12 °

max 18 ° / min 8 °

Nedjelja

24.10.

18° / 8°

Ponedjeljak

25.10.

18° / 7°

Utorak

26.10.

17° / 9°

Srijeda

27.10.

18° / 11°

Četvrtak

28.10.

20° / 9°

Petak

29.10.

18° / 10°

Subota

30.10.

19° / 10°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Homogena Srbija

Stav

Comments 11

Homogena Srbija

Autor: Antena M

  • Viber

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Srbija je divna, srećna, prosperitetna, demokratski uređena zemlja u kojoj su svi građani ravnopravni, zemlja koja kipti od vladavine prava i tolerancije prema svim različitostima, to je jedno harmonično carstvo slobode, pravde i jednakosti. U Srbiji nema ama baš nikakvih problema, pogotovo nema siromaštva, nejednakosti, zarobljene države, autokratije, zločinačkog nasleđa, nepravde, neslobode, kršenja ljudskih prava, šovinističkog divljanja.

Ukratko, Srbija bi bila raj na zemlji, samo da nije tih Crnogoraca koji nam sreću kvare. Tvrde za sebe da postoje, a pritom nas uopšte nisu pitali za pravo na postojanje, što se u našem autohtonom srpskom svetu s pravom doživljava kao nečuvena drskost i težak zločin.

Dobro, imamo mali problem i sa Bošnjacima koji neće da priznaju da su poturčeni Srbi. I Hrvati nam pomalo smetaju, jer glume da nisu pokatoličeni Srbi.

Sa Albancima takođe nismo baš u najboljim odnosima, jer bez pitanja žive na svetoj srpskoj zemlji, a mi bismo bili mnogo srećniji da ih tamo uopšte nema, na čemu smo onomad istrajno radili, ali bez većih uspeha.

Makedonce najčešće smetnemo s uma, ko će njih da se seti pored tolikih neprijatelja kojima smo okruženi, ali ipak ne treba zaboraviti da su i oni Srbi, samo im se malo iskvario jezik pod uticajem Bugara.

Protiv Bugara trenutno nemamo ništa, ali ih treba čuvati na klupi za rezerve, za slučaj da nam ponestane krivaca za sopstvenu nesreću.

S Mađarima nemamo nikakav nesporazum, ali ionako pojma nemamo šta se zbiva kod njih, u inače najvećoj manjinskoj zajednici u Srbiji, koga to interesuje, što bi se vrli srpski naučni istraživači bavili takvim bagatelama i zaludicama.

Srblji su čuđenje u svijetu

Nego, da se vratimo mi najvećem problemu Srbije danas i ovde, onim, kako se ono beše zovu, da, Crnogorcima. Stvarno ne znamo koji im je đavo i što su se najednom uskopistili, pa ne daju našem dostojnom vladiki da se ustoliči u Cetinjskom manastiru, mora čestita starina da se gužva u helikopteru.

Čudi se tome ovih dana u Srbiji i staro i mlado, i oni na vlasti i oni u opoziciji, i nacionalistička i građanska Srbija, sa retkim izuzecima koje nema potrebe nabrajati, jer sve su to autošovinisti, izdajnici, Milovi plaćenici, rečju - bagra. Nasuprot toj apsolutnoj manjini, vasceli pošten svet se ujedinio u čuđenju, jer – kako lepo reče pjesnik – Srblji su čuđenje u svijetu. 

Dobro, jeste da svi mogući i nemogući mediji pod Vučićevom kontrolom godinama pišu kako su Crnogorci izmišljena nacija, kako su to sve Srbi koji neće to da priznaju iz tabloidnom razumu nedostupnih razloga, da su Đilasova kopilad, Milogorci, komite, ustaše, fašisti, kriminalci; jeste da se u medijima za specijalne operacije vodi kampanja protiv Crne Gore kao da će sutra vojska krenuti da osvoji tu zemlju, jeste da su Crnogorci izloženi nezapamćenoj kampanji mržnje, difamacija i blaćenja – ali stvarno nam nije jasno zašto im to smeta?

Ako nama ne smeta, takoreći na to i ne obraćamo pažnju, što se sad oni nešto kurobecaju? Pa lepo je onomad objasnio Aleksandar Raković, omiljeni gost zavisnih i nezavisnih televizija: „Mi se nekada i malo sadistički ponašamo prema njima jer oni to zaslužuju”.

Nasilništvo kao nacionalni identitet

I umesto da ćute i trpe, oni pružaju otpor, uz pomoć Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i ostalih vekovnih srpskih neprijatelja. Umesto da budu zahvalni što ih bijemo, oni dižu glavu. Pa ne može to tako! Kad te zlostavljaju pripadnici nadmoćne, više rase – ima da pogneš glavu, pokoriš se i poljubiš lance kojima te okivamo.

Svako drugačije ponašanje, pogotovo neki činovi otpora i uopšte slobodarskog delovanja biće protumačeni kao antisrpstvo, mržnja prema svemu srpskom, ma čist fašizam, nema tu šta da se priča. Svako ko odbije da ćutke podnosi nasilje kojem ga podvrgavamo, biće proglašen za mrzitelja svega srpskog.

Kako bi se najobičnije nasilništvo prikazalo malo privlačnijim, biće proglašeno ni manje ni više nego za srpski nacionalni identitet. Providan manevar, ali prolazi kod širokih narodnih masa, a i u nešto užim krugovima.

Što bi rekao pomenuti istoričar Raković: „Dakle, u jednom momentu, njih 100.000 ostaće protiv nas 7,5 miliona”. U toj rečenici sadržana je suština odnosa većeg dela Srbije prema Crnoj Gori: slabiji si, ima da ćutiš i trpiš šta god da ti sadista radi, a ako se usprotiviš – sledi istrebljenje.

Da Crnogoraca ima, na primer, deset miliona, ne bi ni bilo čitave ove ujdurme, jer se siledžija kuraži samo kad pred sobom ima nekog ko je slabiji, u ostalim slučajevima podvija rep, zavlači se u svoj brlog i odatle proklinje čitav svet koji ga ne razume.

Svesrpsko ujedinjenje

Kad ovakav, hm, svetonazor, odnos prema svetu, način posmatranja stvari – teško je naći pravo ime za nešto što je u suštini siledžijstvo i divljaštvo zaogrnuto sa par floskula, svaki naziv je tu čist kompliment – ispovedaju nacionalisti, obožavaoci Ratka Mladića, poricatelji i ljubitelji genocida, osvedočeni šovinisti, ekstremni desničari, šovenske zadribalde, to je sasvim očekivano i prirodno.

Ali kad se odjednom skoro cela javnost ujedini, kad se svi nađu na strani crkve koja je onomad blagosiljala ratne zločince, kad drže tercu Aleksandru Vučiću, Vojislavu Šešelju, Veselinu Šljivančaninu i Milijani Baletić – onda je došlo vreme za ozbiljnu zabrinutost, a možda i za paniku.

Tako smo ovih dana svašta mogli da pročitamo i čujemo iz antirežimskih krugova, od boraca za demokratiju i slobodu. Na primer, kako su devojke na cetinjskim barikadama “zavedene”. Ovo patronizovanje sa nedostižnih visina srpskog bića i žića ne zaslužuje ni komentar. Mogli smo da čitamo i sintagme tipa “takozvani crnogorski nacionalni identitet”. Takozvani?

To što je meni nacionalni identitet poslednja rupa na krajnjoj svirali, ne znači da mogu drugima da ga negiram, pogotovo u trenutku kad se vaskolika propagandna i državna mašinerija moje zemlje okomila na taj isti identitet. Mislim, kad desetorica na ulici gaze i prebijaju jednog čoveka, malo je nečasno pridružiti se gomili, pljunuti pretučenog i mlatnuti ga nogom u polomljenu cevanicu.

Zverski obredi

Mogli smo da pročitamo i da su “pobunjeni žitelji Crne Gore pokušali su da crkvenim zvaničnicima fizički uskrate pravo na verski obred”, a odatle sledi zaključak: “Crnogorska policija primenila je silu legitimno štiteći prava crkve”.

Na stranu što je bilo i drugačijih mišljenja, da su recimo verska prava i pravo na protest ravnopravni, ne znam otkud ovo iznenadno razumevanju za crkvu koja je jedan od glavnih čuvara zločinačkog nasleđa, za crkvu koja negira genocid u Srebrenici, za crkvu koja tim istim ljudima koji su protestovali na Cetinju poriče pravo na postojanje.

Zanimljivo je videti i tako velikodušno razumevanje za tone suzavca prolivene na građane, za gumene metke koji su pogađali starce i starice, za neprimerenu, divljačku primenu sile protiv ljudi koji su nedeljama kumili i molili SPC da izmesti ustoličenje u bilo koji drugi verski objekat.

