Čuvari nacionalnog identiteta u zimskom periodu

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Vlada Srbije konačno je odlučila da reši jedan od gorućih problema srpskog društva. Ne, nije u pitanju nabavka nafte i gasa, niti prekid energetske zavisnosti od Rusije, koga briga za te sitnice, u ledenim zimskim danima grejaće nas ljubav prema Putinu, privreda će raditi na kremaljski pogon, a u automobile, autobuse i ostala vozila sipaćemo visokooktanski inat i bezolovnu pizmu umesto benzina. Radi se o kudikamo prešnijem problemu od tih tričavih, ovozemaljskih energenata – o večno ugroženom nacionalnom identitetu, još ugroženijem srpskom jeziku i najugroženijoj srpskoj kulturi koje moramo nekako odbraniti od vekovnih neprijatelja i svetske zavere protiv svega što je srpsko.

Kako je zvanično saopšteno, polupostojeća Vlada Srbije osniva Fakultet za srpske studije u Nišu, e da bi “Srbija dobila državno podržanu naučnu ustanovu od nacionalnog značaja namenjenu očuvanju, unapređenju i institucionalnom razvoju nacionalne kulture, jezika i identiteta, što je odgovor na duboku i kompleksnu potrebu srpskog društva”. Nova visokoškolska ustanova ne stvara se od nule, već će nastati izdvajanjem postojećih departmana za istoriju, srpski jezik i književnost, te ruski jezik i književnost iz Filozofskog fakulteta u Nišu.

Dobrovoljni ruski mužici

Kad bi neko izmislio ovakvu vest, odmah bi na njega skočili dežurni nacionalni dušebrižnici i optužili ga za napad na naciju, državu, jezik i kulturu, ili bi mu rekli da je opsednut ruskokolonaštvom, da svuda oko sebe vidi nekakvu rusku zaveru protiv Srba ili srpsku zaveru protiv Srba uz pomoć Rusa, i otpisali ga kao neizlečivog autošovinistu. U moru bizarnosti ovo je ipak jedan od luđih poteza Vlade, odnosno Aleksandra Vučića, gospodara lutaka koji zapravo pokreće ministarske marionete.

Odavno se već govori o istoriji, književnosti i drugim humanističkim disciplinama kao sredstvima za očuvanje famoznog nacionalnog identiteta, ali do sada nikom nije palo na pamet da u tu grupu predmeta uvrsti i ruski jezik i književnost. Sada smo stigli dotle da se srpski nacionalni identitet čuva, unapređuje i razvija izučavanjem ruske literature, a da se srpski jezik najbolje čuva, unapređuje i razvija – učenjem ruskog jezika.

Tako glasi logika dobrovoljnih ruskih mužika koji ne mogu da prežale što se Srbija ne graniči sa Rusijom, pa da se zauvek zaštite od pogubnih evropskih uticaja, demokratije, ljudskih prava, sloboda i ostalih dekadentnih izmislica, te da pretvore Srbiju u Belorusiju i zacementiraju diktaturu najgoreg kriminalnog ološa.

Toljaga nacionalnog identiteta

Nacionalno obeućeni intelektualci neprekidno guslaju tu priču o književnosti i kulturi kao telohraniteljima nacionalnog identiteta, o tome kako je jedina i osnovna svrha literature da stoji na mrtvoj straži te paramistične supstance kojoj niko ne zna ni sastav, ni prirodu, a koja se odaziva na ime nacionalni identitet. Kako je to lepo onomad sažeo univerzitetski profesor, pisac i kritičar Slobodan Vladušić: “Srpska književnost je komponenta kulturnog identiteta, kao što je kulturni identitet komponenta nacionalnog identiteta”. S takvim prokrustovskim poimanjem kulture savršeno bi se složio veleumni, učeni “Informer” koji najavljuje stvaranje novog fakulteta naslovom: “Institucija koja će biti oslonac nacionalnog identiteta”. Podupirač, potpora, naslon, naslonjača, podrška, zaleđe, direk, stub odbrane – na to bi ovi mesari ljudskog duha da svedu književnost, kulturu, religiju, nauku, svaki pokušaj nesrećnog čoveka da izađe iz tame, da se probije do svetlosti, da izađe na proplanak i um.  

Cela ta priča o nacionalnom identitetu i kulturi je naopako postavljena, jer taj famozni identitet ne govori zapravo o tome ko su i šta su stvarno konkretna ljudska bića određene nacionalne pripadnosti, već je posredi jedna totalitarna konstrukcija, toljaga u rukama raznih manipulatora, hohštaplera, lovaca u mutnom i sličnih razbojnika, kojom građane treba držati u pokornosti.

Grupa samozvanih zaštitnika Srbije i srpske pseudomistične suštine u svojoj skudoumnosti definisala je pripadnika srpske nacije kao pravoslavnog vernika (koji zapravo ne veruje u Boga, već je ponizan pred crkvenom jerarhijom), mrzitelja svega što dolazi sa zapada, ljubitelja autokratije i tiranije, konzervativca, homofoba, četnika, mizoginu personu, nasilnika, antidemokratu, paranoika koji u svemu vidi komplot protiv Srba, protivnika individualizma i tolerancije, zakletog neprijatelja svake radosti, smrknutu osobu koja mrzi i sebe i ceo svet, obožavaoca Putina, Staljina i svakog ruskog tiranina, sledbenika ratnih zločinaca na čelu sa Ratkom Mladićem, negatora drugih nacija, imperijalistu u lokalnim okvirima...

Ko se ne uklapa u foto-robot ove poremećene ličnosti, tog čuvari nacionalnog identiteta u zimskom periodu proglašavaju izdajnikom, autošovinistom, soroševcem, stranim plaćenikom, slučajnim Srbinom. A onda još tvrde kako su jezik, književnost i kultura temelj takvog nakaznog identiteta, tog jedinstvenog homo serbicusa. Ni to im nije bilo dovoljno, nego su sad tome dodali i ruski jezik, književnost i kulturu. Stvarno je dara prevršila meru.

Na jalovom terenu naše postojbine

Sve te sumanute konstrukcije mogu nekoj žrtvi višedecenijske propagande i masovnog ispiranja mozga da zvuče logično, ali samo dok ne otvori prvu knjigu. Kad čitalac tamo, a ono – međutim. Pisci se bave nekim potpuno drugim temama iz sasvim drugačijih pobuda, a za nacionalni identitet i ostale ideološke konstrukcije komesara lišenih mašte i duha - pucaju im prsluk i pero.

Izučavanje ruske književnosti i kulture svakako je blagotvorno po identitet čitaoca, ali bojim se da takva rabota, ako se shvati ozbiljno, ne ide baš u korist jačanja nacionalnog identiteta, ni srpskog ni ruskog. Recimo, proučavanje ruske kulture ne bi moglo nikako da preskoči prvog ruskog filozofa Petra Čaadajeva.

Dođe student željan “očuvanja, unapređenja i institucionalnog razvoja nacionalne kulture, jezika i identiteta”, otvori Čaadajevljevo prvo filozofsko pismo i tamo pročita sledeće redove:  “Vekovi i pokolenja protekli su za nas jalovo. Posmatrajući nas, moglo bi se reći da je sveopšti zakon čovečanstva ovde uništen do kraja. Usamljeni u svetu, nismo svetu dali ništa, od sveta ništa nismo uzeli, nismo u masu ljudskih ideja uneli ni jednu misao, nismo ničim potpomogli napredovanje ljudskog razuma, a sve smo, što nam je od ovog kretanja pripalo, izopačili. Počev od prvih trenutaka našeg socijalnog postojanja, od nas nije ispalo ništa pogodno za opšte dobro ljudi, ni jedna korisna misao nije pustila klicu na jalovom terenu naše postojbine, ni jedna velika istina nije bila uzdignuta iz naše sredine; nismo se potrudili da bilo šta stvorimo u sferi uobrazilje, a od onoga što je stvoreno uobraziljom drugih, pozajmili smo jedino varljivu spoljašnjost i beskorisnu raskoš”.

I umesto da se oda nacionalizmu i putinofiliji, student namah postane autošovinista. I to srpski i ruski istovremeno!

