Piše: Tomislav Marković
Srbija je toliko velika tajna da u njoj svaka birokratska papirčina, svaki administrativni podatak može vrlo lako da dobije status državne tajne. Pogotovo kad su u pitanju dokumenti i informacije vezani za učešće herojske srpske vojske u ratu na Kosovu 1999. godine – tu je sve tajna nad tajnama.
Fond za humanitarno pravo je još 2014. godine zatražio od Ministarstva odbrane podatke o angažovanju dvojice oficira Prištinskog korpusa, Mladena Ćirkovića i Gorana Jeftovića u vreme rata na Kosovu.
Prema rečima Milice Kostić iz FHP, Jeftović je bio na komandnoj poziciji Prištinskog korpusa u Đakovici u vreme masovnih zločina, dok je Ćirković bio komandant 15. oklopne brigade i njegovu ulogu je Fond istraživao u vezi sa masovnom grobnicom u Rudnici.
Tražiš podatke, dobiješ tužbu
Fond je konkretno zatražio sledeće podatke: kada su Ćirković i Jeftović imenovani na pozicije štapskih oficira, do kada su se nalazili na tim pozicijama, koji su čin tada imali, i da li su i danas aktivni pripadnici vojske.
Pošto iz Ministarstva odbrane odgovor uporno nije stizao, FHP se obratio Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću, koji je naložio vojsci da kopije traženih dokumenata dostavi Fondu za humanitarno pravo.
Umesto traženih podataka, stigla je tužba. Na inicijativu Ministarstva odbrane, Republičko javno tužilaštvo uputilo je tužbu Upravnom sudu protiv Šabića radi poništenja Poverenikovog rešenja kojim se vojsci nalaže dostavljanje traženih podataka.
U tužbi se navodi da bi odavanje podataka o ratnom rasporedu oficira "imalo posledice na odbrambene sposobnosti Vojske Srbije, ugrozila odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost", kao i da je to "u suprotnostima sa interesima Republike Srbije, a interes zemlje je pretežniji od interesa drugog za dobijanje informacije".
Mafijaška omerta
Tužitelj obrazlaže da su traženi podaci označeni kao tajni, te su dostupni samo određenim licima. Dalje navodi da su "podaci o ratnoj formaciji i upotreba jedinica vojske sastavni deo Plana odbrane, koji nosi stepen tajnosti 'Državna tajna'".
Namera Tužilaštva i Ministarstva odbrane je jasna – sakriti po svaku cenu sramnu ulogu srpske vojske u ratu na Kosovu, zabraniti pristup informacijama o zlodelima naših heroja, ometati pravdu na sve moguće načine i pritom sve to zaodenuti u privid legalnosti. Ukratko, radi se o principu koji je među mafijašima poznat kao omerta, zavera ćutanja.
Za članove kriminalne udruge je poštovanje ovog načela logično, oni se ionako bave nezakonitim delatnostima, pa su uvek u strahu od državnih organa koji bi mogli da ih pošalju na dugogodišnju robiju. Međutim, ako se državni organi ponašaju kao filijale Koza nostre, onda smo u dubokom problemu.
Birokratski izgovor
Sve i da su Ćirković i Jeftović apsolutno nevini, da nisu počinili ništa čega bi se stideli, 0vakvo sakrivanje podataka uz sasluženje Ministarstva odbrane i Tužilaštva neminovno baca sumnju na njih. Ako nemaju šta da kriju, zašto se državni organi boje otkrivanja podataka o delatnosti svojih oficira u ratu na Kosovu?
A ako su nadležni organi već odlučili da sakriju istinu, zašto to ne čine malo ubedljivije? Da li je u pitanju uobičajena glupost aparatčika, tradicionalno vojničko odsustvo mašte ili apsolutni prezir prema javnosti, svejedno je.
Tužba deluje prilično komično, više kao tipičan birokratski izgovor zašto određena institucija ne želi nešto da učini nego kao pravo obrazloženje, tek da se nešto kaže, bez ikakve namere da se deluje ubedljivo.
Ministarstvo odbrane i vojska ionako nisu tu da ubeđuju, već da primenjuju silu. A pošto smo ušli u te proklete evropske integracije i počeli da se uljuđujemo, bar na površini, koliko se mora, onda predstavnici sile ne mogu samo da se prave ludi ili da ućutkaju bundžije, kao u stara dobra vremena, već svojim prikrivačkim delatnostima moraju da daju bar neki privid institucionalnosti.
Kad koza čuva kupus
Čitav slučaj je posebno komičan zbog zamene uloga i potpuno pobrkanih lončića u stvarima pravosudnim. Naime, u normalnoj zemlji posao je Tužilaštva da goni zločince, kako ratne tako i sve druge, a ne nevladinih organizacija.
To što Fond za humanitarno pravo zapravo radi državni posao, samo govori o tome koliko Srbija malo liči na normalnu državu. Ako je već situacija takva da jedna NVO radi na istraživanju zločina umesto pravosudnih organa, onda država ne bi trebalo u tome da joj odmaže, pogotovo to ne bi trebalo da čini Tužilaštvo.
Argument o tome da bi objavljivanje podataka o oficirima vojske dovelo do ugrožavanja odbrane zemlje, nacionalne i javne bezbednosti – graniči se sa književnošću apsurda. Ako oficiri nisu počinili krivična dela u ratu, kako bi podaci o njihovoj nevinosti ugrozili bilo šta, pogotovo bezbednost građana Srbije?
A ako su oficiri učestvovali u ratnim zločinima, zar bezbednost građana nije ugrožena time što su oni i dalje na položajima u vojsci?
Ili možda državni organi smatraju da o bezbednosti građana najbolje brinu potencijalni optuženici za ratna zverstva?
Onda bi tu logiku trebalo da primene i na druge oblasti života i da je legalizuju pravnim normama. Neka propišu da koze brinu o bezbednosti kupusa, lisice o kokoškama, vukovi o jaganjcima, lovokradice neka se staraju o sigurnosti divljači, osvedočeni lopovi neka budu zaduženi za zaštitu privatne svojine, a ubice neka brinu o pravu na život. Doduše, možda realnost i nije tako daleko od ove apsurdne projekcije, samo još nije usaglašeno pravno i faktičko stanje.
Doživotni maloletnici
Iz teksta tužbe izbija zastrašujući prezir prema građanima Srbije koje, očigledno, i Ministarstvo odbrane i Tužilaštvo smatraju maloletnicima. Građani su im dobri kad daju pare za finansiranje ovih institucija, onda ih tretiraju kao punoletne, jer poreski obveznici moraju biti odrasli ljudi.
Ali, kad treba te iste građane obavestiti kako je njihov novac potrošen, da li na odbranu i zaštitu bezbednosti ili na ubijanje i pljačku sopstvenih građana, onda nadležni smatraju da bi takva saznanja navodno ugrozila njihovu bezbednost. Prema tužiteljima, interes građana Srbije je da što manje znaju o radu onih koje plaćaju.
Ministarstvo odbrane i Tužilaštvo se ponašaju kao da su građani deca nesposobna da podnesu istinu, pa ih štite od činjenica i neugodnih saznanja, navodno za njihovo dobro.
Paternalistički odnos državnih organa prema građanima nije ništa novo, to je jedna od najžilavijih tradicija protiv koje se sami građani uglavnom ne bune.
Nije tako loše biti maloletnik, pogotovo nakon 18. godine života, uvek neko drugi brine o tebi, nisi odgovoran za svoje postupke, uvek imaš na koga da prebaciš odgovornost za sopstveni život, takoreći idila. Jedini problem je što to lažno maloletstvo ima preskupe posledice i obično dovede do sveopšte katastrofe, poput ove u kojoj životarimo već tri decenije.
Odbrana genocidom
Ipak, hit tužbe je priča o tome da su podaci o oficirima "deo Plana odbrane". Šta li je to vojska na Kosovu branila i od koga? Branili su građane Kosova tako što su stotine hiljada njih proterali iz zemlje? Posejali su masovne grobnice diljem države u okviru odbrane? Da li je i to bilo po tom Planu ili se radilo više stihijski, pa se improvizovalo u skladu sa genocidnim nadahnućem? Da li je to neka država napala Srbiju, pa je vojska morala da je brani?
Otkad se to ubijanje staraca, žena i dece naziva odbranom? Da li i pljačkanje kuća onih koje su proterali i/ili pobili takođe spada u odbranu? Ili taj famozni Plan jednostavno podrazumeva odbranu i zaštitu ratnih zločinaca, dočim za građane ne daje ni pet para? Šteta što Ministarstvo odbrane i Tužilaštvo nisu detaljno objasnili o čemu se radi, pa moramo da nagađamo. Nije lako dokučiti te državne tajne, pogotovo kad su providne kao prozor.
Širom zatvorenih očiju
Poznajući poslušnički karakter pravosudnih organa u Srbiji, nije teško pogoditi kako će se proces okončati. Kao i većina post-zločinačkih država, i Srbija živi u stanju poricanja, uporno odbijajući da otvori oči i suoči se sa zločinima koje je počinila u ratovima devedesetih godina prošlog veka. Skrivanje podataka o oficirima potencijalno umešanim u zločinstva pod maskom zaštite nacionalne bezbednosti, samo je još jedna epizoda u ovoj krvavoj sapunici.
Međutim, istorijsko iskustvo nas uči da bez suočavanja sa prošlošću nema ništa od demokratizacije. Helmut Dubil u knjizi "Niko nije oslobođen istorije" ubedljivo dokazuje da se Nemačka demokratizovala upravo u meri u kojoj se suočavala sa periodom nacizma. Državni organi koji skrivaju zločince zapravo rade protiv sopstvene zemlje i protiv budućnosti građana Srbije. U čemu im, ruku na srce, građani zdušno pomažu, solidarisanjem sa ubicama, perpetuiranjem nacionalističke matrice ili prosto ravnodušnošću prema prošlosti.
Sve dok se saznanja o masovnim grobnicama, o ubistvima tolikih nevinih ljudi, o etničkim čišćenjima i kolektivnom proterivanju budu skrivala pod velom nekakve "državne tajne" – Srbija će biti svetlosnim godinama daleko od normalne države čiji žitelji imaju šansu za smislen, ispunjen i srećan život. I to nije nikakva tajna, pogotovo ne državna.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR