Srbija nije preko noći zalutala u ruski svijet

Piše: Boris Varga

Rano je bilo radovati se antiratnim protestima koji su iz Rusije poslali sliku da postoji jedan broj onih koji su protiv rata u Ukrajini i koji su herojski spremni rizikovati da budu represovani. Iako rađena u uslovima totalitarizma, više istraživanja javnog mnjenja u Rusiji pokazuju da je daleko veći broj onih koji podržavaju Putinov rat ne samo u Ukrajini, već i protiv EU. Rezultati su pokazali mnogo strašniju sliku društva koje ne samo da podržava agresiju na susednu državu i “bratski narod”, već i na bivše saveznike po Varšavskom paktu. Četiri istraživanja, među kojima su nezavisno, opoziciono i blisko državi (nezavisno, VCIOM, FOM, Active Group) pokazuju da u Rusiji rat protiv Ukrajine podržava – od 51 do 75 odsto ispitanika.

Prema istraživanju Active Group, Rusi su daleko nemilosrdniji prema novim članicama EU-a. Preko 86 odsto ruskih ispitanika odobrava napad Rusije i na članice EU, 75 odsto smatra da je posle Ukrajine na redu Poljska, a skoro svaki drugi-treći da bi to trebale da budu države bivšeg socijalističkog bloka od Baltika do Bugarske. Zaključak pojedinih anketa je da većina onih koji bezrezervno podržavaju rat veruju ruskim državnim medijima – njih čak tri četvrtine.

U Srbiji se rusofilska navijačka raspoloženja vide u medijima, na mrežama i skupovima podrške Putinu. Istraživanje javnog mnjenja koje je pre nekoliko dana objavila Nova srpska politička misao (NSPM) to i potvrđuje. Skoro dve trećine građana Srbije, 61 odsto, smatra da su SAD i NATO krivi za rat u Ukrajini. Samo pet odsto građana Srbije smatra da je Ukrajina u pravu, dok 36 odsto smatra da je u pravu Rusija. Mnogo je i onih koj ništa ne misle –  skoro trećina da niko nije u pravu, a trećina ne može da se opredeli.

Mazanje krvlju svojih predaka

Tumačeći rezultate istraživanja NSPM-a, Đorđe Vukadinović ozvučio je dominantnu sliku koja postoji jedino u Srbiji i Rusiji, a to je da je u Ukrajini “nastavak onog što su građani Srbije gledali nad sobom i oko sebe 1999. godine”. Znači, za rat u Ukrajini kriv je isključivo NATO, SAD, EU –  “zli Zapad” u celini.

Odbacuje se svaka činjenica da su agresori u stvari – Srbija devedesetih i Rusija sada. Nikakvo povezivanje agresije Rusije protiv Ukrajine, Gruzije i Čečenije, sa agresijom Srbije protiv Hrvatske, BiH i na Kosovu. Nikakva veza između opkoljenog i porušenog Vukovara, Sarajeva. Nema genocida u BiH, nema najbrutalnijih zločina u Drenici, Gornjem Obrinju, Račku, Đakovici, Suvoj Reci. NATO i Ukrajina su krivi što su kovali zajedničke planove, pa je zbog toga sama nastala masovna grobnica Mariupolj, spaljeni Irpinj i Buča, devastirani Harkov i ostali ukrajinski gradovi koji zajedno sa svojim stanovnicima nestaju u ruskim napadima. Hiljade mrtvih, četiri miliona izbeglica u EU, skoro sedam miliona interno raseljenih Ukrajinaca. Smiju li državotvorni mediji u Srbiji da kažu ko je za sve ovo odgovoran?

Višedecenijska medijska lobotomija uzrok je kolektivne sleposti Rusije i Srbije. Razbacuju se kostima i mažu krvlju svojih predaka, slavnih JNA i Crvene armije, novi imperijalisti, vuci u jagnjećoj koži. Skoro ceo vek Srbija je bleda minijaturna kopija Rusije, baš kao što je SFR Jugoslavija krojena po uzoru na ustav SSSR. San o velikim državama i narodima učinio je ta društva frustriranim i željnim da povrate svetsku slavu i izgubljene teritorije. Otuda i želja za osvetom bivšim saveznicima, koji ne samo da su im jedan za drugim okretali leđa i odlazili, već ruski i srpski svet opravdano i danas smatraju najvećom egzistencijalnom pretnjom.

Svesni da su najveći gubitnici Hladnog rata, Rusija i Srbija ne samo da otvoreno preziru Zapad, posebno Sjedinjene Američke Države, već su sa njim spremne i da ratuju. Putin je u Ukrajini sve ono što su srpski nacionalisti hteli da bude Milošević. Putin je san ruskih šovinista, te ako ikad završi na osuđeničkoj klupi, biće to samo zato što je kao i Milošević izgubio rat koji je vodio.

San o velikoj Srbiji

Sonja Biserko je u pravu kada kaže da Srbiju čeka “veliko iskušenje”, koje uopšte neće biti lako, s obzirom na “ogromnu podršku” Rusiji u društvu. Čak i Aleksandru Vučiću neće biti lako da pred Zapadom ublaži svoj rusofilski kurs, a da ga u svojim redovima ne osude za izdaju ili ne proglase slabićem pred novom šansom ispunjenja istorijskog sna.

Srbija nije preko noći zalutala u ruski svet. Integracija u EU nisu samo propisi i tehničko otvaranje-zatvaranje poglavlja, već i prihvatanje demokratskog sistema vrednosti. Suočavanje s prošlošću i preuzimanje odgovornosti. Tri decenije istorijskog revizionizma, nipodaštavanje međunarodnog tribunala za ratne zločine, priča o Kosovu kao teritoriji bez ljudi i potiskivanje dijaloga u društvu o krivici i odgovornosti Srbije u ratovima devedesetih. Paljenje zapadnih ambasada.

Zato u predizbornoj kampanji za aprilske parlamentarne i predsedničke izbore u Srbiji svi kandidati, opozicioni i oni na vlasti, imaju skoro identičan nacionalistički stav o NATO-u, Kosovu, Srebrenici i EU. Neko bi rekao da je to “kolektivni Vučić”, ali taj politički supstrat daleko je opasniji, jer se radi o snu o velikoj državi koji mora da sanja svaki kandidat koji želi da se uključi u politički život Srbije.