Vuk Drašković: Bitka za Otrant

Piše: Vuk Drašković

„Mi samo utičemo na ljudske mozgove“, izjavio je visokorangirani moskovski propagandista, komentarišući masovne optužbe širom sveta o „malignom uticaju Rusije“ na zbivanja u mnogim državama.

Po tom obrascu, tokom minule dve decenije, neporažena i nerazvlašćena ratna i propagandna mašinerija Miloševićeve Srbije izvršila je lobotomiju nad stotinama hiljada ljudi, a najbrutalnije i najmasovnije nad omladinom koja i ne pamti ratove i počinjene zločine u bivšoj Jugoslaviji.

Mladići, žrtve te lobotomije, ovoga 11. jula, kad je čitav demokratski i razuman svet odavao poštu hiljadama pobijenih Bošnjaka u Srebrenici, u Beogradu su, ispred spomenika knezu Mihailu, klicali srpskom generalu koga je, „zbog počinjenog genocida“, međunarodni sud u Hagu osudio na doživotnu robiju.

Ono što se nije desilo ni Nemcima ni Japancima posle svršetka rata, da kao nacionalne heroje uzdižu i slave svoje vinovnike zlodela, dešava se Srbima. Dešava se mentalni sunovrat u strašne devedesete. Antizapadne, a pre svega antiameričke i antinatovske strasti, potapaju Srbiju, a sada i Crnu Goru. Umnožavaju se fanatični poklici: Ne na Zapad, nego na Istok, ne u EU i NATO, nego u savez sa bratskom Rusijom.

Ali, Srbija je u „neprijateljskom“ NATO obruču. Gde i kako ga raskinuti? Pre četiri godine, oficiri tajnih službi iz Moskve, zajedno sa svojim najamnicima iz Srbije i Crne Gore, pokušali su državni udar u Podgorici, da spreče članstvo te zemlje u NATO alijansi, utvrde rusku vojnu bazu u Boki i osiguraju prodor u srce Balkana. Umalo nisu u tome i uspeli.

Nisu uspeli, ali nisu ni odustali. Za pučiste su ovoga puta odabrali arhijereje i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, koji su pozvali pravoslavni narod u Crnoj Gori da brani „srpske svetinje“. Mrak srednjeg veka preko noći je pritisnuo Crnu Goru, uneo svađe, razdore i omraze gotovo u svaku kuću i porodicu.

Na čelo crkvenih litija izvedena su deca, u ruke im gurnute ikone, kandila i krstaši barjaci sa kojima su Crnogorci vazda kretali u boj. Vladike, sveštenici i mobilisani narod kao da su preuzeli ulogu nedavnog i po zlu upamćenog Miloševićevog Sedmog vojnog bataljona!

Diskretno, iz pozadine, popovskim ustankom diriguje se iz Moskve, a bučno i gotovo ratnički odbranu „svetinja“ podržava kompletno, osnaženo i podmlađeno, nasleđe Miloševićeve Srbije. Tri decenije posle granatiranja Triglava, krenuli su u granatiranje Lovćena. Sve su razbili, od Srbije svakog odbili, svuda je porazili i osramotili. Izgubili su i Kosovo, proterani su i sa Kosova, pa gutaju obmanu da je Kosovo sada u jednoj zgradi u Njujorku, gde ga čuva i brani Rusija. Sve su oslobodili, još samo da od Crnogoraca oslobode i Crnu Goru. Da odbrane pravoslavne crkve u Crnoj Gori, koje niko ne napada i ne ugrožava. Da odbrane pravo Crnogorcima da budu Srbi, koje im niko ne osporava.

Brane „vjeru prađedovsku“, uz propovedi da je danas teže Srbima u Crnoj Gori nego što im je bilo u genocidnoj Hrvatskoj Ante Pavelića. I uz propovedi da je Crna Gora laža od države i da bude proklet tri puta i trista puta svako onaj ko nije za Rusiju!

Nisu, očigledno, „svetinje“ koje se „brane“ ni crkve ni manastiri, nego Otrantska vrata i Bokokotorski zaliv, strateška težnja Rusije. Oboriti NATO režim u Podgorici i Crnu Goru, a za njom i Srbiju, priključiti ruskom vojnom savezu. To je vrhovni cilj zavere.

Pred zaverenicima su najmanje dve nesavladive brane. Protiv njih je većina naroda u Crnoj Gori. I NATO alijansa, takođe, kojoj niko i nikada nije preoteo nijednu njenu članicu.

Crna Gora će se odbraniti, ali zadugo će biti osenčena njena istorijska osećanja i prema Rusiji i prema Srbiji. Bratske rane bole najviše i najteže zaceljuju.

U nasrtaju na državu pod Lovćenom, njenom narodu se poništava i njegova istorijska krštenica. Nerazumnici se nadmeću u odama Srpskoj Sparti, a proglašavaju za izrode i ustaše sve „Spartance“ koji kažu da su Crnogorci. Nema i ne može biti većeg bezumlja. Ni opasnijih hitaca i u Crnu Goru i u Srbiju, i u Srbe i u Crnogorce.

Crna Gora je bila Crna Gora i kad smo, zagledani u njene krševe slobode, videli Srpsku Spartu. I kad su skoro svi Crnogorci govorili da su Srbi, bili su Crnogorci, i pre svega, iznad svega, Crnogorci. Država im se uvek zvala Crna Gora, nikada Srbija. Pre stvaranja Jugoslavije, u Kraljevini Crnoj Gori, njena Crkva bila je Crnogorska, a ne Srpska. I ona vojska, koja je na Bregalnici i Mojkovcu izginula za Srbiju, bila je – Crnogorska vojska.

Kao da i Srbija i Rusija imaju tragični talenat za ranjavanje sebi najbližih. To ranjavanje, međutim, uvek uzrokuje i teško samoranjavanje.