Svjatjejši vladika, Dodik i kult srpskog mučeništva

Piše: Boško Jakšić

Učestala okupljanja srpske trojke – lidera Srbije, Republike Srpske i patrijarha – otvaraju pitanje koliko je crkva politički projekat i koliko “svetosavski nacionalizam” kreira odnose u regionu.

Koristeći Kosovo kao paradigmu svojih svetonazora, SPC je danas, krijući se iza božije blagodeti, važan akter odnosa sekularne Srbije sa sekularnim sesedima, dok kolekcija velikosrpskih izjava patrijarha Irineja odiše dubinskim crkvenom nacionalizmom koji svojim pripadnicima ne nudi veru, moral, vrednosti i vrline već pridubljuje omraze.

Nastavljajući tradiciju patrijarha Pavla koji je blagosiljao Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Željka Ražnatovića Arkana, patrijarh Irinej izvorište svih zala vidi u muslimanima i katolicima, dok opasno kod Srba raspiruje kult mučeništva. Stalno podseća na stradanja koja su nadmašila stradanja jermenskog i jevrejskog naroda.

Viktimizacija vlastitog naroda bez spremnosti da se preuzme odgovornost za zločine devedesetih. Svjatjejši vladika nikada ni reči o stotinu ubijenih imama i 614 porušenih džamija tokom rata.

Irinej je odnos prema muslimanima jasno definisao maja 2014. kada je pred okupljenim pravoslavcima u Novom Pazaru izjavio: “Da ne ulazimo u to zašto su, i kako su, postali to što jesu. Sigurno ne od vrućih kolača. Samo njihovi preci znaju šta ih je uslovljavalo da promene veru. Svi su oni potomci Savini”.

Duhovnik koji je hašku presudu generalu Mladiću propratio rečima da “silni svetski moćnici rade đavolska dela, a mi trpimo posledice”, priziva duhove prošlosti i generiše sukobe koji staju na put normalizaciji odnosa u verski preosetiljvom regionu.
Irinej Gavrilović, 45. patrijarh SPC, i ne pokušava da prikrije koliko mu je bliska ideja “Svi Srbi u jednoj državi”, ista ona koja je bila varnica ratova od kojih se Srbija najsporije oporavlja. “Gde god žive Srbi to je Srbija, bilo u Srbiji, bilo u BiH, Vojvodini, Crnoj Gori ili drugim mestima”.

Moli se patrijarh prošlog oktobra u poslanici povodom osam vekova autokefalnosti SPC da Svetosavski zavet “osposobi srpski narod da očuva svoju svetu i zavetnu pokrajinu, Kosovo i Metohiju, svoju milu Boku i ponosnu Crnu Goru, kao i sve one druge krajeve i zemlje nad kojima su se nadvile ruke silnika ovoga sveta sa ciljem da ih nasilno i nepravedno otmu”.

Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijah srpski ne prestaje da se bavi politikom koja ne obećava ništa dobro, pre svega Srbiji. Vučić ga ne sprečava od kako su (finansijski) sanirane kritike koje je Irinej imao prema kosovskoj politici predsednika. “Svetosavska Srpska pravoslavna crkva je stub opstanka Srba gde god živeli”, ohrabruje Vučić patrijarha.

Mimo Crne Gore, patrijarh je posebno aktivan kada je u pitanju Bosna, društvo koje se u proteklih četvrt veka nije gotovo uopšte odmaklo od ratnog nasleđa i politika koje su, uz obilati pomoć religija, dovele do sukoba u kome je SPC crkvene i narodne interese vezala za političku opciju koja je završila u Hagu.

Nedavna zajednička molitva mostarskog muftije Salema efendije Dedovića i episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Dimitrija na mestima masovnih zločina nad Bošnjacima i Srbima u istočnoj Hercegovini 1941, više je izuzetak nego pravilo.

Njegova Svetost doživljava Republiku Srpsku kao “novi Pijemont” i svojim panegericima neprestano podstiče Milorada Dodika da ne odustane od namere da razruši dejtonsku Bosnu. “Ako može Kosovo da se odvoji od Srbije, zašto se RS ne bi odvojila od Federacije BiH i pripojila Srbiji“, upitao se svojevremeno u intervjuu za „Nedeljnik“.

Entitet je, po Irinejevom tumačenju, utemeljen na “istini Božjoj, na pravdi Božjoj“. To što je RS ljudska, a ne božija tvorevina, ne sprečava patrijarha da direktno brani samo jednu političku opciju u Banja Luci: “Braći iz Republike Srpske kažem – čuvajte Republiku Srpsku i onog koji danas vodi narod Srpske, to je jedini način da srpstvo opstane”, poručio je pre tri godine misleći na Dodika koga je na otvaranju Andrićgrada u Višegradu 2014. nazvao predsednikom “najnovije srpske države”.

“Republika Srpska je postavljena na krvi svetih mučenika, na kostima svetih mučenika, a sve što je postavljeno na pravdi, na istini, na krvi za pravdom i za ime božije, to je večno i neprolazno”, izjavio je u Banja Luci prilikom proslave “Dana Republike Srpske” 9. januara 2016.

Početkom ove godine je posle sastanka sa Dodikom Bošnjake uvredljivo nazvao “Turcima” a za Božić je izjavio da “ne postoje granice za Srbiju i Republiku Srpsku, kao i da one i ne smeju i ne treba da postoje jer je reč o jednom narodu, koji govori jedan jezik i sve što ima od vrednosti, to mu je zajedničko”.

Politizovani nacionalizam konstantno izaziva zabrinutosti ogorčenje muslimana u BiH i regiji. “Prošla su vremena ovakve vrste poruka koje su vrlo čitljive i koje seju zebnju i pozivaju na nepoštivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine”, odgovorio je reisu-l-ulema Islamske zajednice u BiH Husein efendija Kavazović. “Potreba za verskim jedinstvom pripadnika SPC ne može da podrazumeva jedan državno-politički prostor”.

Patrijarh i Dodik misle drukčije. Vučić propušta da se energično ogradi od ideja velikosrpstva koje, kao i njihovi pandani na drugim stranama, razaraju društveno biće Bosne.

Kada bi se verske zajednice u BiH suprotstavile nacionalističkim politikama svojih lidera, možda bi se i otvorila neka nada za normalizaciju i suživot u Bosni. Posle svega citiranog i neslavne uloge SPC, sumnjam u takav razvoj situacije i najavu zajedničke molitve pape Franje i patrijarha Irineja u Jasenovcu i Srebrenici. Ovakva SPC na takve korake nije spremna.