Ćorović: Nisam kriva, branila sam zakone ove zemlje, branila sam ustavni poredak, zato je trebalo da budem nagrađena, a ne strpana u zatvor

Aida Ćorović mirovna aktivistkinja iz Beograda, dobila je poziv da se javi na izdržavanje zatvorske kazne jer nije željela da plati novčanu kaznu zbog toga što je u jajima gađala mural osuđenika za ratne zločine Ratka Mladića.

Ona je sa aktivistkinjom Jelenom Jaćimović privedena, nakon što je na Međunarodni dan borbe protiv fašizma, prije dvije i po godine, bacila nekoliko jaja na mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici u Beogradu.

Krajem prošle godine dobila je pravosnažnu presudu na kaznu od oko 850 eura, koju nije željela da plati, jer kako kaže u intervjuu za Televiziju E, nije kriva. Dodaje da bi kao antifašistkinja opet uradila isto.

TV E: Dobili ste rješenje prekršajnog suda u Beogradu za izdržavanje zatvorske kazne zbog toga što ste jajima gađali mural Ratka Mladića u Beogradu. Jeste li znali da će proces zaista završiti ovako kako je završio i jeste li spremni da idete u zatvor zbog toga?

Prvo moram da kažem da sam zaista mislila da naše vlasti i službe bezbednosti neće biti toliko glupe da dovedu do ovakvog razvoja situacije. Mislila sam i zaista verujem da su pustili da to prođe bez ovoliko frke, da su pustili nekako i mene i Jelenu sa nekom ili minimalnom kaznom, ili da se to na neki način stavi ad akta. Niti bi Aida bila u medijima, a svakako i mnogo važnije ne bi se pričalo o osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću i to čoveku koji je osuđen za najteže zločine, nakon Drugog svjetskog rata, između ostalog i za zločin genocida.

Ta tema ne bi bila na stolu. Ali ona o njoj se dve i po godine priča i ja sam sigurna da se veliki broj mladih ljudi koji nisu imali pojma ko je Ratko Mladić potrudio da pronađe ko je on.

TV E: Da li mislite da bi epilog bio isti da ste, recimo, gađali jajima bilo koji drugi stambeni objekat? Jer ste zbog toga kaženi, U presudi se navodi da ste kažnjeni zbog narušavanja javnog reda i mira, jer ste bacali jaja u pravcu stambene zgrade.

Potpuno je sve ovo besmisleno. Da bi neko gađao zgradu iz čista mira, šta je zgrada meni kriva? Naravno, to je sve indikativno i to sve govori o tome da država i pravosuđe koje ne da nije nezavisno u Srbiji, nego je integralni deo sve te jedne kriminalno-zločinačke klike, zapravo se plaši da kaže otvoreno.

Znaju oni o jako dobro ko je Ratko Mladić i na neki način tim gestom smo, Jelena i ja, zapravo, kako god to izgledalo čudno, branile tog dana zakone i u krajnjoj linji ustavni poredak države Srbije. A država i oni koji su u čitavom tom procesu učestvali na kraju i delovi pravosuđa su na neki način imali potrebu da brane ratnog zločinca i to govori prosto o prirodi vlasti u Srbiji, da je to zapravo ista ona klika koja je devedesetih godina i napravila rat, finansirala rat, koja stoji za najtežih, ratnih zločina nakon Drugog svjetskog rata.

Drago mi je što oni s jedne strane žele da prosto defokusiraju pažnju javnosti Srbije sa nekih gorućih problema, pre svega sa dramatične ekonomske situacije, ali je jako dobro što se ponovo u srpskoj javnosti otvara tema ratnih zločina i odgovornosti i krivice Srbije za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, na Kosovu tokom devedesetih godina.

Sigurna sam da će ta tema pre ili kasnije morati da dođe na red i to je meni kao stanovnici Srbije važno, jer naravno da je bitno da govorimo o žrtvama, bitno je da govorimo o ubijenim ljudima, ali je pre svega bitno za denacifikaciju Srbije.

Srbija, pogotovo nakon onih tragičnih dešavanja 3. i 4. maja, govorim o brutalnim ubistvima dece i mladih ljudi u centru Beograda i okolini Mladenovca, neće moći da izađe iz tog zla. Svakodnevno svedočimo da se dešavaju nova ubisva, nova zla, da srljamo u siromaštvo. To su, nažalost, sve posledice devedesetih godina, onda kada je srpski narod prigrlio zlo i prigrlio zločine. Razumem, naravno, i propagandu i sve, ali nekako sada mislim da dolazi trenutak da pogledamo sebi u oči, i da na koncu prekinemo sa tim užasnim delom svoje istorije i da na neki način krenemo u ozdravljenje.

TV E: Zbog čega mislite da vlasti u Srbiji nijesu spremne još da osude ratne zločine?

Nije bilo moguće da očekujemo od ljudi koji su kreirali rat, koji su stvorili rat. Podsećam, ako je neko možda zaboravio ili ne zna, da su to ljudi koji su devedesetih godina žarili, palili, ubijali, koji su zapravo osmislili i finansirali taj rat ili te ratove. Da li je moguće mi da očekujemo da Vojislav Šešelj i njegovi, politički sinovi pre svih, Aleksandar Vučić ili Ivica Dačić koji je direktni naslednik politike Slobodana Miloševića, a tu je veliki broj ljudi koji su bili desne i leve ruke Slobodana Miloševića, da poverujemo da će oni da naprave otklon u odnosu na te godine i da kažu da mi jesmo krivi.

Ti ljudi su postali u međuvremenu multimilioneri. Oni su enormno bogati, a ne smemo ni da zaboravimo, mnoge ljude čija imena mi ne znamo, a nalaze, se u strukturama bezbednosti vojske i policije, paravojske, parapolicije, koji su zaista tokom devedesetih postali enormno bogati. I ti ljudi, kako bih rekla, prosto znaju da onog trenutka kada bude prestalo ovakvo stanje, oni će morati da budu procesuirani u manjoj ili većoj meri.

TV E: Da li vas je neko od političara podržao i stao iza vas, NVO sektora, građana, bilo ko?

Da, situacija je tu vrlo zanimljiva. Od političara nije stao niko. Ja znam da bi mi, možda, u privatnim razgovorima neki opozicijoni političari rekli bravo. Podržao me mali broj ljudi, pre svega mislim na Zeleno-levi front, na Pokret slobodnih građana, na Građanski demokratski forum. Od njih dobijam otvorenu podršku, ostali se prosto čuvaju, jer ovo nisu popularne teme.

Ali moram da naglasim, moje najveće razočarenje, jer zaista očekujem od ljudi koji su pravili ratove, ovakvu reakciju. Razumem i jedan deo javnosti u Srbiji, nije popularna tema, ali ne razumem predstavnike međunarodne zajednice, dakle od pretprošle godine, od novembra, sad će biti skoro dve i po godine, niko od predstavnika međunarodne zajednice nije razgovarao sa mnom.

Sada sam rešila da ih javno pozovem, napisat ću jedan javni apel, jedno javno pismo, da predstavnike međunarodne zajednice u Srbiji i regionu pozovem da javno rehabilituju Ratka Mladića, da ga puste iz Haškog zatvora, jer to što oni pričaju svojim zemljama je hipokrizija, oni ovde demonstriraju da jesu na strani ratnog zločinca Mladića, na strani svih zločinaca, jer čim su na strani vlasti koja podržava i promoviše ratne zajednice, oni očigledno na taj način rehabilituju. Tako da je hipokrizija koju demonstra posljednje dve i po godine međunarodna zajednica po mom mišljenju je neprihvatljiva.

TV E: Da li bi nakon svega što ste proživjeli danas uradili isto?

Naravno da bih uradila isto. Sam taj čin bacanja jaja je bio potpuno spontan, on nije bio dogovoren, on je bio deo jednog, očajanja što nas tog dana nema više i što smo nemoćni. Priznajem da sam u tom trenutku osećala bes i nemoć jer ništa ne mogu da uradim i što će iz Beograda otići slika da smo mi svi podržavavaci najgoreg ratnog zločinca u novijoj istoriji Srbije. I taj gest je bio spontan, neplaniran, emotivan.

Na kraju krajeva najlakše je bilo da platim ovo. Već su se moji prijatelji organizovali ranije. Dobila sam čak novac od jednog političara da platim tu kaznu. Zahvalila sam, primila novac i dala sam ga u humanitarne svrhe, za pomoć gradnji stana za jednu samohranu majku, izbeglicu sa Kosova sa četvoro maloletne dece. Za mene je to mnogo pametnije upotrebljen novac.

U krajnjoj liniji ja sam antifašistkinja. Vaspitavana sam na tradicijama partizanki i žena koje su se četrdesetih godina prošlog vijeka samorganizovale i zajedno sa svojim muškim saborcima uzele puške i otišle u rat. Ja sam neko ko je, pre svega, svoj vrednosni sistem gradio na vrednostima AFŽ. Pa ako su te naše pretkinje mogle da bez problema odu u rat, da bez problema podnesu užasne torture u zatvorima, zaista nema opravdanja da mi danas aktivistkinje ne odemo mesec ili dva u neki prekršajni zatvor. Mislim da to može da bude vrlo zanimljivo poglavlje za mene, da možda napišem knjigu o tome ili daiskoristim to vreme da učim. Ne bojim se toga i mislim da svako od nas aktivista i aktivistkinja, ne samo iz Srbije nego i iz čitavog regiona, treba da pokaže tu vrstu doslednosti i odanosti ideji.

Ponavljam ono što je ključno u celoj ovoj priči, ja nisam kriva. Da sam bilo šta skrivila, ja bih rado platila, ne bih uopšte imala problem s tim. Nisam kriva, branila sam zakone ove zemlje, branila sam ustavni poredak, zato je trebalo da budem nagrađena, a ne strpana u zatvor. Ovo je bruka Srbije, a ne moja lična.