Emigrant iz Besmrtnosti u vreme

Ili, počne student da se bavi velikom pesnikinjom ruskog jezika Marinom Cvetajevom, pa otvori njenu prepisku sa Rilkeom i počne da čita pismo napisano 6. jula 1926. godine u kojem Cvetajeva pobija Geteovu misao da se na tuđem jeziku ne može stvoriti ništa značajno. Veli pesnikinja ovako: “Poezija – to je već prevod, sa maternjeg na neki drugi jezik – bio to francuski, nemački – svejedno. Nijedan jezik nije maternji jezik. Pisati stihove znači prepevavati. Zato ja ne shvatam kad se govori o francuskim, ruskim itd. pesnicima. Pesnik može da piše na francuskom, ali ne može biti francuski pesnik. To je smešno. Ja nisam ruska pesnikinja i uvek se čudim kad me smatraju za to i tako nazivaju”.

Potom slede redovi od kojih se svakom nacionalisti diže kosa na glavi, a nacionalni identitet mu se skvrči do razmera makovog zrna zaostalog u razvoju: “Čovek zato i postaje pesnik (kad bi to uopšte mogao da postane, kad to ne bi bio od rođenja!) da ne bi bio Francuz, Rus itd, da bi bio – sve. Drugim rečima, čovek je pesnik, jer nije Francuz. Nacionalnost – to je uključenost i izdvojenost. Orfej diže u vazduh nacionalnost ili tako široko razmiče njene granice da se svi (i bivši i postojeći) uključuju u nju. Kakav je on Nemac! Ili kakav je on Rus!”

Šest godina kasnije, u eseju “Pesnik i vreme” iz januara 1932. godine, Cvetajeva je dodatno razvila i radikalizovala svoju misao: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”.

Ako je duša rođena krilata

Zaista samo preispoljnom opsenaru i prevarantu, personi koja ne veruje ni u šta, koja utvara da je sve privid i da na svetu postoji jedino obmana – može da padne na pamet da svede književnost na nekakvo bedno gradivo nacionalnog identiteta ili kakve slične isprazne floskule. Ideolozi, nacionalni i svi drugi, žive u jednom svetu, skučenom, teskobnom, osakaćenom, simplifikovanom, a pisci, pesnici i mislioci – kao što se vidi iz priloženog – obitavaju u sasvim drugoj dimenziji postojanja, mišljenja i osećanja, o kojoj ideolozi nemaju ni najblažu predstavu.

Nacija je - kao i svaka druga ovozemaljska zatvorska ćelija - tesan, skučen i mračan ćumez, a duši treba širine, slobode i radosti. Duši je i čitav svemir tek jedna malo prostranija tamnica, zato se stalno otima iz okova sveta u koji je pala “s nevinih daljina, sa očima zvezda”. To džilitanje je znano pod imenom poezija, književnost, umetnost. “Ako je duša rođena krilata – / Šta će joj kuća – šta će palata!” – pevala je Cvetajeva. A rođena je krilata, to svako zna, ili je bar znao nekada, u detinjstvu, pre nego što je odrastao, sazreo, prizemljio se i prilagodio namrgođenom poretku sveta.

Poduhvat veselnika koji bi duši da stave am, pa da je upregnu u zapregu, e da bi teglila nekakav nacionalni identitet ili neku drugu “zvučnu banalnost” – osuđen je na neminovnu propast. I duša i poezija i književnost i umetnost i kultura – stariji su od bilo kog pomodnog idola, nadživeli su tolike krvožedne kumire koji su u poslednjih nekoliko milenijuma pokušavali da ih osedlaju, pa će dočekati smrtni čas i ovih što se danas predstavljaju kao neprikosnoveni gospodari sveta. 

Uostalom, ima na dunjaluku i kudikamo ozbiljnijih pretendenata na presto i tron, onih sa kojima nije lako izaći na kraj, većina misli i da je nemoguće, pa pesnici ni pred njima nisu ustuknuli, neće ni pred ovim lažnim carevima: “Smrt i vreme zemljom vladaju, / Ne zovi ih gospodarima, / Kružeći, u magli, svi nestaju, / Sunce ljubavi ostaje. Nad svima”.