3 °

max 4 ° / min -2 °

Ponedjeljak

18.01.

4° / -2°

Utorak

19.01.

6° / -2°

Srijeda

20.01.

6° / 1°

Četvrtak

21.01.

9° / 6°

Petak

22.01.

12° / 8°

Subota

23.01.

11° / 8°

Nedjelja

24.01.

9° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Dve Amerike

Izvor: autonomija.info

Stav

Comments 0

Izvor: Danas.rs

Autor: Antena M

  • Viber

Dve Amerike

Piše: Aleksej Kišjuhas

Na izborima u jesen 2000. poražen je Slobodan Milošević, ali nije poražen miloševićizam.

Ups, jesmo li rekli Milošević?

Pardon, na izborima u jesen 2020. poražen je Donald Tramp, ali nije poražen trampizam.

S tim u vezi, da li je ova pobeda Bajdenova – ili možda Pirova?

Džo Bajden, ali i Donald Tramp, dobili su najviše glasova u istoriji američkih predsedničkih izbora (76,4 miliona, odnosno 71,4 milion izbrojanih glasova dosad).

Ali, u nekim američkim saveznim državama (Džordžija, Nevada, Pensilvanija), razlika između njih dvojice bila je i samo par desetina hiljada glasova, dok je izborni sistem takav da pobednik uzima sve (elektore), kao u pesmi onih Šveđana.

Da je samo nekoliko okruga ili kvartova glasalo drugačije, pevali bismo drugu pesmu.

U apsolutnim brojevima i nije bilo toliko neizvesno, jer Bajden ukupno dobija oko pet miliona ili tri odsto glasova više od Trampa.

Ali je i ovaj rezultat (50,7 odsto kontra 47,7 odsto) daleko od ubedljivog, zar ne?

I onda, kada opijenost pobednika prođe, a mamurluk usledi, da li je postizborna čaša – polupuna ili poluprazna?

Stvarni pobednik ovih izbora u Americi zato je – politička polarizacija.

O čemu svedoči i tvrda nauka.

U nauglednijem naučnom časopisu na svetu, Sajens (broj 370, sveska 6.516), i pre samo dve nedelje, objavljen je naučni rad sa zgodnim naslovom – Političko sektašenje u Americi.

U njemu naučnici sa 11 univerziteta i iz Šest različitih disciplina (sociologija, politikologija, psihologija, ekonomija, menadžment, računarske društvene nauke) dokazuju dramatično uvećanje animoziteta i netrpeljivosti američkih građana prema glasačima i simpatizerima one druge i konkurentne partije, a posebno od Obame i 2012. godine.

Od devet demokratija na Zapadu, najveća politička ili partijska polarizacija primećena je upravo u Sjedinjenim Državama.

Američki glasači sve više, i sve emotivnije, posmatraju sunarodnike koji glasaju drugačije od njih samih kao ljude koji su nemoralniji, skaradniji, i kao osobe kojima se ne može verovati.

Zvuči poznato?

U pitanju je jedan „otrovni koktel etiketiranja drugačijih, averzije i moralizacije koji predstavlja pretnju po demokratiju“, kako zaključuju američki naučnici.

Jednostavno rečeno, ovi su izbori kolumbovski otkrili – dve Amerike.

Na šta upućuje i najobičnija demografija.

Na primer, 52 odsto muškaraca glasalo je za Trampa, a 55 odsto žena za Bajdena.

Ili, 61 odsto mladih (18-29 godina) za Bajdena, a 51 odsto starijih od 65 godina za Trampa.

Bajdena je zaokružilo 65 odsto gradskog stanovništva, a 65 odsto seoskog stanovništva Trampa.

52% Za Trampa onih sa srednjom školom beše 52 odsto, a 56 odsto onih sa fakultetom za Bajdena, i tako dalje.

Najveća polarizacija u svezi je sa onim sociopolitičkim pitanjima ili ideološkim temama.

Na primer, 82 odsto Bajdenovih glasača navelo je pandemiju koronavirusa kao veoma važno pitanje, za razliku od samo 24 odsto Trampovih glasača.

Ali je zato abortus krajnje važno pitanje za 89 odsto trampovaca, a samo za devet odsto bajdenovaca.

Pitanje imigracije ključno je za 87 odsto Trampovih, a 12 odsto Bajdenovih itd, i isto tako u vezi sa spoljnom politikom, rasizmom, klimatskim promenama, zdravstvenom zaštitom, ekonomijom i svim drugim problemima koji (ne) pritiskaju američke birače.

Naprosto, pojavljuju se Dve Amerike, koje su zabrinute oko veoma različitih stvari.

Sjedinjuje ih samo isti nivo podozrenja ili čak prezira prema glasačima druge partije i kandidata.

Čak 80 odsto glasača, Trampa ili Bajdena svejedno, smatraju da sa ovim Drugima uopšte ne dele one iste ili fundamentalne američke vrednosti i ciljeve.

I sad, u čemu je problem?

Oko pola Amerike je liberalnije, a oko pola Amerike konzervativnije orijentisano i politički narajcano.

Pa šta?

Pa, problem je.

Jer ovu oštru političku polarizaciju prati i raspojasana – politizacija.

Svaka društvena, kulturna, naučna, medicinska, ekonomska ili svakodnevna tema tada se prelama i filtrira kroz prizmu ili cvikere partijske pripadnosti, odnosno stranačke lojalnosti.

Ljudi se grupišu i grupaše po partijskim linijama, nalik na tribalističku pripadnost sportskom klubu.

A onda svako pitanje u društvu postaje – Večiti derbi.

I, umesto racionalne analize zasnovane na činjenicama i dokazima, i vakcinacija, nošenje maski, pranje ruku, zdravstvena zaštita, odnos prema crncima i imigrantima, visina minimalca, nošenje oružja, klimatske promene, spoljna politika, pa i percepcija o (ne)poštenim izborima i demokratiji – postaju jedna politička, ideološka, navijačka ili uzano partijska pitanja prenapučena osećanjima i kognitivnim pristrasnostima.

Uz to, Demokrate izražavaju i manje poverenja u tradicionalnu porodicu, religiju i (kapitalističku) ekonomiju, a Republikanci manje poverenja u nauku, (visoko) obrazovanje i masovne medije. A što su sve ključne institucije u bilo kom društvu.

Dok slom društvenog konsenzusa ili pak društvenog ugovora oko nekih osnovnih stvari u datom društvu ne sluti, niti može da miriše na dobro.

I u Srbiji se već najmanje tri decenije govori o Dve Srbije.

Iako su njihov međuodnos i relativna društvena moć miljama predaleko od Amerike ili od jednog pola-pola.

Druga Srbija u Srbiji oduvek čini tek jednu krhku vertikalu, rečima Marka Nikezića i Latinke Perović.

I Druga Srbija pre svega je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom, rečima Radomira Konstantinovića.

A što je precizno i tačno određenje kojem se nema šta dodati.

A u Sjedinjenim Državama?

Druga (ili sada Prva?) Amerika pre svega je ona Amerika koja se ne miri sa – rasizmom.

Naime, društveni naučnici detaljno su analizirali izbore 2016, utvrdivši da rasno nezadovoljstvo, ogorčenost i ozlojeđenost, kao i antimigrantska osećanja, predstavljaju onu ključnu varijablu kad je reč o podršci Donaldu Trampu, čak i kad se isključe ili kontrolišu ostale varijable.

U jednom naučnom radu iz časopisa Anali američke Akademije političkih i društvenih nauka (2018), nedvosmisleno je utvrđeno da su upravo Trampovi eksplicitni pozivi na rasno i etničko nezadovoljstvo, bili ti koji su ka istom Trampu privukli mnoge američke bele radnike, i male i srednje preduzetnike.

To jest, gubitnike globalizacije.

Nisu svi Trampovi glasači rasisti, ali su zato svi rasisti – Trampovi glasači.

Činjenica Dve Amerike znači i to da će nova vlast u Beloj kući pre svega morati da se pozabavi onom Prvom (ili Drugom?) Amerikom.

Koju čini gotovo tačno polovina američkog društva i koja je neretko zaveraška, rasistička i antisistemska.

I nije ona samo starija, staromodnija, ruralna, neobrazovanija, sitnoburžoaskija, bledolikija, ili populacija sa poslovično više karijesa u vilici i incesta u porodici, kako to volimo da smatramo.

Već je to i Amerika koja ovoj Drugoj (ili Prvoj?) Americi – ama baš ništa ne veruje (i obrnuto).

I koja se organski gnuša i zaveraški duboko prezire sve te moderne novotarije, a posebno razne migrante, gejeve, abortuse, marihuane i ostale Barake Obame.

Jer crnac u Beloj kući za njih je (bio) ravan Albancu na Andrićevom vencu.

Ili govoru Šaipa Kamberija u Skupštini Srbije.

Sve su to važne lekcije i za politiku u Srbiji.

Međutim, izvaliti da živimo u duboko podeljenom društvu jedna je od onih opštemestaških floskula koje po televizijama rasipaju analitičari, otprilike u rangu frazetina o razorenim institucijama i poremećenom sistemu vrednosti.

Svako je moderno društvo – podeljeno.

I deli se na muškarce i žene, stare i mlade, urbane i ruralne, radnike i gazde, verujuće i neverujuće, liberalne i konzervativne, manjine i većine.

Problem nastaje jedino ako ove grupacije jedne drugima ne veruju i gledaju se preko nišana.

I nema tu dijaloga, i džaba ministarstvo.

Dok, uzgred, Zapadna Evropa i nije toliko podeljena. Za Bajdena sproću Trampa glasalo bi čak 86 odsto građana Nemačke, Belgije i Irske, 85 odsto građana Holandije i Finske, 83 odsto građana Francuske i Španije.

Ali i tek 33 odsto građana Rusije, 53 odsto građana Turske i 59 odsto građana Mađarske.

Vratimo se onda omaški o Slobodanu Miloševiću sa početka kolumne.

Na ovim izborima, trampizam nije definitivno poražen u Americi, baš kao što ni u Srbiji nije poražen miloševićizam.

To jest, nije poražen jedan priprosti antiglobalizam i antimoderni etnonacionalizam koji je kontrakulturan i antisistemski, bar u odnosu prema savremenom dobu i razvijenim društvima Zapadne Evrope.

Političke vrednosti imaju svoju internu logiku, svoje kulturno zaostajanje, i svoje dugo trajanje.

I teško i sa mukom se iskorenjuju.

A pravednička borba protiv novog svetskog poretka i dalje je erektilno uzbudljiva mnogim individuama u sukobu sa sopstvenom disfunkcijom i ogledalom u toaletu.

Protivnici globalizacije još dišu.

Čak i ako se globalizacija povukla iz ključnih reči (ozbiljnih) društvenonaučnih radova još pre dvadesetak godina.

Dok je uskopartijska pristrasnost i raspojasana politizacija svega i svačega – a posebno vakcina, maski i nauke i modernosti uopšte – podjednako opasna, virulentna i toksična za američko, baš kao i za srpsko društvo.

Ali, Dve Amerike će se vremenom pomiriti oko američkog rasizma.

A Dve Srbije oko srpskih zločina?

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR