13 °

max 13 ° / min 3 °

Nedjelja

07.03.

13° / 3°

Ponedjeljak

08.03.

13° / 3°

Utorak

09.03.

12° / 7°

Srijeda

10.03.

13° / 6°

Četvrtak

11.03.

15° / 2°

Petak

12.03.

15° / 3°

Subota

13.03.

16° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Bratićizmi: Žudnja za uništenjem pod maskom patriotizma

Stav

Comments 10

Autor: Antena M

  • Viber

Bratićizmi: Žudnja za uništenjem pod maskom patriotizma

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Gorka je bila sudbina mnogih značajnih književnih i filozofskih dela u rušiteljskom pohodu istorije. Mnoge knjige su zauvek izgubljene, većina grčkih tragedija ostala nam je nepoznata, od brojnih pesničkih opusa ostali su samo okrnjene strofe i stihovi, a silni grčki filozofi stigli su do nas samo u zagonetnim fragmentima. Od ponekih je ostala tek pokoja rečenica, istrgnuta iz konteksta, pa tako iščupana već stolećima zbunjuje istoričare filozofije.
Još se vode sporovi o Protagorinom fragmentu „Čovek je mera svih stvari, bivstvujućih da jesu, onih nebivstvujućih da nisu“ koji potiče iz izgubljenog spisa „Istina ili govori koji obaraju“.

Iz Protagorinog spisa „O bogovima“ sačuvana je samo jedna rečenica: „O bogovima ne mogu da znam niti da jesu niti da nisu, niti kakvog su oni obličja; jer mnogo toga sprečava pouzdano znanje, nejasnoća [same stvari] i kratkoća ljudskog života".

Mnogima je Protagora delovao kao skeptik, agnostički ili nihilistički mislilac, ali teško je bilo šta s pouzdanjem reći o prirodi nekog spisa na osnovu jedne jedine rečenice. Nemoguće je rekonstruisati nečiju filozofiju iz pukim slučajem sačuvanih tralja; nije filozofija mamut za čiju je rekonstrukciju dovoljna jedna kost. Šta je zaista Protagora mislio o religiji i bogovima ostaće zauvek nepoznato, njegova misao potonula je u mraku prošlosti, u bezdanu iz kog nema povratka.

Rani radovi Vesne Bratić

Nešto slično dogodilo se i Vesni Bratić, ministarki svega i još koječega, pa na kvadrat. Njen rani, predministarski mislilački opus ostao je sačuvan tek u fragmentima. Za razliku od nesrećnog Protagore čija su dela, kako svedoči Diogen Laertije, Atinjani spalili na trgu zbog bogohulništva – ministarka je sama predala ništavilu najveći deo svojih ranih radova. Kad je Gogolj mogao da preda vatri drugi tom „Mrtvih duša“, može, vala, i Bratić da izbriše svoje izmislice.

Dok je veliki ruski pisac svoje delo spalio, kako kaže Marina Cvetajeva, „na vatri sopstvene savesti“, Bratić nije imala tih problema. Nije ona svoju Facebook-zaostavštinu brisala zbog iznenadne promene shvatanja, ili zato što se više ne slaže sa ranom sobom, već zato što je bila previše iskrena, njene filozofske umotvorine često su nastajale u afektu, pisala je šta joj prvo padne na pamet sledeći fundamentalni postulat naivnog realizma „Što na umu to na drumu“.

Za razliku od predsokratovaca, sofista, stoika i drugih antičkih mislilaca čiji se svetonazor ne može sa sigurnošću rekonstruisati iz malobrojnih preteklih fragmenata, za potpuno razumevanje pogleda na svet ministarke koječega sasvim je dovoljno nekoliko sačuvanih misaonih krnjetaka. Važno je napomenuti da se u tim fragmentima ne krije ništa lično, nema tu nikakve individualne spoznaje niti bilo čega originalnog.

Pogrebnica brze ruke

Pogled na svet, svetonazor, ideologija Vesne Bratić nije njeno delo, ona tu nije ni bitna, poslužila je tek kao medijum preko kog se jedan kolektivni duh objavljuje svetu. Mada su svi narečeni pojmovi - pogled na svet, svetonazor, ideologija – preko svake mere preuzetni. Nema tu ni govora o nekakvom promišljenom viđenju pojava, niti o mišljenju, sve je to puka mimikrija u kojoj se ništa pretvara da je nešto. Klasičan primer lažnog predstavljanja, fenomena koji, po Predragu Čudiću, definiše naša nesrećna društva.

Sve što treba znati o onima koji sebe predstavljaju kao patriote, nacionaliste, pravoslavne vernike, zaštitnike nacije, svetosavce – sadržano je u tri kratka fragmenta.

Prvi fragment je reakcija na tekst Borisa Dežulovića „Spasimo srpske svetinje“: “Pi! Gradžanin! Šatroljevičar! Meti svoj ustaški prag, ostalo je natrune dosta! Ali đubre ustaško da piše, neinformisano, zlobno. A u CG mu neki aplaudiraju! Da l zbog apanaža, laža, paralaža ili su samo neobaviješteni kao ovaj magarac“.

Drugi fragment je nastao kao refleksija na lažnu vest da je policija pretukla episkopa dioklijskog Metodija Ostojića: “Je li ovo moguće?! Crnogorska policija na svoga vladiku? Ustašo i zlotvore, koji si digao ruku na Vladiku, ruke ti se sasušile! Rđom kap’o dok ti je koljena! Sažeži sve Gospode ognjem, liše nejači”.

Treći fragment sačuvan je u formi sokratovskog dijaloga, ministarka je dala komentar na izjavu Latinke Perović o dešavanjima u Crnoj Gori:  "Ka’ će ova baba da ode više Bogu na istinu, Bože mi prosti”. Potom se nadovezao neki njen sabrat po lopati rekavši da se i ”bolji kopaju”, na šta je pogrebnica brze ruke uzvratila: ”I življi, što je govorila moja pokojna baba”.

Nacionalistička tajna

Zašto su ovi fragmenti bitni? Zato što ogoljuju suštinu jedne pojave koja je ovde uzela maha i zaposela mnoge ljude. Takozvanim nacionalistima su puna usta naroda, svetinja, vere, slatkog pravoslavlja, nacionalnih interesa, brige za ugroženi narod, kosova, svete srpske zemlje – a ono što zapravo misle i osećaju može se svesti na ovih nekoliko izliva ničega u čistom stanju.

Dok uprepodobljeni kvazivernici besede o nekakvim navodno uzvišenim pojmovima, ono što iza toga stoji je mnogo prizemnije, sve što imaju da poruče je: “Đubre ustaško! Magarče! Crkni, baba! Bože, pobij sve osim dece! Udri i ubij! Zgromi i polomi!” I to je sav sadržaj tog velikog nacionalnog narativa kojim nas rafalno gađaju sa svih mogućih medijskih i institucionalnih kota evo već tri decenije i kusur. I to je sve, nema ničeg više. U tome je tajna nacionalista: sve njihove velelepne priče su samo obična šarena laža iza koje nema ničega.

Pošto nije baš društveno prihvatljivo priželjkivati smrt drugim ljudima iz čista mira, prosto zato što ne znaš šta bi od sebe, od svoje praznine i jada, onda ljubav prema naciji dođe kao kakvo-takvo opravdanje za primitivizam i beslovesnost. Sličan mehanizam deluje i u najstrašnijim manifestacijama takozvanog nacionalizma. Nisu Ratko Mladić, Milan Lukić, Radovan Karadžić ili Radislav Krstić obični kriminalci i ubice. Da su ubijali samostalno, solo, po ličnom nahođenju – onda bi ih svi prezirali. Pošto su granatirali, snajperisali, trpali u logore, streljali i mučili u ime velike ideje zvane Nacija – oni su heroji, idoli, ugledni građani, prave zvezde sluđenog naciona.  

Duh uništenja

Sve te naizgled velike reči – nacionalizam, srpski narod, pravoslavlje, srpske svetinje, Kosovski zavet, nacionalni identitet – najobičnije su lorfe. Kad se zaviri iza obrazine – čeka nas iznenađenje: nema ničega, nema nikoga. Samo pustoš koja odjekuje u praznim rečima.

Nacionalistički simboli, krupni izrazi, pa i sam nacionalizam imaju funkciju da stvore privid postojanja, ne bi li onaj ko pribegava ovoj maski prvo samog sebe ubedio da istinski egzistira, a potom da bi taj utisak stvorio i kod drugih. Otuda neprestano guranje takozvanih nacionalista u masu, bežanje u gužvu, u kolektiv – jer kad ostanu sami sa sobom, odmah im se pod nogama otvori ambis nepostojanja koji ne mogu da podnesu.

Oslušnite malo pažljivije o čemu to neprestano zbore korifeji nacionalizma: ni o čemu. Nikada nema stvarnog govora, već samo mantranja ispraznih floskula i večitog variranja nekoliko prostih rečenica koje ništa ne znače. Zato ne postoji nijedno istinski vredno književno, filozofsko, umetničko delo stvoreno u duhu nacionalizma. Stvaranje i nacionalizam se međusobno isključuju, ništa taj duh ne može da napravi, jer je njegova suština ništenje i uništenje.

Kako bi uopšte mogao nešto da stvori duh koji priziva drugima smrt, proklinje, urla, moli Boga za masovno usmrćivanje ognjem? I ne zaziva smrt neistomišljenicima, uobičajena fraza ovde nije tačna. Jer nema tu nikakvog mišljenja, ne treba deliti komplimente tamo gde za to nema nikakvog osnova. Izlivi žuči i jeda, napadi besa, nemoćne i neartikulisane kletve, urlici i krici – nisu mišljenje.

Zločinačko rodoljublje

Tu imamo posla sa biologijom, a ne sa politikom ili filozofijom, čak ni u najrudimentarnijem obliku. Kako je davne 1991. godine pisao Slobodan Blagojević u eseju “Od života samo ime”: “Ne bi li, onda, bilo tačnije rodoljublje zasnovano samo na odbrani krvnih prava, a ne na odbrani civilizacijske institucije demokratije i individualne slobode, nazvati ‘zločinačko rodoljublje’? Ako ga se nije civiliziralo, ako mu se nije utuvilo u glavu da se mora boriti za više vrijednosti svoga postojanja, onda ono u neizdiferenciranom svom biološkom prebivanju, kao homogena nemisleća masa, mora diferenciju potražiti u nečem ‘bližem’, priručnijem, fizikalnijem. Narod koji cijeni tek biološku vrijednost svog života, bez identifikacije s višim, transcendentnim vrijednostima svoga duha, ne može a da povremeno nešto ne prikolje, e da bi utvrdio pred sobom biološki smisao življenja, krvnu očiglednost”.

A povodom pomenutih maski valjalo bi se prisetiti "Filosofije palanke" u kojoj Radomir Konstantinović navodi primer dr Miloša Perovića, koji je prošao školu nacionalnog romantizma, napisao tragediju u stihovima “Karađorđe”, da bi se osvestio pred kraj života, kada je ranjen, sa amputiranom nogom, usred Prvog svetskog rata, kao zarobljenik u nemačkom logoru, ovako pisao: "Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika.  Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma".

Preobraćeni nacionalisti su retke ptice, a ovakva priznanja još ređa pojava. Zato su izlivi iskrenosti na društvenim mrežama, poput tri navedena bratićizma, od velikog značaja. Tu autorka nije stigla da razmisli o utisku koji treba da ostavi, već je pisala na brzu ruku, na prvu loptu, ono što zaista misli, izručujući svima ono što joj leži na srcu. Kad mi tamo, a ono međutim – ničega osim ogorčenja, gneva, jarosti, jeda i žudnje za smrću drugih ljudi.

Najkomičnije u celoj toj priči o takozvanim nacionalistima je to što oni utvaraju da su veliki vernici, pravi hrišćani i neprestano se pozivaju na Boga. Mogli bi malo da se podsete šta je o tom Bogu, ali i o njima, imao da kaže pravedni Jov: “On oduzima srce glavarima naroda zemaljskih, i zavodi ih u pustinju gde nema puta, da pipaju po mraku bez videla, i čini da tumaraju kao pijani”.



Komentari (10)

POŠALJI KOMENTAR

Ctrl

Odlicna analiza jedne pojave koja je pogotivo uzela maha u zadnje vrijeme.Osim maske patriotizma dodao bih tu i masku nekakve religioznosti,doduse ne prave.

Frustrirana

Nevoljena, zanemarena, emotivno opustošena i intelektualno slaba djeca (sve krivicom odraslih!), postaju odrasli (pa i ministri!) koje razdire agresija i histerija. Osobe bez etoss, ali i erosa. Strašna je to frustracija.

Šteta

Bez mane - i da ste psihoanalitičar - poštovani Markoviću! Hvala što pomažete da se razgrne ovaj mrak, makar da jasnije vidimo njegove kreatore, bolje rečeno - kreauture! Srce me boli za đecom koja će pohađati naše škole makar sljedeću deceniju. Ne rastura se ovo ni lako ni brzo...