U društvu koje masovno njeguje isključivo relativizam, moralni i svaki drugi, nema mjesta za univerzalne vrijednosti poput antifašizma.
Piše: Tomislav Marković
Pre više od mesec dana oskrnavljen je Spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru. Nepoznati počinioci na spomeniku sagrađenom u obliku obeliska crnim sprejom ispisali su grafit “10.908 ni metar manje”. Grafit je mirno stajao na spomeniku dok mediji nisu alarmirali javnost, a onda su iz Opštine Čajetina obećali da će “dovesti spomenik u prethodno stanje”. Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu kaže da ih niko nije obavestio o skrnavljenju spomenika, ni opštinski organi Čajetine, ni bilo ko drugi, pa zbog toga nisu mogli ništa da preduzmu.
Oskrnavljeni spomenik posvećen je ranjenim partizanima koje su nacisti pobili prilikom napada na Užičku Republiku 1941. godine. Kada je pala Užička Republika, partizanske jedinice tokom povlačenja nisu uspele da evakuišu sve ranjene borce. Nemački vojnici su ih ubijali usput, pucali u njih, gazili ih tenkovima, a nekolicinu su ubacili u kamione, odvezli ih u Užice i tamo streljali. Pokolj zarobljenika trajao je od 29. novembra do 1. decembra. Posle oslobođenja prvo je sagrađena kosturnica, gde su sahranjeni posmrtni ostaci oko 150 pobijenih ranjenika, kao i borci koji su pali u potonjim bitkama za slobodu. Tu je, između ostalih, sahranjen i narodni heroj Savo Jovanović Sirogojno. Iznad kosturnice podignut je spomenik 1967. godine, rad arhitektice Jovanke Jeftanović i vajarke Ane Bešlić.
Navedeni grafit ispisan je tik iznad stihova Vaska Pope “Ne dam / Ovo sunca u očima / Ne dam / Ovo hleba na dlanu”, iz pesme Branim kojom počinje knjiga Kuća nasred druma. Odmah se vidi da je pesnik nedorečen, morali su anonimni grafiteri malo da ga dopune i poprave. Ispisani broj na prvi pogled deluje zagonetno i slučajno, ali nije tako. Reč je o navijačkoj paroli koja se pojavila na tribinama pre koju godinu, radi se o površini Kosova u kvadratnim kilometrima.
Zapušteni i napušteni spomenici
Dakle, vandali-patriote su se obračunali sa mrtvim partizanima u nameri da odbrane Kosovo na Zlatiboru. Ima tu logike: kada su poslednji put srpski rodoljubi branili Kosovo, to su činili sličnim metodama koje su nemački vojnici primenjivali prema partizanskim ranjenicima. Ne verujem da bi nacisti imali nešto protiv trpanja civila u hladnjače, zakopavanja žena, staraca i dece u masovnu grobnice ili masovnog proterivanja stanovništva.
Grafit nije ispisan samo da bi napakostio poginulim antifašistima, već i u slavu onih koji su ih pobili. Razumljivo je što beslovesni skrnavitelji osećaju bes prema partizanskim borcima. Da se antifašisti svih zemalja nisu izborili protiv fašizma, danas bi ovi grafit-majstori bili nepismeno roblje koje rmbači u rudnicima i pogonima Trećeg Rajha. Pod optimističkom pretpostavkom da bi uopšte bili rođeni.
Skrnavljenje spomenika na Zlatiboru nije nikakav izuzetak, već pravilo našeg tužnog društva. Antifašistički spomenici su poslednjih decenija uglavnom zapušteni i napušteni, prepušteni zubu vremena da ih dokrajči, a ponekad se nađu i dobrovoljci koji bi taj proces malo da ubrzaju. Razbijene su mnoge ploče sa natpisima u slavu palih boraca, mnoge biste partizanskih heroja su netragom nestale, one načinjene od bronze najčešće su bivale pretopljene, mnogi spomenici su uklonjeni, a na nekima su ispisani grafiti i kukasti krstovi. Zabeležen je i slučaj spomen-kosturnice u Brajićima kod Gornjeg Milanovca koju jedan meštanin koristi kao tor za ovce. Kosturnica je inače podignuta u znak sećanja na borce pale u Narodnooslobodilačkom ratu i na žrtve fašističkog terora, pre svega na one koje su četnici držali u podrumu obližnje kuće, odakle su ih izvodili, a potom streljali.
Apsolutan etički izbor
Antifašistički spomenici nekada su bili mesta sećanja, ali pošto smo pre tridesetak godina masovno odustali od antifašističkih vrednosti i pali u nacionalistički amok – ovi memorijali su u međuvremenu postali mesta zaborava. Trijumfovao je istorijski reviziniozam, četnici i ostali kvislinzi su preko noći postali dobri momci, a partizani su prezreni i gurnuti u zaborav. Antikomunizam je postao mejnstrim, takoreći obavezan deo dominantnog mišljenja, antifašizam je skrajnut i gurnut na marginu. Idelogija koju su partizani tako ubedljivo porazili povampirila se krajem osamdesetih i dovela do potpune katastrofe.
Današnja Srbija izgrađena je na dijametralno suprotnim principima u odnosu na SFRJ, pa nije ni čudo što država ne želi da brine o partizanskim spomenicima i što ih sistematski zanemaruje. Kad bi samo mogli, naši nacionalistički političari i intelektualci najradije bi izbrisali antifašističku borbu iz istorije, te zatrli u korenu svako sećanje na najslavniju i najčasniju tradiciju u povesti naših naroda. Još manje čudi što kukasti pojedinci koriste svaku priliku da oštete, demoliraju, unište ili bar oskrnave memorijale posvećene palim partizanskim borcima.
