Taoci vlastitih gluposti

Piše: Pavle Radić

Okamenjene srpske himere – anahrone gluposti o sebi i svetu oko nas – predugo se potvrđuju bez imalo kritičkog samopropitivanja, uprkos stravičnim cenama koje se zbog njih plaćaju.

Putinova agresija na Ukrajinu vrtoglavom brzinom kreira novu političku i egzistencijalnu konfiguraciju sveta, pri čemu Srbija – kako prilike izgledaju – opet kao da suludo naginje ne prema svetu razuma i racionalnosti, nego prema objektima svojih infantilnih obogotvorenja, prema diktatorskim režimima Istoka. Ovo slepilo i intelektualna tupost, koja će imati tragične posledice za mnoge buduće generacije ako u ovim dramatičnim događanjima ne bude otrežnjenja, vidljivi su i kod vlasti i kod njene opozicije. Posledično i u dominantnoj javnosti.

U danima kad treba doneti egzistencijalno važne odluke za ko zna koliko vremena ispred nas, Vučićev trbuhozborac Vulin – povodom nedavne izjave visokog nemačkog političara zaduženog za tzv. zapadni Balkan Manuela Saracina da je Kosovu mesto u Savetu Evrope, za šta je Priština podnela zahtev – oholo poručuje i srpskoj “patriotskoj” javnosti i, maltene, preteći prstom Evropi kojoj Srbija navodno teži: „Izjaviti u Prištini da takozvano Kosovo treba da bude član Saveta Evrope, a u Beogradu pričati o evropskoj perspektivi Srbije je licemerno, koliko i uvredljivo“; „Često iz Evropske unije stignu upozorenja da Srbija ne može da sedi na dve stolice, sada neka svoju mudrost isprobaju na sebi, ne može Evropska unija da sedi na dve stolice i da traži da se Srbija uskladi sa njenom politikom, a u isto vreme da podržava Prištinu da bude član Saveta Evrope“; “U Savetu Evrope nema mesta i za državu Srbiju i za teritoriju Kosovo i Metohija pod privremenom upravom Ujedinjenih nacija“… Prethodno je goropadno delio moralne lekcije bivšem ambasadoru SAD u Prištini Filipu Kosnetu: „Znam da je za gospodina Kosneta moral utočište slabih (baš on, notorni JUL-ovac to zna, prim. aut.), ali Srbija je svoju snagu uvek pronalazila u moralnim vrednostima. Zato Kosnet napada predsednika Aleksandra Vučića, jer vodi računa o Srbiji i ne gubi moralne vrednosti“. Komentarisao je trbuhozborac izjavu ambasadora SAD-a u Prištini da je predsednik Srbije u jeku agresije na Ukrajinu izabrao Putina, umesto Zapad. Drugim rečima pokazao je (u ime gazde), vulgarno rečeno srednji prst EU i uopšte Zapadu i njihovim vrednostima. Nagađa se doduše da će gazda ipak, makar i nevoljno, Srbiju usmeriti ka mrskom Zapadu, para radi a ne radi evropskih vrednosti. Toliko o vlasti i njezinoj bajagi predanosti Evropi.

A Vučićeva opozicija? Nudi li ona – ili barem onaj deo koji se izjašnjava da je nesporno proevropski – alternativu okamenjenim nacionalističkim samoobmanama i glupostima koje Srbiju drže zakovanu za dno Evrope? Dok desničari i samozvani levičari, suštinski zagovornici staljinizma i slednici informbirovštine – i jedni i drugi tetošeni od vlasti i crkve, a finansijski i organizaciono pomagani od voljenog Onog iz Kremlja i njegovih ovdašnjih ekspozitura – organizuju javnu podršku Onom iz Kremlja i njegovom varvarstvu u Ukrajini, dotle navodno proevropska opozicija i javnost uglavnom ćuti. Ako ponešto i promrmljaju, ne odobravaju je l‘ da “rat među bratskim narodima”. Ono nekoliko slabo posećenih skupova podrške Ukrajini organizovale su neke građanski dosledne NVO i predstavnici udruženja Ukrajinaca, Rusa i Belorusa koji se protive Putinovom bezumlju.

Odvratno je slušati dominirajuće nacionalističke mantre da u stvari Zapad – SAD pre svih – vodi rat protiv Rusije preko ukrajinskih leđa, da protiv Rusije vode rat do poslednjeg Ukrajinca. Sankcije zapadnih zemalja Rusiji se kritikuju “jer pogađaju običan narod, a ne vlast”, što je u suštini tačno, ali se ignoriše da je svrha sankcija pre svega – kao što je bio slučaj i sa sankcijama Srbiji devedesetih – da Putinovoj ratnoj mašineriji smanje razorni potencijal koji se možda ne bi zaustavio na Ukrajini.

Dok su zbog Rio Tinta – koji rudarskim planovima ekološki ugrožava Srbiju – organizovani brojni protesti širom Srbije, dotle nikom na pamet ne pada da organizuje slične i još masovnije proteste što Srbija – kako izgleda – de fakto bezmalo bez građanskog otpora okreće leđa EU, predodređujući svoju sudbinu evropskom bunjištu. Ne ugrožava li se time budućnost Srbije kao i sa Rio Tintom, ako ne i gore? O tome, o mogućem gašenju evropske perspektive u Srbiji se tragično malo govori, a kamoli masovnije protestvuje.

Dokle ide apsurd bagatelisanja evropskih integracija pokazuje primer jednog od lidera pokreta “Ne davimo Beograd” (Radomira Lazovića) koji je na poslednjim izborima ušao u nacionalni patlament na listi zeleno –leve koalicije “Moramo”, za koju se govori da je proevropski orijentisana. Elem, nesporni evropejac Lazović na pitanje voditeljice gledane TV emisije (Utisak nedelje), je li on lično za uvođenje sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu odgovora da jeste, ali…

Ako se u novom skupštinskom sazivu poveda rasprava treba li Srbija da uvede sankcije Rusiji i ako Vučićeva SNS bude za uvođenje sankcija, nesporni evropejac će biti protiv. Kaže neće sa Vučićem i SNS, taman da Vučić i SNS pristanu na uvođenje sankcija. Umesto da ga proevropsko uverenje podstakne da sa pokretom Ne davimo Beograd organizuje protestne mitinge protiv Vučićevog cinculiranja kojim Srbiju de fakto udaljava od EU zbog neusklađivanja spoljne politike sa Unijom, on će u Narodnoj skupštini – ako Vučić ipak odluči da zatraži podršku Narodne skupštine za (malo verovatnu) proevropsku odluku uvođenja sankcija Rusiji – vajni evropejac će zajedno sa ekstremnim desničarima i staljinistima biti protiv te odluke. Nazdravlje nam takvo evropejstvo ako su deklarisani evropejci takvi. Zadrte inadžije, taman nam – što bi se reklo – sred sveopšte bede zbog inata crkla krava.