Četnici-antifašisti i druga mitska bića

Piše: Tomislav Marković 

Svi nacionalni dušebrižnici slažu se da glavni uzrok svekolikih srpskih nedaća leži u podelama. Mnoge protivnosti razdiru željeno organsko jedinstvo nacije, među kojima se posebno izdvajaju podele na dobro i zlo, svetlost i tamu, dan i noć, muški i ženski pol, sever i jug, parne i neparne brojeve, levu i desnu stranu ulice, napred i nazad, toplo i hladno, suknju i pantalone, duh i materiju, floru i faunu... Međutim, najveći raskol, onaj koji nagriza samu srž srpskog nacionalnog bića, jeste podela na četnike i partizane.

Skupština Srbije nedavno je pokušala da još jednom zašije tu živu ranu, ali je prilikom te operacije na otvorenom srcu Srbije ponovo došlo do neizbežnih podela. Nemili događaj odigrao se tokom rasprave o amandmanima podnetim na Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. U žiži polemike našao se amandman mlađahnog poslanika Socijalističke partije Srbije Đorđa Milićevića, kojim je "Ravnogorska spomenica 1941" preimenovana u "Antifašističku spomenicu 1941". Vladajuća većina je prihvatila amandman, pošto su naprednjaci u koaliciji sa socijalistima, ali mnogi naprednjaci su to učinili protiv svoje volje.

Mala napomena za čitaoce koji ne prate redovno dešavanja na natprirodnoj sceni kojom defiluju mitska bića kao što su vile, vilenjaci, demoni, čarobnjaci, zli duhovi i četnici-antifašisti: u Srbiji, pored "Partizanske spomenice 1941", postoji i "Ravnogorska spomenica 1941", pošto su u Skupštini Srbije izjednačeni partizanski i antifašistički pokret. Oba pokreta su proglašena antifašističkim, zvanična verzija istorije, koju su deca prisiljena da uče u školama, glasi da su se i četnici i partizani borili protiv fašizma. Dakle, četnici nisu bili saradnici okupatora i zločinci koji su zatirali nesrbe i borce protiv fašizma, već su bili hrabri borci protiv okupatora, a borbu su vodili tako što su, na primer, klali partizane i pristalice Narodnooslobodilačke borbe, ne štedeći ni decu u kolevci. Zvuči potpuno apsurdno, ali u SAO Apsurdistan apsurd je proglašen za zvanično državno uređenje, pa nema mesta čuđenju.

Milićevićev amandman ne ukida "Ravnogorsku spomenicu 1941", već joj samo menja ime, a nosilac te spomenice može biti, kako lepo piše u Zakonu, borac koji je, "kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, učestvovao u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, počev od 17. aprila 1941. godine do 15. maja 1945. godine". Na Milićevićev podmukli amandman oštro su reagovali radikali i njihova duhovna čeda – naprednjaci. Poslanik Srpske radikalne stranke Milorad Mirčić požalio se kako se "ponovo delimo na četnike i partizane" te kako propuštamo priliku da "izvršimo nacionalno pomirenje". Što je zaista nepravedno prema radikalima, jer su oni, kako Mirčić reče, osnovali srpski četnički pokret, sa ciljem "da se nacionalno pomirenje desi u Srbiji".

Istina je neprijatelj naprednjaka i radikala

Neopravdano odsutnog kolegu Milićevića odmenio je poslanik SPS-a Neđo Jovanović, koji se branio argumentom da se amandmanom postiže "pomirenje ideologija u smislu da postoji samo jedan jedini pokret, a to je antifašistički pokret, kome su pripadali oni koji su se borili protiv fašizma, bez obzira na njihovo ideološko opredeljenje". Zanimljiva logika, po kojoj ispada da su se i fašisti borili protiv fašizma. Jovanović je čvrsto obećao da "SPS nikada neće odustati od negovanja tekovina Narodnooslobodilačke borbe, partizanskog pokreta i pobede nad fašizmom" te naglasio da su u pobedi nad fašizmom širom Evrope "prednjačili partizanski pokreti".

Radikal Božidar Delić nije se dao ubediti, tvrdeći da Zakon "ne stavlja tačku na podele", a da je nesporno samo da su "obadva pokreta bila antifašistička". S njim se složila i predsednica Skupštine, naprednjakinja Maja Gojković, kao predstavnica četničke porodice, rekavši da pojavljivanje amandmana nije korektno ni fer, "zbog polovine Srbije koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala za slobodu ove države". Gojković je bila izričita: "Nije istina da su borci u vojsci Draže Mihailovića bili fašisti. To nije istina i nikada neću prihvatiti tu istinu." Druga rečenica je posebno zanimljiva, jezik prosto ume da izda čoveka, a ono što je Gojković zapravo izgovorila jeste priznanje da ne prihvata istinu o četnicima. Što je sasvim dosledno za bivšu radikalku i sadašnju naprednjakinju: istina je zakleti neprijatelj svih njenih partija.

Gojković je razvezla staru priču o pobednicima koji pišu istoriju, uporno je tvrdila da četnici "nisu pomagali Nemcima, nisu bili fašisti", a izložila je i svoj originalni pogled na Drugi svetski rat: "Ljudi moji, to je bio građanski rat Srba protiv Srba u jednom delu. Svi zajedno smo se borili protiv Nemaca, ali smo bili gurnuti u građanski rat." Na kraju je zaključila: "Sada da je 1941. godina ja bih bila pristalica pokreta Draže Mihailovića, ne bih se borila za komunističke ideje."

U to nema nikakve sumnje, ko god je bio član SRS-a ili SPS-a devedesetih nije se borio ni za komunističke, ni za antifašističke ideje, već je stajao na potpuno suprotnim pozicijama – četničkim. Usput budi rečeno, ogromna većina učesnika Narodnooslobodilačke borbe takođe se nisu borili za komunističke ideje i nisu bili komunisti, već su ustali da odbrane zemlju od fašističkog okupatora i kolaboracionista – ustaša, četnika, ljotićevaca, nedićevaca...

Četnička borba: Genocidom do demokratije

Još neki radikali su se složili sa bivšom radikalkom, a javio se i slobodni strelac Đorđe Vukadinović, iz poslaničke grupe Nova Srbija - Pokret za spas Srbije, potvrdivši dogmu u koju se ne sumnja da su četnici i partizani "dva antifašistička pokreta međusobno zavađena" te "da su se borili protiv zla, fašizma i nacizma". Zanimljiv je bio nastupa nekadašnjeg funkcionera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, današnjeg naprednjaka u preletu Dragana Šormaza, koji se otvoreno stavio na stranu ravnogoraca, nadovezujući se na tezu Maje Gojković o tome da "smo bili gurnuti u građanski rat". On je optužio partizane za otpočinjanje građanskog rata, dok je "drugi antifašistički pokret, Ravnogorski, Jugoslovenska vojska u otadžbini, pored toga što se borila protiv fašista, borila se i protiv komunista, jer je želela savremenu, evropsku, demokratsku, parlamentarnu Kraljevinu Jugoslaviju".

Ko bi rekao da su četnici želeli baš takvu državu te da su im na srcu ležale demokratske, evropske vrednosti. Prvi se s tim ne bi složio četnički vođa Dragoljub - Draža Mihailović, o ideolozima četničkog pokreta da i ne govorimo. Za šta se ravnogorci bore izložio je sam Mihailović u Instrukciji koju je poslao Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću 20. decembra 1941. godine. Tu su ciljevi jasno definisani: "Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke" i "čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata", kao i "stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa."

Ne liči baš na portret četničkog pokreta u Šormazovoj izvedbi, osim ako poslanik ne smatra da su genocid, etničko čišćenje i stvaranje "velike Srbije" evropske, demokratske i parlamentarne vrednosti. Ne znam zašto Šormaz ne veruje svom idolu Draži. Da smo kojim slučajem u 40-im godinama prošlog veka te da je Šormaz u nekom četničkom odredu, gde mu je i mesto, ne bi se baš dobro proveo.

Na kraju ove potpuno besmislene rasprave pojavio se i predlagač amandmana Đorđe Milićević, koji se požalio da je pogrešno shvaćen te da mu nije bila namera da pravi podelu na četnike i partizane. Milićević je objasnio svoje namere: "Šta je cilj ovih amandmana? Očuvanje oslobodilačke tradicije kao jedne. Jesmo li jedan narod ili nismo? Jesmo li jedna država ili nismo?" Govor je zaključio konstatacijom: "Žao mi je što su ovi amandmani pogrešno protumačeni, jer cilj je bio drugačiji. Cilj je bio sprečiti podele i očuvati jedinstvo srpskog naroda."

Milošević kao nastavljač Dražinih nedjela

Da odmah bude jasno – čitava skupštinska rasprava je potpuno idiotska. S jedne strane imamo socijaliste, koji se slažu da su četnici bili antifašisti, dok istovremeno tvrde da se zalažu za očuvanje tekovina Narodnooslobodilačke borbe. Upravo je njihova partija devedesetih godina obnovila četničku praksu na području Jugoslavije. Njihov neprežaljeni vođa Slobodan Milošević rukovodio je etničkim čišćenjima, ubijanjem civila, pravljenjem konc-logora, istrebljivanjem nesrba i pokušajem ostvarenja gorenavedenog četničkog ideala iz Dražine instrukcije. Socijalisti se nikada nisu odrekli tog nasleđa, a i danas ih predvodi aktivni učesnik ondašnje zlikovačke politike, Miloševićev portparol smrti Ivica Dačić. Da su nekim čudom početkom devedesetih oživeli Sava Kovačević, Ivo Lola Ribar, Stevan Filipović, Marija Bursać, Đuka Dinić, Marko Orešković i ostali heroji – oni bi pucali na Miloševićevu bandu.

Radikali i naprednjaci su dosledni u svom četnikovanju, a mnogi od njih su direktno učestvovali u nastavljanju Dražinog dela početkom devedesetih. Pogotovo im je srcu blisko delovanje četničkih odreda po Bosni i Hercegovini. Zna se šta su tamo četnici radili, a o tome su sami četnički komandanti ostavili dovoljno svedočanstava. Recimo, Pavle Đurišić, u izveštaju koji je poslao Draži Mihailoviću 13. februara 1943. godine, nakon pokolja muslimanskog življa u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, ovako piše o izvršenom naređenju: „Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav. (...) Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva, od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece." Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović Arkan i ostali psi rata samo su nastavili tamo gde su Mihailović i Đurišić stali.

Ogromna većina srpske političke i intelektualne elite čini već decenijama nadljudske napore da izvrši reviziju istorije, da falsifikuje elementarne činjenice i tako četnike proglasi borcima protiv fašizma, uprkos svim nepobitnim istorijskim dokazima da su četnici bili kvislinzi. Besomučna propaganda kojoj smo izloženi, uz zvanične odluke zakonodavnog tela, dovela je do apsurdne situacije u kojoj se četnici percipiraju kao borci protiv fašizma.

Nacionalno jedinstvo vodi u fašizam

Svako povezivanje četnika sa antifašizmom je puka besmislica, gola laž i čist falsifikat. Lepo veli Vuk Perišić u eseju Kad zaboraviš juli: "Četnici su u Drugom svjetskom ratu vidjeli priliku za obračun s nesrpskim nacijama. Taj eklatantno fašistički motiv svakoj raspravi o četničkom antifašizmu oduzima smisao. Iza toga nije stajao samo zločinački instinkt, nego i beslovesni politički kretenizam, koga je skrivanje iza legitimiteta okupirane države i njene vlade u egzilu samo višestruko naglašavalo." Izgleda da je ovaj "beslovesni politički kretenizam" žilava biljčica, sačuvao se do dana današnjeg, razbaškario se i razuzurio po poslaničkim glavama, ne ostavljajući prostora za neke druge, smislenije sadržaje.

Sama ideja o ukidanju nacionalnih podela i očuvanju jedinstva nacije takođe je deo rekvizitarijuma četničke i fašističke ideologije. I četnici su se borili protiv podela, i to vrlo efikasnim sredstvima: kamom i metkom. U navedenoj Dražinoj Instrukciji kao jedan od ciljeva četničkog pokreta navodi se i sledeće: "Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata." Ne-nacionalni elementi su, naravno, komunisti, antifašisti, borci protiv okupatora i njihovi simpatizeri – svi oni koji narušavaju izmaštano jedinstvo nacije. Ko god im se nije uklapao u ideju o nacionalnom jedinstvu postajao je potencijalna žrtva. Baš kao u nacističkoj Nemačkoj, gde je Adolf Hitler takođe proklamovao nacionalno jedinstvo kao vrhunski ideal, pod sloganom "jedan narod – jedan vođa", a oni koji se u tu viziju nisu uklapali završavali su po konc-logorima.

Kao što kaže Andrej Nikolaidis: "Ideja organskog jedinstva naroda je predpolitička i ne vodi u demokratiju nego u fašizam." Podele je nemoguće ukinuti, jer su one normalno stanje ljudskog društva, iz prostog razloga što su ljudi različiti. A pogotovo nije moguće ukinuti podelu na četnike i partizane, jer njih razdvaja civilizacijski ponor neizmerne dubine. Pomirenje četnika i partizana je nemoguća misija, jer nema pomirenja između zločina i herojskih dela, između robovanja okupatoru i slobodarskog duha, između zla i dobra. Zločinci će zauvek ostati zločinci, a borci protiv fašizma – heroji. Ma šta o tome mislila četnolika većina u Skupštini Srbije koja mašta o pomirenju svekolikog srpstva u zlu i zatiranju svakog sećanja na najsvetlije stranice istorije ovog naroda. Koje su svojom krvlju ispisali partizani.