Tuđe nećemo, svoje ne damo!

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Vest da su Dritan Abazović i patrijarh Porfirije potpisali Temeljni ugovor između SPC i Crne Gore u Srbiji, za divno čudo, nije izazvala preterano interesovanje. Par veselih pokliča Vladimira Đukanovića, Vladimira Božovića, Aleksandra Rakovića i sličnih persona, kratka proslava na stranicama tabloida, čestitka od prekodrinskog poverenika za Srpski svet Milorada Dodika, poneki tekst nezavisnih naprednih analitičara koji nam objašnjava zašto je sve to temeljno dobro, i to bi manje-više bilo to. Ništa od vatrometa, uličnog slavlja, auto-moto-litija i ostalih pravoslavnih hododarja.

Sudeći po reakcijama srpske javnosti, ništa neobično se nije dogodilo. To što je patrijarh Porfirije leteo avionom MUP-a Srbije i ušao na teritoriju susedne države pod dosta mutnim okolnostima izgleda nije tema. Nije zanimljivo ni to što je ugovor potpisan tajno, bez prethodne najave, s neba pa u rebra, bez prisustva medija, ako ne računamo zvanični crkveni TV Hram, ali to je njihova interna stvar. Valjda to spada u nedosežna teološka sozercanja, u svetu tajnu ugovora nedostupnu ogrehovljenom ljudskom umu, ili – da parafraziramo patrijarha koji parafrazira Arsena Dedića: Ja i Temeljni ugovor se volimo tajno.

Stub i tvrđava autokratije

Nije tema ni to što je premijer Crne Gore samo nekoliko dana pre 3. avgusta, kad je ugovor potpisan, izričito tvrdio da ugovor neće biti potpisan 3. avgusta, demonstrirajući da je njegova reč pouzdana i tvrda kao vrbov klin. Nikom nije bilo čudno ni to što crnogorski premijer takoreći do samog dana potpisivanja nije znao kada će ugovor biti potpisan, što je sam priznao, pa bi to trebalo da znači da datum nije ni zavisio od njega, već od volje i ćefa srpskih vlasti, što svetovnih što crkvenih.

Politički akteri se nisu oglašavali, ako ne računamo par sporednih inokosnika. Razumljivo je što Vučić i naprednjačka kamarila ne romore, sve se odigralo po libretu napisanom na Andrićevom vencu u Beogradu, Abazović igra onako kako predsednik Srbije svira. Dobili su upravo ono što su zahtevali, da su hteli pompu potpisivanje bi bilo javno, pred kamerama, a ne iza zatvorenih vrata. Ni opozicija nije našla za shodno da se oglasi ovim povodom, ko zna zašto. Možda ne žele da se mešaju u unutrašnje stvari susedne države, možda tako podrivaju vučićevsko-vulinovsku doktrinu Srpskog sveta? Šta rade naše komšije, to je njihova stvar, mi ne želimo da se pačamo u tuđe poslove, jer nam je stalo do dobrosusedskih odnosa, za razliku od ovog ratobornog naprednjačkog jurišnika i njegovih jastrebova koji nas zavadiše sa celim svetom.

Međutim, Temeljni ugovor nije samo unutrašnje pitanje Crne Gore, jer je jedna potpisnica ugovora organizacija iz Srbije. I to ne bilo koja organizacija, već najveća verska ustanova, jedan od najčvršćih stubova Vučićevog autokratskog režima i temelj Srpskog sveta. A sličnu ulogu potpornja su crnorisci igrali i u vreme režima Slobodana Miloševića, bar u početku, kasnije su se razočarali u srpskog vožda, pa su utehu potražili u Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, jer su oni bili ozbiljniji u nameri proširenja srpskog duhovnog prostora do razmera džinovske masovne grobnice. I nikad se tog zlokobnog nasleđa nisu odrekli, niti su napravili bilo kakvu distancu prema tom najsramnijem periodu u istoriji ove zemlje i njene pravoslavne ispostave.

Delimična opozicija

Izgleda da gotovo nikome na srpskoj političkoj sceni nije čudno što celokupno sakralno i ogromno kulturno-istorijsko nasleđe Crne Gore jednim parafom postadoše vlasništvo crkvene organizacije iz druge države. Kao da je to nešto sasvim uobičajeno, prirodno i normalno, eto svakog dana se desi da vredna istorijska baština jedne zemlje pripadne drugoj, i to bez okupacije. Kad bi sutra svi srpski manastiri, crkve, hramovi, ikone, freske postali vlasništvo, na primer, Bugarske pravoslavne crkve, pretpostavljam da bi vladala ista ovakva tišina. Za Rusku pravoslavnu crkvu ne garantujem, s tim bi se možda i složili, s obzirom kakva ruskokolonaška atmosfera vlada u srpskom društvu.

Doduše, možda je i bolje što se opozicija ne oglašava. Onomad su zdušno, iz sve snage, podržavali litijaški pokret koji je na kraju i doveo do potpisivanja Temeljnog ugovora, to mu je bio jedan od glavnih ciljeva, pa bi sad – sledstveno i logično – morali da pozdrave otimačinu kulturne i sakralne baštine. Kao da to što Vučić sprovodi svoju staru, velikosrpsku hegemonističku politiku nije dovoljno strašno, imamo opoziciju koja se tome ne protivi, čast retkim izuzecima koji su mahom na margini.
Zaista je pomalo nejasno kako ti ljudi nameravaju da skinu Vučića s vlasti. Protivljenje naprednjačkoj politici odvija se na unutrašnjem planu, opozicija ga s pravom napada zbog zarobljavanja države, uništavanja institucija, megalomanske korpucije, sprege države i kriminala, neslobodnih medija, razvaljenog pravosuđa, nebrojenih afera, bahatosti, osionosti i autoritarizma. Međutim, stvarna alternativa Vučiću, kao eksponentu politike koja već decenijama vlada Srbijom uništavajući sopstvenu zemlju, morala bi da mu se suprotstavi i na svim ostalim poljima. Pre svega, na planu regionalne i međunarodne politike, jer su one usko povezane sa pljačkaškim autoritarnim sistemom koji je uspostavio u zemlji. Neophodna je potpuna, totalna negacija ideologije koju Vučić sledi, samo to ima smisla, samo u tome je spas za Srbiju, ali i nada za miran suživot sa susedima.

Povratak staroj paroli

Formulisanje takve politike ne zahteva nikakav mentalni napor, zapravo bi sve moglo da stane u onu staru socijalističku parolu: Tuđe nećemo, svoje ne damo. Nećemo tuđe, jer nismo lopovi i razbojnici, za razliku od velikosrpske bande koja neprekidno pokušava da nekome nešto otme, da porobi i opljačka. Nećemo crnogorske manastire i hramove, jer oni ne pripadaju Srbiji niti srpskoj crkvi, već građanima Crne Gore, potomcima onih koji su ta svetilišta gradili. Nećemo Kosovo, jer to nije nikakva najskuplja srpska reč, već susedna, nezavisna država koja je pobegla od nas glavom bez obzira upravo zbog ovakve pogubne vučićevske politike. Nećemo pola Bosne, jer je Bosna naš sused, država koja ima svoje granice, a snovi o svim Srbima u jednoj državi su noćna mora iz koje nikako da se probudimo, ta himera je odnela nebrojene živote i unesrećila milione ljudi. Tuđe nećemo, poštujemo granice susednih država i odustajemo od teritorijalnih aspiracija. Ako imamo neki spor sa komšijama, rešavaćemo ga civilizovano, razgovorom i dogovorom, kao što je red i običaj.

Kao što nećemo tuđe, tako ni svoje ne damo. Ne damo da Srbija postane ruska gubernija i sluga zločinačkog diktatora iz Kremlja koji nas koristi za svoje nečasne ciljeve. Ne damo da građani Srbije postanu moneta za potksurivanje kremaljskog hazjajina, kao što to nismo dozvolili ni u neuporedivo težoj i goroj situaciji 1948. godine. Ako smo tada mogli da kažemo istorijsko “ne”, kada smo sa svih strana bili okruženi sovjetskim tekonovima, valjda možemo i danas, kad smo u mnogo boljem položaju, kad možemo da postanemo deo evropskog sveta, samo ako to želimo. Ne damo da Srbija bude deo nekakvih saveza sa totalitarnim državama, sa zemljama gde nema slobode govora, sa zemljama koje ubijaju i proteruju istinoljubive ljude, gde većina stanovništva živi bedno, dok se kamarila na vlasti enormno bogati.

Jedini put iz provalije

Zar je to tako komplikovano? Ako Vučić uvodi autokratiju u Srbiju, mi za našu zemlju želimo demokratiju, vladavinu prava i jednakost građana pred zakonom, poštovanje ljudskog dostojanstva i slobode. Ako nas Vučić zavađa sa svim susedima, nastavljajući svoju radikalsku šovinističku politiku, mi ćemo učiniti sve da živimo u miru sa komšijama. Takođe, ako Vučićev režim radi protiv susednih država, nama su prirodni saveznici svi ljudi i pokreti u tim zemljama koji žele mir, prosperitet i stabilnost.
Ako Vučić želi da bude Putinov sluga, mi ne želimo nikome da služimo, već da budemo slobodni. Ako Vučić neće u Evropsku uniju, mi ćemo raditi iz sve snage da se pridružimo evropskoj zajednici naroda, jer njoj i pripadamo u svakom smislu, od kulturološkog do političkog. Ako Vučić neće Srbiju u NATO-u, ako glumi vojnu neutralnost dok podržava rusku agresiju i kupuje rusko naoružanje, mi ćemo udariti suprotnim pravcem.

Sve je vrlo jednostavno: radiš sve suprotno od Vučića i ne možeš nikako da pogrešiš. Pritom su sve navedene tačke potpuno ispravne, nezavisno od Vučića, to je jedini put kojim bi Srbija izašla iz ovog sunovrata u koji se sama uvalila pre 35 godina. Kad bi se opozicione snage tako postavile prema autokratskom režimu, situacija bi bila mnogo jasnija i čistija. Tada bi se i jasno pozicionirali prema potpisivanju Temeljnog ugovora kao otimačkom dokumentu koji je potpuno neprihvatljiv, kao delu Vučićeve politike koja nastoji da pokori susede, da ih zaustavi na evropskom putu i da ih podvede pod rusku sferu uticaja.

Sve navedeno je posve logično i jednostavno, a uprkos tome trenutno se nalazi u domenu naučne fantastike, ali nema razloga za malodušnost i očajanje. Drugog puta do normalnosti nema, pre ili kasnije će to morati da bude prihvaćeno, jer je prosto nemoguće doveka glavinjati i istrajavati na mrtvim načelima jedne odavno propale politike. Ako je Srbiji već toliko stalo do temeljnih ugovora, neka sklopi jedan sa prvim komšijama. Prvi član tog dokumenta morala bi da bude ona već citirana parola: Tuđe nećemo, svoje ne damo. Tek tako bismo mogli da živimo u miru sami sa sobom i sa svetom.