Zanimljiv je i taj verski obred koji sve vreme nadgledaju službenici BIA-e, bezbednosne agencije iz susedne države, i dojavljuju Vučiću stanje na terenu.

To je valjda drevni hrišćanski običaj zabeležen još u Delima apostolskim i poslanicama Pavlovim. Eh, kakve je sve crkva verske obrede vršila proteklih decenija, koristeći svoja legitimna prava, raznih je tu manifestacija bilo.

Na primer, patronažni obilazak moštiju granica buduće Velike Srbije; škropljenje svetom vodicom Škorpiona i sličnih paravojnih formacija pre odlaska u klanje; obožavanje Ratka Mladića i Radovana Karadžića; miropomazanje Arkana i njegovih Tigrova u Cetinjskom manastiru; duhovne pouke patrijarha Pavla masovnim ubicama pre nego što odu u Hag…

Bilo je tu i raznih tajnih verskih rituala, poput onih koje su činodejstvovali episkopi Pahomije i Kačavenda sa omladinom, ali se o njima, iz razumljivih razloga, malo zna. Čudni su ti verski obredi u kojima stalno saslužuju kojekakvi naoružani i krvoločni momci, ratni zločinci, ukoljice i sumnjiva lica.

Sve je isto kao pre

Uzaludno je pričati, ko ne želi da vidi šta se dešava, tome nikakve reči ne pomažu. Ko u svakom pokušaju žitelja Crne Gore da odbrane svoju nezavisnost vidi crnogorski nacionalizam, tome nema pomoći.

Usput budi rečeno, nikad nisam video nacionalizam koji objedinjuje jedno pet-šest nacija, bar tri konfesije, ateiste, agnostike, nezainteresovane za verska pitanja, one kojima nacija ne znači baš mnogo, višenacionalne, anacionalne, kosmopolite. Zaista jedinstven slučaj u svetu.

Još kad kritike takvog crnogorskog nacionalizma dolaze iz zemlje čiji je nacionalizam pobio preko sto hiljada ljudi, raselio milione, naselio sopstvenu i tuđe teritorije masovnim grobnicama, izvršio etnička čišćenja i genocid, te počinio zla i nepočinstva neviđenih razmera – ne zna čovek da li da plače ili da se smeje.

I slepcu je jasno kako će se sve ovo na kraju završiti. Što reče Miloš Perović u tekstu “Duh koji nije moguće slomiti” na portalu Autonomija: “Kroz istoriju je Crnogorce održala jedino i isključivo nepokolebljiva volja da nikad ne budu ničiji robovi. 

Tako će biti i ovaj put. Crnu Goru nisu pokorili ni sultani moćnog Otomanskog carstva. Crnogorci nisu ustuknuli ni pred nacističkim Vermahtom.

Treba biti potpuni degenerik pa očekivati da će danas ustuknuti pred sociopatskim upraviteljem jedne od najsiromašnijih država Evrope iz koje svake godine glavom bez obzira pobegne preko 30.000 njenih građana i hordom primitivnih popova i lokalnih kvislinga”.

S druge strane, Srbija se homogenizovala isto kao krajem osamdesetih, ako ne i radikalnije.

Cetinje je danas na istoj tački na kojoj je bilo i pre trideset godina, ujedinjeno u snažnom otporu prema velikosrpskoj politici, hegemonizmu, nasilju, paljenju vatri po susednim državama.

Nažalost, i Srbija je na sličnim pozicijama kao pre tri decenije, i dalje sanja o pokoravanju suseda i gradi “srpski svet”, kad je već propao projekat teritorijalnog proširenja u Veliku Srbiju.

Petog septembra došlo je do sveopšteg ujedinjenja oko Vučićeve politike prema Crnoj Gori, oko kleronacionalističkih težnji, oko dostojno dostavljenog mitropolita Joanikija.

Sami pali, sami se ubili. Vrtimo se u krug i tapkamo u mestu zločina. Što bi rekao jedan rokenrol prijatelj patrijarha pancirnog Porfirija: “Mi ne idemo nikud i ne radimo ništa, mi smo jedna velika hipnotisana gomila”.

Komentari (11)

POŠALJI KOMENTAR

Vladimir

Ajde malo istine i činjenice.. a ne bajke..

Vladimir

@Marina, ajde malo racionalnosti I kulture ponašanja... Malo spustite tenziju i ne vredjajte jedan narod.. Vaš vokabular o Vama govori.

Andrej

svaka ti cast Markovicu na hrabrosti, istina koju pises je vrlo opasna i odvratna...