26 °

max 26 ° / min 17 °

Nedjelja

19.05.

26° / 17°

Ponedjeljak

20.05.

26° / 18°

Utorak

21.05.

27° / 17°

Srijeda

22.05.

21° / 15°

Četvrtak

23.05.

22° / 14°

Petak

24.05.

23° / 15°

Subota

25.05.

21° / 14°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Traktat o Kosovu, traktoru i trulom Zapadu

Izvor: balkans.aljazeera.net

Stav

Comments 0

Traktat o Kosovu, traktoru i trulom Zapadu

Autor: Antena M

  • Viber

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U omiljene teze domaće narodnjačke inteligencije spada ona o trulom Zapadu koji je potpuno ogrezao u materijalno, čemu se suprotstavlja istinska duhovnost pravoslavne civilizacije koja drži samo do uzvišenih, nebeskih vrednosti. Na Zapadu vladaju merkantilizam, trgovački duh, pohlepa, žudnja za materijalnim bogatstvom, a kod nas sve pršti od duhovnosti i posvećenosti božanskom poretku stvari. Tamo, iza brda, neki poluljudi, više utvare nego ljudska bića, tumaraju potrošačkim društvom, a njihova sloboda svedena je na banalni izbor između različitih modela automobila, stana u centru i kuće u predgrađu, hamburgera i pice, raznih marki patika, haljina, torbica i sličnih tričarija do kojih naši duhovnici drže manje nego do lanjskog snega.

Kod nas je sve potpuno drugačije, jer smo mi sačuvali dušu, pa možemo da biramo između pogibije za otadžbinu i smrti za otečestvo, između Kosovskog mita i Nebeske Srbije, između pisanja ćirilicom i kucanja na ćiriličnoj tastaturi, između veličanja svetih ratnika Draže Mihailovića i poklonjenja Dimitriju Ljotiću („kapiji naše Otadžbine“, što reče Nikolaj Velimirović), između svetosavlja i etnofiletizma. Doduše, ima i kod nas nekih odrođenih Srba koji su podlegli čarima robe i uživanja u predmetima široke potrošnje, ali to su neki nejaki, raslabljeni pojedinci koji su poklekli pod demonskom propagandom Zapada i njegovih kvazivrednosti. I za te otpadnike od pradedovske vere ima nade, čim se vrate kultu svetih otaca srpstva proći će ih iracionalni zanos za stvarima ovoga sveta.

Protesti na obezduhovljenom Zapadu

Antagonizam između dve dijametralno suprotne civilizacije nedavno je na portalu Vidovdan plastično objasnio Darko Ristov Đogo, sveštenik, teolog, prodekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči: „Sveti Ćirilo i Metodije vam neće reći da li da kupite Reno ili Folksvagen, da li da obučete jednu ili drugu haljinu ili sako… A to su ‘suštinski izbori’ današnjeg čovjeka. Plićak u kome živimo rađa indiferentnost prema korijenima, korijeni se sasušuju u plićaku današnjice. (…) Jer, ako na kraju i svedemo svoje postojanje na izbor između Mekdonaldsa i Burger Kinga, ako Kosovo i stavimo u ravan traktora, ljudi koji opstanu možda će ili možda neće imati potrebu da se zovu Srbima i da pišu ćirilicom”. Dobra mu je ova o Kosovu u kosoj ravni traktora, vratićemo se na to kasnije.

A dok traktor stoji parkiran i čeka da najskuplja srpska reč ponovo bude vraćena u rečnik, te da par miliona tuđica bude proterano sa svete srpske zemlje, da vidimo šta se zbiva na trulom, obezduhovljenom Zapadu. Šta li tamo rade hrišćanski sveštenici? Da li biraju između Mekdonaldsa i Burger Kinga, da li im je koren sasušen u plićaku, ili imaju neka druga posla? Kameru okrećemo levo, daleko na zapad, sve do centra sveg zla i međunarodne antisrpske zavere, do Sjedinjenih Američkih Država i prestonog grada Vašingtona. Kad, ima tamo šta i da se vidi.

Sveštenici stoje među okupljenim demonstrantima i protestuju. Šta traži taj obezduhovljeni, potrošački svet? Možda nove modele automobila, širu ponudu burgera u Mekdonaldsu, veće porcije pomfrita, više kečapa, modernije krojeve mantije? Ništa od toga. Sveštenici i svi drugi protestuju protiv nasilja, policijske brutalnosti, protiv sistemskog rasizma, protiv nejednakosti pred zakonom i Bogom, protiv zla. Traže pravdu, ravnopravnost i poštovanje svakog čoveka. Sve zbog jezivog ubistva Džordža Flojda kom je policajac držao koleno na vratu sve dok nesrećni čovek nije izdahnuo. A i nekoliko minuta nakon toga, za svaki slučaj.

Bog nije tvoja igračka

Eno sveštenika i sveštenica ispred Bele kuće, gutaju suzavac, izbegavaju gumene metke, jer je predsednik SAD-a Donald Tramp rešio da se fotografiše ispred crkve svetog Jovana u koju inače nema običaj da zalazi, a mirni demonstranti mu preprečuju put. Specijalne policijske snage rasterale su demonstrante, uskraćujući im pravo na protest, primenjujući silu protiv nenasilnih ljudi, pa Tramp može mirno da se slika, držeći u ruci Bibliju, kao da je nudi za prodaju na Telešopu. A prethodno je najavio kako će poslati vojsku na svoj narod.

Sutradan su se ispred crkve svetog Jovana okupili sveštenici različitih hrišćanskih denominacija iz Vašingtona kako bi prostor koji je predsednik pretvorio u bojno polje ponovo postao ono što je bio pre toga – sveto tlo. Jedan sveštenik nazvao je Trampov postupak “silovanjem crkve i svete Božje reči”, i rekao da je vreme za pokajanje, ali to nije dovoljno, jer “pokajanje, po jevanđelskoj tradiciji, ne znači samo da ti je žao, već znači da se treba okrenuti i poći drugim putem”. Drugi je poredio dvojicu “takozvanih velikih lidera” - Trampa i Hitlera. Treći poručuje: “Predsedniče Tramp, vi ste držali Bibliju u ruci, ali jasno je da vam Biblija nije u srcu. Premale su vaše ruke, predsedniče Tramp, da se pesničite s Bogom”. Četvrti veli: “Možda neki ljudi i slede ovog ‘velikog vođu’, ali mi ćemo i dalje slediti put našeg vođe, Gospoda i spasitelja Isusa Hrista”. Peti je citirao proroka Amosa: “Neka pravda poteče kao reka i pravednost kao nezaustavljiva bujica”. A svi su zgroženi Trampovom zloupotrebom crkve i Biblije, jezivom demonstracijom sile i korišćenjem religije ljubavi i mira zarad nasilja i represije.

Reagovala je i episkopalna biskupinja Vašingtona Mariann Edgar Budde rekavši: "Predsednik je upravo iskoristio Bibliju, najsvetiji tekst judeo-hrišćanske tradicije i jednu od crkava moje eparhije bez odobrenja, da bi poslao poruku koja je suprotna Isusovom učenju". Jezuitski sveštenik James Martin napisao je na svom Twitter nalogu: “Da budem jasan, ovo je odvratno. Biblija nije rekvizit. Crkva nije mesto za poziranje. Religija nije politički instrument. Bog nije tvoja igračka".

Eto čime se bave sveštenici na trulom, potrošačkom Zapadu. Staju ispred silnika ovog sveta, ne dozvoljavaju da moćnici koriste Božju reč u nečasne svrhe i traže pravdu. I ne samo sveštenici, već i mnogi drugi ljudi najrazličitijih zanimanja. Potresno je slušati reči šefa policije u Hjustonu, čiji su preci imigranti, koji stoji usred demonstranata i viče: “Mi smo izgradili ovu zemlju! Imamo vest za njih: mi ne idemo nigde! Ako imate u svom srcu mržnju prema ljudima druge boje kože – prevaziđite to! Ovo je grad u kojem svi živimo zajedno, bez obzira na boju kože, bez obzira na legalni ili ilegalni status. Jer mi sudimo jedni o drugima po onome što nam je u srcima! I ja sam besan. Ja nisam crnac, ali i ja sam Božje dete. Kada sam video tog čoveka kako doziva svoju majku, pomislio sam na svoju mamu. Pomislio sam – mora da ju je već video u tom trenutku”.

Čelična četka u rukama antihrista

Tako to izgleda na trulom, merkantilnom Zapadu ovih dana, u srcu zla. Sve je to odavno opisano u delima naših duhovnika. To je taj – što reče sveti Nikolaj Velimirović - “bezbožni Zapad”, Zapad koji “nema osećanja za razlikovanje dobrih duhova od zlih”, koji nam je uvalio “bezbožnu hordu agenata zapadne ‘kulture’, ‘prosvećenosti, ‘progresa’”, čija je “nauka čelična četka u rukama antihrista”. Ukratko: “Materijalističnom Zapadu je teško verovati u Boga”.

Sa Velimirovićem se potpuno slaže Vladimir Kršljanin, astrofizičar, pesnik, naučni radnik, nekadašnji funkcioner Socijalističke partije Srbije, pomoćnik Slobodana Miloševića za međunarodne odnose tokom procesa u Haškom tribunalu, počasni profesor Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta, predsednik Srpskog odeljenja Međunarodne slovenske akademije nauka, obrazovanja, umetnosti i kulture, član predsedništva Svetskog saveza slobodnih mislilaca. Lepo kaže ovaj renesansni mislilac: “Zapadni kvazicivilizacijski, odnosno anticivilizacijski kod je utemeljen na tobožnjim hrišćanskim temeljima, a u stvari na zaveri da se hrišćanska vera zloupotrebi radi ljudske sebičnosti i pohlepe, koje hrišćanstvo negira”.

Ko pogleda, na primer, luksuzni vozni park ispred Patrijaršije, tome nikako na um ne može pasti neka “zavera da se hrišćanska vera zloupotrebi radi ljudske sebičnosti i pohlepe”, a još manje da je materijalističkom pravoslavlju “teško verovati u Boga”, već će razmišljati samo o duhovnosti, askezi, odricanju od žitejskih dobara i blaga ovozemaljskog. Za razliku od zapadnjačkih sveštenika koji se bore za ljudsko dostojanstvo i traže pravdu, uzdajući se u Boga i ne dozvoljavajući nikome da od Boga pravi svoju igračku, naši svetovni i sakralni duhovnici se uglavnom bave svođenjem Boga i duhovnosti na igračku sopstvene nacionalističke ideologije. Dok na trulom Zapadu čovek može ponekad da čuje i neke poruke mira i ljubavi prema ljudima, kod naših propovednika duhovnosti dominira prezir prema ljudskim bićima.

Prezir prema čoveku

Upravo taj prezir prema čoveku izbija iz onog negodovanja nad stavljanjem traktora i Kosova u istu ravan. Traktor je nešto ovozemaljsko, prizemno, banalno, a Kosovo je nešto duhovno, uzvišeno, nadzemaljsko, nebesko. Neka bude i tako, samo ima tu malih problema. Nikad se u ime traktora ili bilo koje druge poljoprivredne mašine nisu stotine hiljada ljudi proterivale iz svojih kuća. Nikada se u ime traktora nisu ubijala deca, trpala u hladnjače i zakopavala u masovne grobnice u Batajnici, nadomak glavnog grada Srbije.

Nikada niko u ime traktora nije streljao civile, žene, bebe, trudnice, starce i starice. Sva ta zlodela, a i mnoga druga, činili su pripadnici srpske vojske i policije u ime – Kosova. Tačnije, u ime sumanute ideje da je Kosovo sveta srpska zemlja i najskuplja srpska reč, pa da mora biti deo Srbije, a da svi koji na Kosovu žive a nisu Srbi, moraju biti pobijeni ili proterani. Tako shvaćeno Kosovo je demonska ideja, izvor neizmernog zla.

A ovim propovednicima Kosova i duhovnosti, ovima što se zgražavaju nad traktorom i Mekdonaldsom, ne pada na pamet da kažu koju ljudsku reč o ubijanju nevinih ljuskih bića, samo zato što se drugačije zovu ili pripadaju drugoj naciji i religiji. Umesto da se bar angažuju da bude postavljena spomen-ploča u Batajnici, naši duhovnici rade sasvim obrnutu stvar: izgradili su crkvu u blizini masovne grobnice.

Crkva svetog Stefana Dečanskog podignuta je u blizini poligona Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) u Batajnici, i to dobrovoljnim prilozima pripadnika SAJ-a, 224. centra za protivelektronska dejstva Vojske Srbije, građana i vernika iz obližnjeg naselja "13. maj". Kako rekoše predstavnici SPC i istinske duhovnosti: "Izgradnja hrama Svetog Stefana Dečanskog predstavlja jedinstven primer sabornosti naroda i uspešne civilno-vojno-policijske saradnje". Bojim se da nije baš jedinstven, tokom ratova je sabornost naroda, crkve, političara, policije, vojnih i paravojnih snaga ostavila silne krvave tragove diljem bivše Jugoslavije.

Pohvala traktoru

S druge strane, traktor služi za obradu zemlje i za prevoz zemaljskih plodova, traktor hrani milione ljudi, ništa u vezi sa traktorom ne može biti predmet prezira, naprotiv. Na kraju, bile su potrebne hiljade godina pa da ljudski um napreduje, da se razvije nauka (i to uglavnom zapadnjačka), pa da čovek stvori izume koji će mu pomoći da savlada prirodne uslove života i da lakše obrađuje zemlju i obezbeđuje sebi hranu. Svaka od tih etapa na putu od drvenog rala do traktora dostojna je dubokog ljudskog poštovanja, poštovanja prema čoveku kao biću koje je obdareno izuzetnim sposobnostima, kao biću koje je, uprkos sopstvenoj krhkosti, u stanju da preinači svet oko sebe, da savlada njegovo neprijateljstvo i da ga pretvori u mesto na kojem je život malo lakši, slobodniji i lepši.

Dug je bio i put od prvih traktora na paru u XIX veku do današnjih mašina. Mnogo duže su ratari i stočari sanjali o traktoru ili bilo čemu sličnom, nego što su nacionalisti sanjali o Kosovu. Na kraju, u Knjizi postanja, nakon čovekovog pada, Bog kaže Adamu: “Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka”. A potom: “Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet”. Traktor i druge poljoprivredne mašine služe da malo ublaže tu muku i da smanje količinu prolivenog znoja, da rad na polju koji hrani čitavo čovečanstvo više ne bude samo prokletstvo, već da postane makar podnošljiv.

Kad neko već toliko prezire traktor da ga uzima kao primer nečega što nikako ne može biti sameravano sa Kosovom, nečega toliko nebitnog, oveštalog, sitnog i banalnog – onda bi bilo pošteno da se prezirač poljoprivrednih mašina odrekne svih traktorskih plodova: od hleba i mesa, preko povrća i voća, pa sve do mleka i mlečnih proizvoda. Pa neka jede Kosovo garnirano kosovskim mitom, u sosu od Lazareve kletve i polutara srpske planete.

Srbin bez Kosova, uznapredovala bakterija

Iza tog prezira prema napornom radu i seljačkoj muci krije se duboki prezir prema čoveku. Nipodaštavanje, nepoštovanje, omalovažavanje i obezvređivanje čoveka – to je osnovni sadržaj te gromopucatelne duhovnosti koju propoveda narodnjačka inteligencija. To prosto bode oči. Ko o čemu, mitropolit Amfilohije neprestano govori o “komunističkom nakotu”, “Đilasovoj kopiladi”, Crnogorcima kao volovima, muslimanima kao “lažnim ljudima lažne vjere”, “paradama moralnog smrada”… Patrijarh Irinej, pak, mirno negira ljudima pravo na nacionalno izjašnjavanje, smatra nastanak Republike Srpske delom Božjeg promisla, a presudu Ratku Mladiću za đavolje delo. Neverovatan je prezir prema hiljadama nevinih Mladićevih žrtava koji izbija iz ovih reči.

Na tom fonu duma i prezirač traktora. Na pomenutom portalu Vidovdan dotični veli: “Bez Kosova, ako baš hoćete, bez ‘kosovskog problema’, Srbi nisu Srbi. Bez težnje ka Carigradu Rusi nisu Rusi. Samim tim – Srbija nije Srbija, već slučajni komad zemlje ka kome se slučajno razmnožavaju (sve manje) slučajni primati”. Pa nastavlja pišući da oni koji znaju da je “Kosovo zadatak i Zavijet – a ne stanje – oni imaju Smisla. A ko ima Smisla ima i vječnosti”. I zaključuje: “Ko nema Smisla – samog je sebe prepustio da bude varijacija u svijetu životinjskog života. Uznapredovala bakterija. Niko”.

Smisao je živo biće, rodom je iz Švajcarske

Ukratko, svako ko ne misli kao naš duhovnik (koji ne misli ništa, već ponavlja mrtve floskule) taj je niko, bakterija, primat, životinja. A on je posednik smisla i večnosti, jer zna da je Kosovo “Zavijet”, on ima vlast ključeva i natprirodnu sposobnost da određuje svakom čoveku šta je njegov lični smisao. I kao takav je ovlašćen od Boga da određuje ko je čovek, a ko mikroorganizam. Koliko mi je poznato, Bog se po ovom pitanju nije izjašnjavao, što će reći da je sveštenik samom sebi pripisao nadljudske prerogative, valjda zato što misli da je Božji predstavnik na zemlji. Što bi se reklo: Bog je njegova igračka. Hajde što ljude gleda sa visine, ali čemu ta mržnja prema bakterijama? Pa i bakterije su valjda Božja tvorevina. Šta li bi tek zborio da je sveštenik neke druge religije, a ne one koja nalaže “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”?

Kako reče Josif Brodski u Veneciji 1993. godine: “Reč je o tome da je osnovna tragedija ruskog političkog i društvenog života u ogromnom nepoštovanju čoveka prema čoveku – uopšte, ako hoćete, u preziru”. Gde su koreni tog velikog prezira teška je tema, zahteva poseban tekst ili studiju. Jedno je sigurno: tamo gde caruju nipodaštavanje i prezir prema čoveku, nema vere da je čovek stvoren po liku i podobiju Božjem. Onima koji tim razdrndanim Smislom vitlaju iznad glave kao Tramp Biblijom, onima koji bi taj svoj jadni Smisao da nameću drugima, pa i da trpaju u hladnjače, mogu da poručim rečima Voje Despotova: “Smisao je živo biće, rodom je iz Švajcarske”. Ako im to nije dovoljno jasno, evo šta veli jedan pesnik na kog se pravoslavci često pozivaju. Možda se u tim rečima krije koren mnogih problema, uključujući i prezir prema čoveku, traktoru, bakterijama, primatima, Božjoj tvorevini i samom Bogu:

“Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.”

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR