Patrijarh Porfirije: Protesti? Može, ali u tuđoj kući

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Grešiti je ljudski, a čovek se na greškama uči. Svako zaslužuje drugu šansu, jer smo svi nesavršeni i padu skloni. I ne samo drugu, već mnogo više. Pošto su danas ionako gotovo svi hrišćani, bar na rečima, treba se podsetiti onog dela u Jevanđelju po Mateju kad apostol Petar pita Hrista: „Gospode, koliko puta će sagrešiti brat moj prema meni, i ja da mu oprostim? Do sedam puta?”, a Isus mu odgovara: “Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam”. 

Evo, na primer, u januaru 2020. godine predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti Savo Manojlović saopštio je javnosti da je ova udruga pokrenula potpisivanje onlajn peticije kojom će od Vlade Srbije tražiti da tuži Crnu Goru Evropskom sudu za ljudska prava zbog toga što je usvajanjem Zakona o slobodi veroisposvesti prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Srbija je dužna da zaštiti prava Srpske pravoslavne crkve, propovedao je tada Manojlović, a jasno je da organizacija sa sedištem u Beogradu treba da bude vlasnik sakralne baštine u drugoj državi. Pogotovo baštine koja je stvarana u vreme kad Srbija nije ni postojala, jer je njena današnja teritorija bila mahom u sastavu Osmanskog carstva.

Vapaji vernog naroda

Našao se Savo crkvi kad joj je bilo najpotrebnije, rešilo se sve i bez peticije, promenom vlasti u Crnoj Gori, u čemu je država Srbija izdašno učestvovala na razne načine, od kojih je najvidiljiviji onaj medijski u vidu agresivne kampanje mržnje prema “Milogorcima”, televizijske bitke za Nikšić i sličnih tabloidnih i kabloidnih sadržaja. Ne prođoše ni dve pune godine, Manojlović se ispred organizacije Kreni-promeni našao na čelu građanskih protesta koji subotom blokiraju saobraćajnice po Srbije, boreći se protiv Zakona o referendumu i Zakona o eksproprijaciji, protiv zagađivanja životne sredine i bespravnog otimanja imovine građanima Srbije, protiv obesti i bahatosti Vučićevog režima.

Manojlović je jedan od najzaslužnijih ljudi za buđenje građana iz letargije, uz pokret Ekološki ustanak i druge organizacije koje se bave zaštitom životne sredine. Građani se bore i protiv pokušaja da im naprednjački režim pljačka imovinu kako mu se ćefne. Baš kao što su se u Crnoj Gori građani borili da im druga država ne otima sakralne objekte preko svoje verske zajednice.

Zatražili su demonstranti pomoć od crkve, upućivali pozive i molbe patrijarhu Porfiriju da se izjasni, da stane uz pobunjene ljude. Zavapio je i verni narod iz Gornjih Nedeljica, sela kom je namenjen nestanak zbog rudnika litijuma koji će eksploatisati Rio Tinto, pisali su patrijarhu Porfiriju, i to povodom omiljene teme njegove svetosti – crkvene imovine. Obavestili su ga da projekat Rio Tinto ugrožava i crkvu u njihovom selu, da će hram Božji nestati, da su pokušali da crkvu zaštite kao kulturno javno dobro kod Zavoda za zaštitu spomenika u Valjevu, ali uzalud. Obavestili su patrijarha i da su samo ove godine uložili 35.000 evra u crkveni kompleks, da kupuju okolne njive i pridružuju ih crkvenom imanju kako bi spasili što se spasiti da, ali da im je crkvena vlast oličena u izvesnom arhimandritu Nifontu zabranila da se okupljaju u crkvenoj porti.

Smisao postojanja srpskog roblja

Na sve vapaje, molbe i prozbe, Porfirije je u hipi maniru uzvratio da ne treba da se bijemo, rekao je kako ne želi da analizira “šta je povod, a šta pravi uzrok sukoba ni ko je kriv, a ko je nevin”, valjda su svi podjednako krivi, i naprednjački režim koji šalje batinaše sa letvama, čekićima i bagerom na građane, i oni koji se brane i odbijaju da budu pregaženi i umlaćeni. Dodao je i nešto na večnu temu onih “koji stvaraju konflikte i upravljaju krizama i sukobima u svetu”, valjda anticipirajući najnoviji rusko-srpski dogovor o borbi protiv tzv. obojenih revolucija. Ukratko, stavio se na stranu Vučićeve strahovlade, što je i logično, s obzirom na finansijske veze crkve sa državom i na tradiciju poslušničkog odnosa pravoslavne crkve prema svetovnoj moći.

U drugom obraćanju preko naloga na društvenim mrežama, patrijarh je odbrusio da “reakciju Crkve traže oni koji u nju nisu ni ušli”, a potom je sve lepo objasnio: “Ne bavi se Crkva, primarno, ni socijalnim, ni ekonomskim, ni bilo kakvim drugim predmetima, temama i problemima. Ona se bavi smislom postojanja u svakom kontekstu, u svakoj situaciji i u svakom momentu. Ona šalje poruku Jevanđelja, poruku spasenja”. Poruka jevanđelja u konkretnom slučaju glasi da crkva ima da se pokorava moćnicima ovog sveta, poruka spasenja je da je Vučić trenutno Bog naš (a sutra bumo vidli), a smisao postojanja je u tome da je verni narod stvoren samo da posluži kao roblje boljarima i kleru, kao u neprežaljenom srednjem veku kad se znao neki osnovni red.

O Jupiteru i volu

Nekoliko dana nakon patrijarhovog obraćanja narodu, predsednik Vučić uputio se u Gornje Nedeljice da sanira situaciju izazvanu protestima, da razgovara s narodom, kao Sloba onomad. I gle čuda: za njega dveri crkvene behu otvorene, pojavi se i sveštenstvo, porta puna sveta, predsednik se odatle obrati javnosti, potom je ceo dan primao seljane iz Jadarske doline u crkvenom domu. I sve to baš na onom mestu gde je meštanima tog sela crkva zabranila pristup samo koji dan ranije. Ali, što je dozvoljeno Jupiterima iz lađe spasenja i predsedničkog kabineta, nije dozvoljeno volu od čijeg krvavog rada pomenuti zemaljski bogovi žive kao bubreg u loju.

Teško je pronaći ilustrativniju sliku za lukrativni savez države i crkve, za odnos koji politički moćnici i crkvena jerarhija imaju prema običnim građanima od kojih žive, a koji se svodi na prezir, nipodaštavanje, ponižavanje, zlostavljanje. Ukratko – odnos gospodara prema robu ili velmože prema kmetu. Što reče Uspeh Petrović, twitter-alias Daška Milinovića, komentarišući fotografiju na kojoj su uslikani Vučić i sveštenici u crkvi u Gornjim Nedeljicama: “Kako volim kad Crkva ovako jebački jako pokaže narodu koliko ga mrzi i smatra za stoku”. Valjda je to taj smisao postojanja o kojem mrmori patrijarh.

Crkva i država su na istoj strani kad treba otimati imovinu žiteljima lozničkog kraja, baš kao što su bili na istoj strani kad je trebalo otimati sakralnu baštinu po Crnoj Gori. Ili kad je trebalo poniziti Crnogorce helikopterskim desantom na Cetinje i gušenjem Cetinjana suzavcem. Vučićev režim i crkvena jerarhija su saradnici i saveznici, braća po oružju, dve strane jedne iste medalje. Krajnje je vreme da se prekine taj ponizni, iracionalni odnos prema crkvi, kao da ne znamo šta rade i čime se bave. I da ovakvo stanje nije od juče, već da se crkva podaje svakom moćniku na vlasti kad god joj se za to pruži prilika, te da je vazda bila saučesnik u izrabljivanju i tlačenju naroda, a retko na njegovoj strani.

Pobornica biča i oslonac despotizmu

Visarion Bjelinski je u oštrom “Pismu Gogolju” optužio pisca da je u “Izabranim mestima iz prepiske s prijateljima” postao “propovednik biča, apostol nemilosrdnosti, pobornik mračnjaštva i mrakobesja, hvalospevac tatarskih ćudi” i zapitao ga: ”Šta Vi to radite?” A potom je objasnio: “Pogledajte pod svoje noge – izgleda da stojite nad provalijom… To što ovakvo učenje oslanjate na pravoslavnu crkvu – to još i razumem: ona je uvek bila pobornica biča i oslonac despotizmu, ali zašto ste u to umešali Hrista? Šta ste vi našli zajedničko u njemu i bilo kojoj, a tim pre pravoslavnoj crkvi? On je prvi ljudima otkrio učenje o slobodi, jednakosti i bratstvu i svojom mučeničkom smrću zapečatio i utvrdio istinu tog učenja”.

U istom pismu Bjelinski piše o Rusiji, ali mnogo toga važi i za današnju Srbiju: “Spas Rusije ne leži ni u misticizmu, ni u asketizmu, a ni u pobožnosti, nego u dostignućima civilizacije, prosvete i humanosti. Njoj nisu potrebne propovedi (dovoljno ih se naslušala!), ni molitve (dovoljno ih je ponavljala!), nego joj treba da se kod ovog naroda probudi osećanje ljudskog dostojanstva koje je već vekovima izgubljeno u blatu i gnoju; nego pravo i zakoni koji nisu saglasni s učenjem crkve već sa zdravim razumom i pravičnošću, kao i njihovo strogo sprovođenje koliko je god to moguće. Umesto toga ona danas predstavlja… zemlju u kojoj ne samo da se ne poštuju ni ličnost, ni čast, ni imovina, nego čak nema ni policijskog poretka; zemlju u kojoj postoje samo ogromna udruženja raznih službenih lopova i pljačkaša”. Zvuči poznato?

Saberite dva i dva, nije teško

Dok su trajale litije u Crnoj Gori, gotovo cela Srbija se ujedinila u podršci onima koji navodno brane svetinje. Najveći deo opozicije našao se na Vučićevoj strani, braneći SPC i njeno neotuđivo pravo na tuđu državu i tuđe posede. Danas, kad isti naprednjački kadrovi koji su odlazili u Crnu Goru da pomognu “bitku za Nikšić” – pokušavaju da razbiju blokade u Beogradu, valjda je i najokorelijim zatvaračima očiju postalo jasno šta se događa i ko je ko. Onomad se opozicija radovala pobedi URA-e, Demokratskog fronta i Demokrata u Crnoj Gori. A gde je danas URA da podrži ekološke proteste u Srbiji? Zar oni nisu zelena, ekološka stranka? Gde su vam vrli saveznici iz crnogorskih vlasti da se odupru nasilništvu Aleksandra Vučića? Ćute kao zaliveni, jer su na istoj strani s tim istim Vučićem, i danas i juče. A svi su ili pod patronatom SPC ili u jako bliskim vezama sa crkvenom jerarhijom. Po principu ruka ruku mije.

S druge strane, upravo je građanski, antifašistički, antiklerikalni, demokratski deo crnogorskog društva na strani onih koji se bore protiv Vučića. Srbiji želi dobro onaj deo crnogorskog društva koji su ovdašnji opozicioni mediji onomad nazivali “ruljom”, dok su se naslađivali slikama sa suzavcem zagušenog Cetinja. Crnogorski mediji koji su kritički izveštavali o litijama i klerikalnoj kontrarevoluciji danas izveštavaju objektivno o protestima u Srbiji. Dok litijaške udarne pesnice  služe kao oglasna tabla za naprednjačku propagandu.

Kao što su to bili i juče, dok je Vučić izdašno pomagao litijaški pokret u Crnoj Gori na sve moguće i nemoguće načine. Srpskoj opoziciji još nije kasno da shvati šta se dešavalo juče u Crnoj Gori, i da se suštinski suprotstavi Vučićevoj politici. A ni Manojloviću da shvati kome je išao na ruku kad je organizovao potpisivanje one peticije sa početka teksta. Batalite više te glupe nacionalističke snove, saberite dva i dva, nije teško. Da živimo jednom u miru sa susedima i sami sa sobom.

Prvi korak dugog puta

Uprkos silnom razočaranju raznih pobunjenih građana, zapravo je patrijarhovo otvoreno svrstavanje na stranu režima, a protiv naroda i borbe za elementarne uslove života, za vazduh, vodu i zemlju – najbolja moguća vest. Em je takvo realno stanje stvari, dakle sve je lišeno licemerja, em bi to moglo da spreči da se protesti pretvore u klerikalne litije. Bar na neko vreme. A i građani bi mogli malo da probaju samostalan život, bez pseudonebeskog autoriteta, bez pokornosti kleru, kad su se već pobunili. Sloboda može da bude zanimljivo iskustvo, probajte, možda vam se dopadne.

I zato: Porfirije, izdrži, ne podržavaj proteste! Ožeži još žešće po kmetovima, sebrima i meropsima koji drsko podižu glave i prkose vlastelinu i njegovim duhovnicima! Nekada su takvim buntovnicima boljari sekli udove, jezik urezivali u grlo, vešali ih po kratkom postupku, stavljali im užarenu krunu na glavu, a danas ni poštena anatema da padne.

Ne sumnjam da će se crkveni vrh brzo prešaltati, čim osete da se Vučiću bliži kraj, te da će patrijarh stati na pobedničku stranu na vreme, kao i da će današnji nezadovoljnici zaboraviti da ih je crkva izdala kad im je bila najpotrebnija. Ne gajim nadu ni da će doći do neke temeljne promene, to bi bilo naivno. Međutim, naprednjački režim ulazi u sve radikalniju i nasilniju fazu, odavno je postao opasan i po stanovništvo Srbije i po okolne države, ako se zadrže na vlasti to na dobro neće izaći. To što se veći deo opozicije ideološki ne razlikuje od naprednjaka manji je problem. Ipak je lakše izaći na kraj s onima koji nisu bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata.

Što reče jedna tviterašica: “Uz parolu ‘Rio Tinto ne damo Srbiju’ imamo masu. Viknemo li ‘Vakcinišite se, sekularna Srbija u EU, Kosovo je nezavisno’ ode narod s protesta. Nakon ‘U Srebrenici je bio genocid’ ostane par hrabrih žena… SNS zlo mora da ode, samo to neće biti kraj nego (opet) početak. A put dug”. Ali hajde bar da krenemo tim putem.