Partizani i partizanke napravili su apsolutan etički izbor, ustali su protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja koji je želeo da čitav svet pretvori u džinovski konc-logor. Mnogi od njih pali su u toj borbi, svesno žrtvujući sebe za druge, da bi budući naraštaji živeli u slobodi, a ne pod fašističkim jarmom. Njihovi životi ugrađeni su u ono što je došlo posle njih, da nije bilo njihove žrtve ne bi bilo ni nas. Na sve to zlatiborski kosovobranitelji i slični beslovesni primerci ljudskog roda uzvraćaju skrnavljenjem, ruganjem, mržnjom i igranjem na kostima poginulih boraca.
Pritom dotične persone listom sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima, zaboravljajući jednu od najvećih Hristovih poruka: “Niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje”. Upravo to su učinili partizani koji su položili živote u borbi protiv fašizma, samo je to uzaludno objašnjavati ovim nazovi pravoslavcima koji nikad nisu otvorili Novi zavet.
Lešinarska nezahvalnost
Lešinarska nezahvalnost izbija iz svakog vandalskog čina prema partizanskim spomenicima, kao i iz odnosa države prema antifašističkom nasleđu. Društvo koje se prema najboljima među nama, prema onima koji su podneli najveću žrtvu koja se može podneti, odnosi sa prezirom i mržnjom – ništa dobro ne može da očekuje. Razmere te nezahvalnosti su čudovišne, kao što je čudovišna čitava naša stvarnost otkad je kreiraju nacionalističke kreature koje umeju samo da mrze, ruše i uništavaju.
Najbolje svedočanstvo naše sveukupne propasti je patološka mržnja prema komunistima. Ljudi koji su izgradili najpristojniju državu u kojoj su naši narodi i narodnosti ikada živeli proglašeni su za arhizlikovce, najveće neprijatelje i narodne zlotvore. Pa da, zašto bismo bili zahvalni partizanima i komunistima? Samo zato što su podigli zemlju iz ruševina, opismenili mahom nepismeno stanovništvo, uveli obavezne osnovne škole, obrazovanje učinili dostupnim svima, izborili se za ravnopravnost žena, sagradili čitave gradove, izvršili industrijalizaciju i urbanizaciju, izveli zemlju iz zaostalosti i siromaštva, sagradili silne univerzitete i fabrike, socijalnu lestvicu učinili prohodnom, obezbedili besplatno zdravstvo, marginalizovali nacionalizam, postavili crkvu tamo gde joj je mesto i stvorili prosvetiteljski i emancipatorski projekat kakav na našim prostorima nikada ranije nije viđen? Iz perspektive današnjeg pomračenog nacionalističkog uma sve pobrojano spada u neprijateljske delatnosti.
Naravno, nije Srbija usamljena u skrnavljenju i devastiranju antifašističkih spomenika, takva praksa prisutna je u čitavom regionu. Nije u Srbiji čak ni najgore stanje stvari, Hrvatska je apsolutni rekorder u popularnoj disciplini zatiranja antifašizma pomoću eksploziva, čekića i sličnih patriotskih oruđa. U susednoj državi devedesetih godina srušeno je oko 3.000 antifašističkih spomenika, otprilike polovina od ukupnog broja. Zaista su susedi radili temeljno na brisanju prošlosti, naši kosovobranitelji sa autolakom u rukama nisu im ni do kolena.
‘Valja nam iznova stvoriti sve’
To što smo u zatiranju antifašističkog nasleđa zabrazdili manje nego komšije nije nikakva uteha, naprotiv. Time bi samo nacionalista mogao da se teši, o čemu je neprevaziđeno pisao Danilo Kiš: “Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče”.
U društvu koje masovno neguje isključivo relativizam, moralni i svaki drugi, nema mesta za univerzalne vrednosti poput antifašizma. Kao što nema mesta ni za etiku, jer su sve moralne vrednosti univerzalne, dobro je ono što je dobro za sve, a ne samo za moju etničku ili huligansku grupu. Nema u nacionalističkoj kulturi smrti i razaranja mesta ni za minimum ljudskosti i elementarni pijetet prema žrtvama fašizma. Lament nad neveselim slikama današnjice koja je ogrezla u mržnju prema antifašizmu mogli bismo završiti rezigniranim zaključkom: Džaba su nas partizani oslobađali kad mi za slobodu nismo.
Ništa lakše od rezignacije i mirenja s postojećim stanjem, ali herojska dela onih koji su porazili fašizam i njihova žrtva nas obavezuju da podignemo glavu i nastavimo borbu. Pobeda fašizma ionako ne može biti trajna, jer bi to bila pobeda nad samim životom. Zato se treba podsetiti stihova iz navedene pesme Vaska Pope: “Sa slobodom / Bi me razvenčali / Dušu bi mi / Dušu preorali. // Branim / Ovo nebo u očima / Branim / Ovo zemlje na dlanu”. A ozverenim ljudima koji su juče ubijali ranjenike, a danas skrnave njihove spomen-kosturnice, kao i mračnoj sili kojoj služe Vasko Popa je u poetskom ciklusu Oči Sutjeske poručio sledeće: “Psino neizreciva psino / S vilicom jednom u oblaku / S drugom u prašini / Progutala si nam sve // Sve što smo pod nepcima tvojim / Na vatri naših kostiju / Mrtvi iskovali // Progutala i tebe tvoja glad // Preživelima na hridini gologa srca / Bez igde ikoga bez igde ičega / Valja nam iznova stvoriti sve // Iznova stvoriti zemlju / Iznova nebesa // Razvalile ti se vilice psino”.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR