Ja ljude znam, krivi su svi

Na današnji dan 1892. godine u Travniku rođen je nobelovac Ivo Andrić.

Osnovnu školu završio je u Višegradu, gimnaziju u Sarajevu, a studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Doktorirao je 1924. u Gracu.

Bio je član ‘’Mlade Bosne’’, pa je tokom Prvog svjetskog rata zatvoren. 1918. sa još nekoliko književnika u Zagrebu pokreće časopis ‘’Književni jug’’. Između dva rata bio je u diplomatskoj službi, a kad je počeo Drugi svjetski rat prešao je u Beograd. Nakon rata postao je narodni poslanik i prvi predsjednik Saveza književnika Jugoslavije.

Ivo Andrić pisao je pjesme, romane, pripovijetke i eseje.

Njegov opus možemo podijeliti u tri etape. U prvoj (1911. - 1920.) prevladavaju poezija i poetska proza. Tada je napisao zbirke pjesama u prozi ‘’Ex Ponto’’ (1918.) i ‘’Nemiri’’ (1920.).

Između dva rata pisao je isključivo prozu, a u tu etapu spada zbirka pripovijedaka ‘’Put Alije Đerzeleza’’ (1920.) i tri knjige sa naslovom ‘’Pripovetke’’ (1924., 1931., 1936.).

Nakon Drugog svjetskog rata objavio je romane ‘’Na Drini ćuprija’’ (1945.), ‘’Travnička hronika’’ (1945.), ‘’Gospođica’’ (1945.), ‘’Prokleta avlija’’ (1953.), zbirke pripovijedaka ‘’Nove pripovetke’’ (1948.), ‘’Priča o vezirovom slonu’’ (1948.), ‘’Lica’’ (1960.) i druge.

Knjiga refleksivnih zapisa ‘’Znakovi pored puta’’ objavljena je posthumno, u okviru Andrićevih njegovih sabranih djela 1976.

1961. Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Umro je 1975. u Beogradu.

Donosimo vam odlomak iz romana ‘’Prokleta avlija’’.

‘’Ako pritešnjen i izmučen čovek, želeći da se oslobodi bar za trenutak Karađozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plač uverava o svojoj nevinosti, Karađoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po čelu.

- Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok ne pronađem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i ćuti!

I Karađoz, obilazeći dalje Avliju, u pratnji nekolicine čuvara, nastavlja svoju igru, sad već samo sebe radi, viče da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.

- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rđavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.’’