da li se čujemo?