Piše: Tomislav Marković
Ništa gore od ostavinske rasprave među posvađanom rodbinom koja nasleđuje velikog pokojnika. Materijalno blago nekako uspeju da podele, ali se zato oko duhovnih dobara svađaju na krv i nož. Tako je to među narodima u kojima su ljudi od duha oduvek na ceni, koji do intelektualnih dostignuća drže toliko da su zarad njih spremni i da se pokolju.
Prođe tri decenije od ubistva SFRJ, a Srbi i Hrvati još ne mogu da se dogovore ko je čiji pisac i naučnik. Nedavno je izbio skandal zbog teksta u Večernjem listu u kojem je stajalo da je Milutin Milanković „hrvatski znanstvenik“. Tim povodom prigodnim saopštenjem oglasila se SANU, rekavši da „sa nevericom i ogorčenjem prati svojatanje srpskih naučnika i umetnika, zasnovano na neprihvatljivim argumentima”. Malo pre ovog incidenta pisac i univerzitetski profesor Slobodan Vladušić razotkrio je opasnu zaveru u katalogu Narodne biblioteke Srbije, gde je dubrovačka književnost kategorizovana kao hrvatska. Vučelićeve Večernje novosti odmah su se prihvatile ove goruće nacionalne teme, upozoravajući na opasnost koja vreba iz bibliotečkog kataloga, optužujući bibliotekare za uništavanje baštine vrištećim tekstom „Držića vode kao hrvatskog književnika: Ozbiljan propust u Narodnoj biblioteci”.
Čija je dubrovačka književnost
Zapravo, reč je o tehničkom, takoreći birokratskom problemu koji je nastao nakon raspada Jugoslavije. Branitelji srpske baštine ne pominju da su, na primer, izdanja pesničkih knjiga Tina Ujevića koja su objavljena u Beogradu katalogizovana kao srpska književnost, ili da su „Balade Petrice Kerempuha“ Miroslava Krleže čas srpska, čas hrvatska književnost, zavisno od mesta gde su publikovane. Mada, ko zna, teško je razabrati se u tim složenim pitanjima nacionalnih podela, možda su sledeći stihovi zaista napisani na srpskom: „Karv, ta slana kmetska, / stubičanska karv, / ta čarna, čerlena, / vonjhava gosta karv, / zakaj curi ta gluha, /masna, slepa, / strahotno mlačna karv? / Kmična, gliboka, čemerna, kam, zakaj kaple kri?“
Prepucavanja oko dubrovačke književnosti dešavaju se svako malo, nikako da se učenjaci dogovore kome pripada literatura koja je nekoliko vekova starija od svih nacija, uključujući i srpsku i hrvatsku. Početkom maja Matica hrvatska optužila je Maticu srpsku za prisvajanje hrvatske književne baštine, zbog objavljivanja dela Marina Držića u ediciji „Deset vekova srpske književnosti”. Kad sam čitao Držićevog „Dunda Maroja“ i sam sam često bivao zbunjen, a verujem da i drugi čitaoci dele moje iskustvo. Evo, na primer, prosto nisam pametan gde da svrstam jednu tipičnu repliku iz ove drame, u srpsku ili hrvatsku književnost: “Signor Ugo, a gintelomini pari toi non si conviene far queste cose.” Možda je najbolje da čitalac sam prosudi, ja se kolebam: čas mi deluje nekako baš srpski, a kad pogledam s druge strane, izgleda mi skroz hrvatski. A sličnih primera ima na stotine.
Ništa nije lakše ni sa replikama koje nisu napisane italijanskim narečjem srpsko-hrvatskog jezika, recimo ova Pometova: “Jesu njeki ki mi se razumiju; kažu s dva kujusa: ‘Ergo approbitur’, istom per littera govore kako i papagali, a na ožet su, - ne imaju ništa!” Sreća da je “Dundo Maroje” napisan na čistom srpskom, odnosno hrvatskom jeziku, pa izdavači iz obe kulture ne moraju mnogo da se muče: dovoljno je da ispišu 950 fusnota s prevodima pojedinih replika, te da dodaju mali rečnik od dvadesetak stranica sa jedva 1000 pojmova, pa da ovo delo postane koliko-toliko razumljivo školarcu koji ga čita kao lektiru. Što bi rekao Dživo Gundulić, još jedan pisac oko kojeg lome koplja akademici sa obe strane granice: “Ah, čijem si se zahvalila, tašta ljudska oholasti? Sve što više stereš krila, sve ćeš paka niže pasti!”
Komadanje velikana
Žestoke borbe na naučnom frontu vode se i oko Nikole Tesle, otimačina traje već godinama, jedni se hvataju za njegovo rodno mesto, drugi za nacionalnu pripadnost, pa razvlače pokojnika iz sve snage, dobro ga do sad nisu raščetvorili akademicima na repove. Prilikom poslednjeg okršaja oko Tesle možda je najbolji komentar dao dizajner Mirko Ilić: “Ne znam da li znate, ja sam Amerikanac koji skoro perfektno govori vaš jezik i ja vam svima mogu reći da je Tesla američki. On je radio ovde, ovde su mu dali novce, ovde su mu dali mogućnosti. Vi ne možete prisvojiti nekoga ko je od vas otišao. Vrlo jednostavno.”
Ni oko Ruđera Boškovića srpsko-hrvatski učenjaci ne mogu da se dogovore. Ovaj filozof, astronom, matematičar, fizičar i pesnik iz XVIII veka ostavio je iza sebe ogromno delo, dovoljno da namiri nezajazne duhovne potrebe obe nacije. Možda bi mogli naši nacional-kulturci da podele njegovu zaostavštinu na ravne časti. Dovoljno je da čovek lišen nacionalističkih strasti pogleda samo naslove znamenitih Boškovićevih knjiga i odmah mu postane jasno koja pripadaju srpskoj, a koja hrvatskoj kulturnoj baštini.
Sasvim je sigurno da dela “Opera pertinentia ad opticam et astronomiam” i “Trigonometria sphaerica” spadaju u hrvatsko, a “De annusi fixarum aberrationibus” i “De viribus vivis” u srpsko kulturno nasleđe, to je i slepcu jasno. Jedino zbunjuje što je veliki naučnik svoja dela objavljivao pod imenom Rogerio Josepho Boscovich, ali preko te zagonetke možemo da pređemo. Najvažnije je da su njegova dela dostupna svakom Hrvatu i Srbinu, što se da primetiti iz navedenih naslova, a postaje još očiglednije čim zavirite u neku njegovu knjigu.
Teške borbe vode jugoslovenski narodi kako bi dokazali da neki velikan pripada samo njima, a ne i onom drugom. I mnogi drugi pisci su predmet spora i svojatanja: Ivo Andrić, Meša Selimović, Ranko Marinković, Vladan Desnica… Nežne čitalačke duše prosto ne mogu da se načude sablažnjivim prizorima koji se često mogu videti među profesorima, doktorima, naučnicima, piscima, akademicima: jedna grupa dohvatila Desnicu za levicu, druga ga ščepala za desnicu, pa razvlače nesrećnog pisca kao da nadvlače konopac. Pa ko šta otkine. Kad su već jezik uspeli da podele, mogli bi sličan postupak da sprovedu i sa književnim delima spornih pisaca. Neka ih lepo raskomadaju, pa neka svaka strana uzme reči koje joj pripadaju, a znake interpunkcije mogu i žrebom da izvlače.
Nacionalni totemi i fetiši
Provincijalna, nacionalistička otimačina koja bi velikane da svede na nacionalnu pripadnost i patuljastu meru komična je u svom jadu. Kao da su pisci i naučnici stočna grla, pa razni nakupci nacionalnih dobara mogu da njima raspolažu kako im se prohte. Kao da su pisci i naučnici stvarali svoja dela samo zato da bi se gomila plemenskih vračeva koji nikad ništa vredno nisu stvorili otimala oko njihovih naučnih i književnih radova. Književna dela nisu nešto živo što se tiče i nas, pisci nisu ljudi sa kojima se može razgovarati, sporiti, čija se dela mogu tumačiti – oni su dobri samo kao nacionalni totemi, kao fetiši kojima ćemo se klanjati. Zato je važno da neki velikan pripada samo našoj nacionalnoj grupi, jer nam diže cenu, čini sve ostale pripadnike nacije vrednijima, kao da i oni imaju učešća u njihovom delu, maltene kao da su i oni, na neki magijski način, učestvovali u stvaranju tih dela.
Posebno je komično nacionalističko otimanje o velike pisce i naučnike. Sa stanovišta nacionalizma, čovek je vredan zato što je Srbin, Hrvat, Mađar, Poljak… Nacionalizam tvrdi da čoveka određuju krv, tlo, poreklo - ono što je dato, a ne ono što je zadato. Nacionalistički katehizis veli da čoveka određuje nacionalnost koju čak ne može ni da bira, a ne njegova dela. A veliki pisci i naučnici su bitni ne zato što su bili Srbi ili Hrvati, već zbog onog što su stvorili. Njihova dela imaju univerzalni značaj i daleko prevazilaze svaku uskogrudu nacionalističku optiku. Nisu Srbi ili Hrvati napisali “Proljeća Ivana Galeba”, “Kiklopa” ili “Novelu od Stanca” – to su učinili Desnica, Marinković i Držić. Ni srpska ni hrvatska nacija s tim nemaju ništa. Ono što su pisci napisali pripada samo njima. I, eventualno, njihovim najozbiljnijim, najtemeljnijim čitaocima, onima koji su se u duhu sreli sa velikim prethodnicima i nastavili njihovo delo.
Priča o prepodobnom Salamanu
Svojatanje velikih ljudi nije karakteristično samo za nacionalizam, već i za neke druge poglede na svet s kojima je to potpuno nespojivo. Recimo, za hrišćanstvo. Praobrazac ove naše otimačine oko velikana može se pronaći u “Bogoljubivoj istoriji” Teodorita Kirskog iz petog veka. Jedno poglavlje ovog dela u kojem Teodorit piše povesti svetih podvižnika posvećeno je svetom prepodobnom Salamanu molčaniku. O tome piše profesor na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Petar Jevremović u tekstu “Teodoritova ogledalna fuga”, prevodeći sa starogrčkog i delove priče o Salamanu.
“Ko je bio Salaman? Lokalni harizmatik. Čudak. Sveti čovek. Posvećenik u duhovne stvari. Osobenjak. Asketa. Zatvornik”, piše Jevremović. Salaman je rođen na obali Eufrata, u selu Kapersona. Prešao je u selo na drugoj obali da bi se posvetio podvižničkom životu. Tu je pronašao kolibu u koju se zazidao, bez vrata i prozora, i prihvatio “život tihovateljni”, u ćutanju. To je bilo vreme velikih asketa i anahoreta, pustinjaka koji gotovo da ništa nisu jeli, stoplnika koji su život provodili na stubu, vreme “ljudi opijenih Bogom”, kako to veli Žak Lakarijer. Salaman je bio jedan od njih. Teodorit kaže da je Salaman samo jednom godišnje otvarao mali otvor na zazidanoj kolibi kako bi mu seljani doturili hranu za narednu godinu, što je nemoguće, ali nije bitno za ovu priču, žanr hagiografije ionako ne polaže mnogo na istinitost svakog detalja.
“Salaman (bukvalno) živi mimo sveta. Na samoj granici civilizacije. Uređenog društva. Države i Crkve. Mimo politike. Svet ga ne zanima. Mrtav je za svet. Svet je mrtav za njega”, piše Jevremović. O njemu kolaju legende, množe se priče o njegovom podvigu, šire se po čitavoj oblasti, na kraju dolaze i do episkopa. “I arhijerej grada kome pripadaše selo /u kojem Salaman življaše/, čuvši za vrline ovog čoveka, dođe sa namerom da mu podari /čin/ sveštenosluženja”, piše Teodorit Kirski u Jevremovićevom prevodu. Episkop naredi da se probije otvor u zidu, položi ruke na Salamana, objasni mu kakva ga je blagodat zadesila, ali uzalud: Salaman i dalje ćuti, potpuno nezainteresovan za stvari ovog sveta. Nakon odbjanja počasti Salamanova slava raste još više. I tu stižemo do ključnih događaja. Ljudi iz njegovog rodnog sela jedne noći prelaze reku, razruše kolibu, otmu Salamana i odnesu ga u Kapersonu. Potom mu sagrade novu kolibu i zazidaju ga unutra. Za sve to vreme Salaman samo ćuti, ne pruža otpor, ravnodušan prema svemu, potpuno nezainteresovan za zemaljske događaje.
Krađa i prekrađa podvižnika
Jevremović nastavlja: “Priči nije kraj. Komešanje na drugoj strani reke. Uzbuna u pokradenom selu. Sveti čovek je izgubljen. Pokradeni su. Svetog čoveka valja ponovo zadobiti”. Nedugo potom, žitelji sela s druge strane reke upadaju usred noći u Kapersonu, razruše novu kolibu i vraćaju Salamana u svoje selo, na staro mesto, u staru kolibu, odakle je bio otet. “Ni ovog puta”, piše Teodorit, “on se nije nimalo protivio, nije molio da ga ostave, ali nije izrazio ni spremnost da se preseli na novo mesto”. Salaman je nezainteresovan za svet, za njegove sitne interese, za mesto na kome živi, jer on je Božji čovek, njegova otadžbina je Carstvo nebesko. “Oko njega se događa svet. On je u epicentru događanja tog sveta. On ga ignoriše. Uporno odbija da se u njega uključi. On je negde drugde,” piše Jevremović.
Kao što su pre 15 vekova žitelji Kapersona i sela na drugoj obali Eufrata otimali prepodobnog Salamana, tako i danas naši nacional-fetišisti otimaju jedni od drugih pisce i naučnike, podvižnike modernog doba. Ne znajući da je taj posao uzaludan, jer su i pisci i naučnici, baš poput Salamana, negde drugde. Ne znajući čak ni to da ne mogu prisvojiti ništa osim praznine. To je njihov jedini trajni posed.
gost
Fenomenalno!!! "Književna dela nisu nešto živo što se tiče i nas, pisci nisu ljudi sa kojima se može razgovarati, sporiti, čija se dela mogu tumačiti – oni su dobri samo kao nacionalni totemi, kao fetiši kojima ćemo se klanjati."