11 °

max 14 ° / min 1 °

Subota

28.11.

14° / 1°

Nedjelja

29.11.

16° / 7°

Ponedjeljak

30.11.

12° / 1°

Utorak

01.12.

11° / -1°

Srijeda

02.12.

10° / 2°

Četvrtak

03.12.

11° / 7°

Petak

04.12.

12° / 8°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Klasici našeg doba: Hadžić, Čudić, Stanisavljević i Milišić

Izvor: balkans.aljazeera.net

Stav

Comments 2

Autor: Antena M

  • Viber

Klasici našeg doba: Hadžić, Čudić, Stanisavljević i Milišić

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U omiljenu zabavu srpskih medija i njihovih kolaboranata, da ne kažem saradnika, spada uređivanje školskog programa u Crnoj Gori. Na svakih nekoliko meseci pojavi se žalopojka u kojoj nacionalno svesni pojedinci, u ime ojađenog kolektiva, zavape iz dubine duše što su iz lektire crnogorskih učenika neki pisci izbačeni, a ubačeni su neki drugi. Imperijalnoj nesvesti teško je dokazati da je Crna Gora nezavisna država i da može da pravi nastavne programe kakve god želi, ne miri se ona tako lako sa stvarnošću koju bi rado da izmeni, ako je moguće i silom.

U moru takvih tekstolikih tvorevina promakao mi je dopis Nebojše Bakareca objavljen krajem januara na patriotskom portalu Vidovdan. A kako i da mi ne promakne kad je tih meseci objavljeno nekoliko desetina hiljada tekstova u kojima se satanizuje Crna Gora, to ni Data iz “Zvezdanih staza” ne bi uspeo da pohvata. U tom fotokopiranom uratku koji nalikuje legionu sličnih, liče kao zmijsko jaje zmijskom jajetu, pažnju mi je privukla jedna formulacija. Veli dotični Bakarec kako je u Crnoj Gori “iz lektire izbačena većina srpskih književnika, ali i pisci drugih, nepodobnih nacija”, između ostalih i Dobrica Ćosić, a umesto njih, veli naš lektirolog – “ubačeni su nevažni ili anonimni autori”. Među tim “nevažnim ili anonimnim autorima” Bakarec navodi i – Ibrahima Hadžića.

Pesničke muke partijskog činovnika

Na stranu kolonijalizam i hegemonizam srpskih nacionalista, na stranu to večno ponavljanje oveštalih floskula o tome kako su svi okolni narodi Srbi, samo to ne priznaju, na stranu imperijalne težnje, mešanje u unutrašnje stvari drugih država, na sve to smo već pomalo oguglali za ovih trideset i kusur godina – ali neka granica ipak postoji, jednom mora da se kaže popu – pop, bobu – bob, a svim bakarecima ovog sveta - stop. Prvo, ko je dotični Bakarec? Predstavnik vlasti, naravno, odbornik Srpske napredne stranke u Skupštini Beograda. Pre preletanja u SNS godinama je bio funkcioner Koštuničine Demokratske stranke Srbije i kao takav, nikakav, obavljao razne političke funkcije na gradskom nivou. Dakle, partijski činovnik.

Otkud ideja jednom partijskom činovniku da se bavi lektirom i književnošću? Deo njegovog bezobrazluka potiče od pripadnosti vladajućoj garnituri, kad ti leđa čuva najmoćniji čovek u Srbiji, malo se osiliš, pa počneš da se pačaš u sve i svašta, a najviše u ono o čemu nemaš nikakvog pojma. Drugi deo neutemeljenog samopouzdanja potiče iz činjenice da Bakarec u slobodno vreme – piše pesme. Ili nešto što on naziva poezijom. Kako izgledaju ti plodovi partijskog uma? Evo, na primer, ovako:

“Budi apostol
Ako želiš.
Budi anđeo
Ako možeš.
Budi bog
Ako te hoće.”

Auh. Sačuvaj Bože i sakloni, i ako te hoće i ako te neće. Ovakvim oriđinalima je Gaj Valerije Katul još pre par hiljada godina poručio: “Najgori pesnici, bedo stoleća, / Idite onamo odakle ste došli!” I otišli su, da se više nikad ne vrate, a Katul ostade.

Paraziti na tuđoj nevolji

Razni bakareci su ovom nesrećnom narodu zaseli na grbaču, pa lepo i udobno žive od te nesreće, neprestano je uvećavajući, jer njima odgovara samo čemeran i zaparložen narod, u nekom drugačijem okruženju niko od tih političkih moćnika ne bi bio tu gde se sada nalazi, pa ne bismo ni znali za njih. Malo im je što parazitiraju na tuđoj nevolji, što čine štetu gde god mogu, nego imaju drskosti da proglašavaju “nevažnim” i “anonimnim” ljude od duha, koji nam proširuju horizonte i otvaraju vrata u neslućene svetove. Svi ti političarčići i juče i danas, i ovde i svuda, provode svoj vek uvereni da svi mi živimo u njihovoj epohi, da su oni važni, nesumnjivi, neosporni. A onda sve to prođe, jer nema drugog izbora, i oni prođu, jer vreme nema nimalo razumevanja za njihovu neospornost, pa se ispostavi da je nametnuta predstava bila potpuno pogrešna.

Ko se seća nekakvih gradskih odbornika u Pragu iz prve četvrtine prošlog veka? Niko. A svi znamo za Franca Kafku koji je u to vreme pisao svoje priče i romane. Ko se seća političkih činovnika u Francuskoj s kraja XIX veka? Niko, osim možda ponekog istoričara, specijaliste za tu epohu. Jedino ako je nekoga od njih pomenuo Prust u svom velelepnom romanu, pa nas onda prevodilac u fusnoti obavesti o kome je reč, jedino tako možemo saznati za nekog od onih koji su sebi delovali tako važno dok su trajali. Najpoznatiji ruski činovnik je verovatno Akakije Akakijevič, izmišljeni lik iz Gogoljeve priče “Šinjel”. Razni NKVD-ovci, ubice i gonitelji pesnika i ostalog nevinog sveta, provedoše nečasne živote u uverenju da su oni gospodari vremena, da Sovjeti žive u njihovoj epohi. A onda prođe neko vreme i ispostavi se – da su svi oni živeli u epohi Marine Cvetajeve i Osipa Mandeljštama.  

Ništa nije nasledno osim smrti

Ne treba čekati da prođe vreme, da mine naše doba, zajedno sa svim sitnim dušama željnim moći, novca i vladavine nad drugima. Treba još danas reći ono što će sutra biti mnogo jasnije: mi nismo živeli u epohi raznih političkih ništarija, bezočnih vlastoljuba, spletkaroša, prevaranata, secikesa, ukoljica i derikoža. Mi smo živeli u epohi velikog pesnika Ibrahima Hadžića. Imam li neke dokaze za svoju tvrdnju? Imam, njegovu poeziju. Ranije sam na ovom mestu citirao Hadžićevu pesmu o otmici putnika iz voza u Štrpcima, a sad bih se okrenuo nekim drugim aspektima njegove poezije. Evo jedne antologijske pesme na najtežu temu koja nikog od nas neće zaobići:

“Kada dođe

 

Kada to dođe,                       

A moraće doći,

Neka to bude u šumi,

Daleko od pogleda onih koji bi me sažaljevali.

 

Neka to bude pored šumskog mišića,

Pored uznemirenog jazavca,

Pored šumskog mrava.

Ni šumska kornjača nije loša za svedoka,

Ni trbuljati daždevnjak

(ili šarac kako ga u mom zavičaju zovu),

A šta tek da kažem

Za gljivu,

Pa makar bila i otrovnjača.

 

Živote, celog života imao sam za tebe

Molbe

I skoro ni jednu nisi mi uslišio.

 

A ti smrti,

Budi velikodušna,

Ispuni mi ovu jedinu želju.

 

Kada bude,

Neka to ne bude pored ljudi

Koji ne umeju da razumeju šta je to smrt,

Koji se nisu navikli na nju.

Neka to bude u šumi

Koja zna na sve da gleda

Kao na dar neba.”

Evo jedne s drugog kraja pesničkog senzibiliteta, pesma začuđenosti nad postojanjem i osećaja jedinstva sa svim što postoji, iz zbirke “Duge senke kratkih pesama”:

“Čekam da u bisernu kap kiše,

Koja već nekoliko minuta visi sa vrha lista koprive,

Uđe ceo svemir.

 

I ja sa njim.”

 

Navešću i poslednju strofu iz pesme “Isto”, o kojoj pesnik Predrag Čudić kaže: „Snop svetlosti koji nude ovakve pesničke šetnje u slikama pažljivom čitaocu osvetljavaju jedno posebno oduhovljenje, jedan dodatni svetli impuls života, kao na kratko doživljeno vaksrsnuće”:

„I čudim se čudu života.

Idem čas razdragan,

Čas utonuo u beskraj istosti,

I mora biti 

To što prolazim istim putem

Da sam i ja svima isti,

I mora biti 

U tom tkanju života

Da sam zauvijek i da ću uvijek tuda prolaziti.“

Ili odlomak iz angažovane pesme „Ne pravite mi od kala novu Jugoslaviju”, mada je meni ovde od direktnog govora u mučnim pitanjima važniji deo koji govori o odrastanju, kako deca postaju ljudi i šta je jedino što nasleđuju:

“Ne, molim vas,

Nemojte se zanositi

I nemojte mi

Ponovo praviti Jugoslaviju.

Vidim decu koja prave prve korake,

Koja kao i svi njihovi preci

Moraju da savladaju sve veštine života

Jer ništa nije nasledno osim smrti,

Vidim tu decu

Koju ne bi trebalo da odgajamo

Da bi sutra,

Razgrađujući svoju zemlju,

Ubijala neistomišljenike

Ili bila ubijana

Od neistomišljenika.”

Kako ni iz čeg postane kuče?

Neka ovo bude mali, najmanji mogući uvod u čudesni svet poezije Ibrahima Hadžića. Ali, ne živimo samo u Hadžićevo doba, već i u epohi pomenutog Predraga Čudića. Tome u prilog govori pesma „Bajka o čoveku“ u kojoj Čudić polemiše sa Žan-Žakom Rusoom i njegovom idejom da je čovek prirodno dobar, ali ga institucije kvare. Čudić taj problem prebacuje na metafizički teren, gde mu je i mesto. Evo samo nekoliko stihova:

„Čovek je prirodno dobar

Ali ga život kvari,

Prokleti, prokleti život,

Taj svojom prolaznošću

Nad takvim divnim bićem

Kao sečivom maše.

(...)

I srećno bi živeli ljudi

Da nije tog prokletog,

Što iz ogledala nas vreba.

Šta da radi naš dobri

No da poželi snagu

Da se od smrti brani

Što ga svakog jutra

S podsmehom gleda u lice

No da vuk postane bližnjem

Da u trbuh sve trpa

Opsednut sopstvenom srećom

Ko zamenom za večnost.

(...)

Od samog početka

Bajku o čoveku kvari kraj,

Zar takav kraj za takvo

Prirodno dobro stvorenje!“

U pesmi “Dugovi nepromišljene prošlosti” Čudić daje najsažetiji mogući pregled minule istorijske epohe i njenih apsurda:

“Prvo smo živeli teško
Jer smo bili u krizi
Ali smo bili srećni
Zbog obećanog sutra
Što nam se iz prekosutra
Tako zavodljivo smeši.
Zatim smo upali u teškoće
I živeli smo teško.
Potom smo opet živeli teško
Ali su nam objasnili
Da sada živimo teško
Zato što smo ranije
Živeli dobro
I sada plaćamo dugove
Nepromišljene prošlosti.”

U pesmi “Kako postaje kuče” Čudić uspeva da jedno od ozbiljnijih filozofskih pitanja - “zašto postoji nešto, a ne ništa” - pretvori u pesmu za decu:

„Večna pitanja mene muče:

Kako ni iz čeg postane kuče?

 

Zalaje na svet prilično sviklo

Nešto što je ni iz čeg niklo,

 

Nešto što nije postojalo

Postade režalo i lajalo!?”

Čudićeve pesme za decu nikada nisu namenjene samo najmlađima, one uvek imaju ono što sam pesnik naziva “duplim dnom”. Na primer, u pesmi “Ništa” koja se može čitati i paralelno sa pesmom “Nadgrobije samom sebi” još jednog velikog pesimiste Jovana Sterije Popovića:

“Da li je ništa buva,

Da li je ništa mrav,

Da li je ništa vazduh,

Beskrajan, vedar, plav?

 

Da li je ništa senka,

Il’ travka što nije nikla,

Da li je ništa, prosto,

Vazduh u gumi bicikla?

 

Ili je ništa oblak,

Oblak bez kapi kiše,

Ili je ništa, prosto,

Ništa – i ništa više!

 

Da li je niko ništa,

Da, onaj što ne postoji,

Kog zasad na onom svetu

Niko ni u šta ne broji?

 

Ništa je mâlo ništa,

Plus sve što ne postoji,

Sve što na ovom svetu

Niko ni u šta ne broji!”

Pored poezije, pažnji čitalaca bih preporučio i Čudićev roman "Ljudske slabosti" koji je 1979. godine bio zabranjen, a autor i izdavač su bili osuđeni da zajednički snose troškove uništenja tiraža. Nije to bio jedini put da je Čudić zabranjivan zbog uznemiravanja učmale močvare, polovinom osamdesetih je zabranjen broj „Književnih novina“ zbog objavljivanja Čudićeve „Naše pesme“ u kojoj je upozoravao na mogućnost međunacionalnog sukoba i rata. Nezaobilazna je i knjiga eseja „Vejači ovejane suštine“ gde se Čudić pozabavio prevrednovanjem novije srpske poezije, demontirajući lažne veličine uz malu pomoć ogromne erudicije, vanrednog poznavanja književnosti i urnebesnog humora, držeći se gesla „poezija je ili nešto više od nacionalnog ili nije ništa”. Dovoljno za početak, posle ćete se snaći i sami.

U beskrajnom moru istoglasja

No, ne živimo u epohi koju su obeležili Hadžić i Čudić, već trajemo u doba Miodraga Stanisavljevića. Ovaj pesnik i dramski pisac koji je, kako veli Čudić, "gotovo sve čega se dotakao pretvarao u žeženo zlato jezika", široj javnosti je poznat po kolumni „'Umor u glavi“. Kolumnu je objavljivao u listu „Republika“, gde je volšebnim jezikom secirao Miloševićevu krvavu tiraniju i zločinstvo velikosrpskog nacionalizma. Sličnim temama bavio se u pesničkoj knjizi „Jadi srpske duše“. Pesma „Bog dobre prilike” iz 1994. godine, posvećena Nebojši Popovu, možda najpreciznije govori o karakteru ratova koje je vodila Srbija:

“Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.

Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.

Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.

I sve je doista obuzelo jedno osećanje

isto posle toliko vekova:

 

Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,

krećemo u zoru, krećemo u zoru,

biće lako, biće lako,

slabo su naoružani, slabo su naoružani.

 

Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.

Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.

Njihove kuće poružnjuju brda!

Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!

Oni peku glinu, muče svetu zemlju!

Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:

 

Prilika je sjajna, prilika je sjajna,

slabo su naoružani, slabo su naoružani,

krećemo u zoru, krećemo u zoru,

iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.

 

Popovi su zapalili borove iglice

i zapevali pesme u slavu Boga.

Većina je međutim čula glas svog starog boga,

boga dobre prilike:

 

Prilika je kajsijin cvet,

prilika se propustiti ne sme,

plenu se radujte, plenu se radujte,

omotajte vesla u krpe,

iznenadite ih!”

Stanisavljević je i ranijih godina pisao o beznadnoj atmosferi, beležeći da “navikom se istina kroji; ona je tek zvuk na koji smo svikli” u pesmi “U Beogradu pepeljastosivom…” iz zbirke “Slike i saglasja”:

“U Beogradu pepeljastosivom

gde ni kreč pesak više ne vezuje

dan čkilji podozrivo,

vetar boju misli izbeljuje.

 

Ono što jedan sroči,

ponovi hiljada istolikih.

Navikom se istina kroji;

ona je tek zvuk na koji smo svikli.

 

Na stanicama, na licima,

u praznim staklima jutarnjih očiju

jučerašnji snovi, plavi naumi

polako skončavaju.

 

U posvednevnom povinovanju,

u beskrajnom moru istoglasja

beda i opsena, nehaj i lakomost

– svakodnevna opora saglasja.

 

U sve dubljoj ćutnji,

sve šumnijem sjaju i slavi…

Nema izraza u staklima mutnim,

nema duge u nijednoj glavi.

 

U Beogradu pepeljastosivom

gde ni kreč pesak više ne vezuje 

sneg pada, lasno i pretilo; 

strah boju misli izbeljuje.”

I za kraj ovog malog uvoda u Stanisavljevića, jedna pesma bez naslova objavljena u “Studentu “ 1968. godine koja nije ušla u publikovane zbirke, na najtežu temu:

“Neverovatno je koliko si nepotreban,

I koliko za to niko ne mari,

I koliko se kad neko ode

Malo menja u celoj stvari.

 

O kako fantastičnom brzinom

Razlozi ostajanja blede!

I koliko tuđi životi imaju načina

Da se lepo odvijaju bez tebe!

 

Da li si ipak učinio sve?

Da l’ čvrsto na zemlji stojiš?

Kako si malo prisutan,

Koliko malo postojiš!

 

Neverovatno je koliko si nepotreban

I koliko za to niko ne mari,

I koliko se kad neko ode

Malo menja u celoj stvari.”

Sabrana dela Miodraga Stanisavljevića dostupna su na internetu, pojaviće se čim ukucate negovo ime. Pored poezije, toplo preporučujem Mišine drame u kojima je izvodio prava jezička čuda, i pomenute kolumne sabrane u knjigu “Totalna dramaturgija”.

Gordi na mrak u svom podrumu

No, pored trojice navedenih pisaca, treba reći da živimo i u epohi Milana Milišića, pesnika koji je poginuo na kućnom pragu u Dubrovniku 5. oktobra 1991. godine. Ubila ga je granata koju su ispalili vojnici JNA i dobrovoljci iz paravojnih formacija. U jednom intervjuu, govoreći o Miši Stanisavljeviću i Milanu Milišiću, Hadžić veli: “Zajedničko za oba moja, danas mrtva, prijatelja je to da su pomerili granice srpskog ili, u Milišićevom slučaju, i srpskog i hrvatskog pesništva”. O toj dvojnosti piše Čudić u pesmi “Bez prava žalbe”:

“Nisu ga voleli ni ovi ni oni
Ovi, jer je govorio juhica,
Oni, jer je katkad umeo da kaže
I tu divnu srpsku reč supa,
Sa prekrasnim slavjanoserpskim korenom
(die Suppe),
Ovi, jer nije govorio ko je,
Oni, jer su znali ko je, a to ne govori.”

Iz velikog pesničkog opusa Milana Milišića navešću samo par pesama koje se mogu pronaći u prvom tomu njegove “Sabrane poezije”. Za početak, kratka pesma pod nazivom “(Nacija)”:

Opijeni

Dubokim nerazumijevanjem

Svojih mrtvih pjesnika

Gordi na mrak u svom podrumu.”

Na sličnom tragu je i pesma “Jadanje jednog predanja” koja se predstavlja kao pesma za decu, ali je odrasle u to teško ubediti:

“Stoljećima prenose me

Sa koljena na koljeno

Pa sam jadno sve prljavo

Iskrzano, umašćeno

 

Tko god hoće taj me drpa

Kao da sam zadnja krpa

Ko ringišpil ukrug kružim

Ne znam više komu služim

 

Kosti mi se stare lome

Duša mi je pusta

Nema toga koji mnome

Ne ispire usta.”

A evo kakve sve opasnosti vrebaju neoprezne pojedince koji ponekad utonu u san, kao da ne znaju da neprijatelj nikad ne spava. Pesma “Ne liježi u postelju” iz zbirke “Mačka na smeću”:

Kloni se postelje

Ko ročišta vragova

Ne traži odmora

Dok traje obnova

 

Ne liježi u postelju

Uz ženu mladu, staru

Britva je u madracu

Filistejci su u ormaru!

 

Izbjegavaj postelju

Ne daj se Hipnosovoj varci

Krevet je pederska zamisao

Da se svladaju muškarci

 

Legneš ko Ilir

A probudiš se heleniziran

Poturčen, pokršten, prekršten

za dom sprayan! Upisan! Upišan.

 

Povezat ćeš u snu stvari

A za to odvode u sudnicu

Požalit ćeš se u jastuk

Zatvorit će te u ludnicu

 

Ne prilez’ ni na otoman

Ispit tu čeka sramotan

Teško je biti komotan

A uspravan. I samotan.

 

Između zapada i istoka

Jal svoju krupu melje

Između maternice i zemlje

Kloni se, junače, postelje!

Za kraj ovog malog uvoda u Milišića, jedna jednostavna i potresna pesma za decu iz zbirke “Mufica” (tako se zove glavna junakinja, devojčica), naslovljena po prvom stihu:

“Kad prođem pokraj kojeg velikog automobila

Ja mu krišom uradim nešto

Iskrivim brisač na staklu

Zavrnem antenu u osmicu

Gurnem čavlić u bravu

A ponekad razbijem stop-svjetlo.

Dva puta sam probušila gumu šestarom.

Ako ništa drugo ne učinim

Barem ostružem lak na vratima

Nakošenom dvodinarkom.

Ili ga udarim cipelom odozgor

Po auspuhu koji viri.

Kad bih imala kiselinu

Polila bi ih kiselinom

Da ih kiselina razjede.

Ovo je, naravno, tajna.

Nikomu je ne mogu reći

Ni Marini ni Marku

Znam što bi mi oni rekli:

Što su tebi krivi svi veliki automobili

Što je jedan veliki automobil ubio tvoju mamu.

Možda i nisu

Ali ja ih mrzim.”

Čudu nikad kraja

Ima još velikih autora čiji smo savremenici, ali zadržimo se na našoj četvorki. Reč je o kvartetu raznorodnih, samosvojnih pesnika, različitih senzibiliteta i poetika, čiji se glasovi jasno izdvajaju “u beskrajnom moru istoglasja”. Ipak, mislim da oni, ovako inokosni, imaju nešto zajedničko, nešto što bi se moglo nazvati čuđenjem nad tajnom postojanja, odakle izvire strasna zainteresovanost za sve sitnice i krupnice na svetu. Možda je to osećanje najbolje izraženo u kratkom autobiografskom zapisu Predraga Čudiča „Malo Čudo, velikih očiju“ iz knjige „O prirodi stvari“:

„Bio jednom jedan mali malečki dečak. Zvali su ga Čudo. I on se čudio i čudio. Čudio se svemu što je sretao na svom putu od kuće do škole. Čak mu je dan bio kratak za njegovo veliko čuđenje. On je bio mali kao mrav, a njegovo čuđenje veliko kao kuća, pa su ga zvali i mali Čudka. A mali Čudka se čudio što ga tako zovu kad je njegovo čuđenje veliko kao svet kojim je hodao susrećući velika čuda. I dečko je, mada mali malecki, pomalo rastao, ali se čuda nisu u odnosu na njega smanjivala, već su i dalje rasla i umnožavala se. I dečak je pomalo bio umoran od čuđenja i žalio je što su ga tako prozvali, jer č udu nije bilo kraja. No, njegova priča nije mogla a da ne bude stalno čuđenje.

Neka, navići ću se jednom na čuda, pa ću živeti s mirom! Ali, to se na sreću nije desilo. Kako da živim s mirom kad ne znam ni jedan pouzdan odgovor na tolika pitanja?!

Zvali su ga i Čudo-Ludo i Čutka-Lutka i svakako su ga zvali, ali on nije imao nameru da se brani, on se samo pitao i pitao: šta je šta i šta je od čega, i kako ovo, i kako ono? Avion leti – čudo!? Ptica leti – čudo!? Gvožđurija se po šinama kotrlja – čudo!? Za njega je, da li zato što su ga tako zvali, uvek sve što pogleda bilo u znaku čuda!“

Sa novinskih stranica zevaju slike pobednika

Utihnuće jednom i ovo nesnosno zunzanje onih što su “gordi na mrak u svom podrumu“, iščeznuće oni što bi da nam kroje kapu i sa svoje umišljene visine određuju ko je važan, a ko nevažan. Šta s takvima biva davno je napisao Ibrahim Hadžić u pesmi “Novinska slava”:

“Gledam kako u vatri sagoreva

Suvo drvo.

Kako se grče godovi,

Kako laki paspalj čuva nestvarni oblik,

Kako pepeo postaje pramaterija.

Gledam kako u vatri sagoreva

Novinski papir

Sa čijih stranica zevaju slike pobednika

I slova ostaju kao senke na mutnom staklu

(toliko vredi pobednička slava)

Čije poruke

Čunkovi ljutim dimom raznose u tmurno nebo.”

Brzo prolazi slava sveta, vreme ljušti pozlatu s olovnih vojnika partije, razne trice koje su danas uzdignute na pijedestal i deluju tako sudbonosno i neupitno – iščeznuće zajedno sa svojim postoljem i onima koji su ih na to visoko mesto postavili, okončaće se jednom i ovaj sveopšti šljašteći rijaliti šou. Od svega će ostati samo ono što je bilo zaista živo, dela onih koji su postavljali stvari i pojave u njihove prave razmere. Jer su govorili nešto što je važno za svakoga od nas i jer su nam često bili bliži nego što smo mi samima sebi.

Komentari (2)

POŠALJI KOMENTAR

Nina

Zahvaljum se se N. Bakarecu za njegov sramni clanak objavljen na portalu Vidovdan. Da ga nije napiao ne bismo citali ovo remek delo G. Markovica. Bravo.

Jasminka

Hvala za ovaj divan tekst. To mi je rodendanski poklon.