Neko je oklevetao podele

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Čudni su putevi nekih ustaljenih sintagmi. Pojavi se tako neki izraz neznano otkuda i svi odjednom počnemo da ga koristimo, ne razmišljajući previše o njegovom značenju, poreklu, o ideološkim i svim drugim implikacijama koje on u sebi skriva. Tako se poslednjih godina ustalila sintagma “produbljivanje podela” kojom se služe svi redom, levi, desni, liberalni, konzervativni, nacionalisti, antinacionalisti, predstavnici vlasti, članovi opozicije…

Pre neki dan politički analitičar kremaljskog usmerenja Đorđe Vukadinović (ruski: Джордже Вукадинович) zavapio je u kolumni za državotvornu “Politiku” kako nas “više dele, nego što smo podeljeni”. Podele su prividne, a skoro svi smo zapravo protiv uvođenja sankcija Rusiji, protiv priznavanja nezavisnosti Kosova i protiv eventualnog ulaska Srbije u mrski NATO pakt. Dobro je, ipak smo složni, podele se nisu naselile među nama, apokalipsa će biti izbegnuta. Ostaćemo monolitno društvo zagledano u kremaljskog hazjajina, na čemu Vukadinović istrajno radi već decenijama.

Ujedinjeni protiv podela

Par dana nakon toga organizatori Evroprajda su ustvrdili da je patrijarh Porfirije svojom specijalnom izjavom “samo produbio podele i sukobe”. Patrijarh je inače podržao zabranu Evroprajda, kršenje Ustava, uskraćivanje osnovnih ljudskih prava, a poslao je i miroljubivu poruku kako se “zlo ne leči i ne pobeđuje nasiljem, nego se na taj način samo umnožava“. Zlo su, naravno, pripadnici LGBT populacije, ali patrijarh ne zagovara njihovo premlaćivanje ili ubijanje, on ne bi koristio oružje poput vladike Nikanora, duševan neki čovek.

Takozvana srpska opozicija svako malo poručuje kako Vučić izaziva i produbljuje podele u narodu, podeljeni smo na naprednjake i sve ostale, što se više ne može trpeti. S druge strane, i Vučić je protiv podela u srpskom društvu, po veli kako su Srbiji “potrebni sloga i jedinstvo građana, a ne produbljivanje višedecenijskih sukoba i podela”. Svi treba da se ujedinimo pod Aleksandrom Prvim I Poslednjim ujediniteljem i da radimo kako nam on kaže. Zagovornici četništva takođe neprestano viču protiv neprirodne podele na partizane i četnike, antifašiste i fašiste, borce za slobodu i saradnike okupatora. Svi treba da postanemo četnici i tako okončamo te podele i ostale nepotrebne različitosti.

Ko god se u Crnoj Gori usprotivi SPC-u, srpskim hegemonističkim pretenzijama ili malo oštrije kritikuje vlast odmah biva optužen za produbljivanje podela. Imaš nešto protiv Temeljnog ugovora? Pa ti produbljuješ podele u crnogorskom društvu, umesto da lepo legneš na rudu i budeš poslušna ovčica u vučićevsko-porfirijevskom stadu.

Homogenizacija monolita

Kada je doneta Rezolucija o Srebrenici, Zdravko Krivokapić je zborio kako je to nepotrebno, jer samo – pogađate – “produbljuje podele i sukobe u društvu”. Umesto da se svi lepo složimo da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida, te da bismo ga svakako prvom prilikom ponovili. Na početku litija u Crnoj Gori, Sinod SPC je obnarodovao da Zakon o slobodi veroispovjesti – šta? – “produbljuje već postojeće podele i sukobe u crnogorskom društvu”. I tako dalje, i tako redom, podele su najstrašnije zlo koje može da snađe jedno društvo, a kad se takva podeljenost produbljuje to neminovno vodi u sukobe koji mogu da budu i oružani.

U nacionalističkoj mitologiji jedna od osnovnih dogmi glasi da su podele glavni uzrok svih zala koja su kroz istoriju snalazila srpski narod. Otuda i izreka “Sami sloga Srbina spasava” kao kolokvijalni izraz patrijarhalne težnje ka apsolutnom jedinstvu. Pošto su podele tako strašno, nemerljivo zlo, umesto da ih produbljujemo treba da se pomirimo i budemo jedinstveni, složni, monolitni, homogeni, monofoni, isti.

Ubiše nas više te podele na nebeske i ovozemaljske Srbe, proistočne i prozapadne, patriote i izdajnike, monarhiste i republikance, vernike i ateiste, četnike i partizane, dobro i zlo, svetlost i tamu, dan i noć, muški i ženski pol, sever i jug, nebo i zemlju, dupe i oko, parne i neparne brojeve, levu i desnu stranu ulice, napred i nazad, forward i rewind, mozillu i chrome, mokro i suvo, toplo i hladno, šajkaču i šubaru, suknju i pantalone, floru i faunu, duh i materiju, Atinu i Jerusalim, stvoreno i nestvoreno, itd i etc. Umesto što se bespotrebno delimo, sukobljavamo i lomimo koplja oko gluposti, čime samo slabimo arsenal naših oružanih snaga, treba svi da se ujedinimo i mislimo kao jedan, onaj na vrhu.

Ili trpeljivost ili rat do istrebljenja

U tom sveopštem konsenzusu da su podele loše i pogubne nešto ne miriše baš najbolje. Neko je oklevetao podele, pa je red da se tu pojmovi malo raščiste. Prvo, podeljenost je normalno stanje društvva. Ljudska zajednica je po svojoj prirodi složena a ne složna, pluralistična a ne monistična, iz prostog razloga što je sačinjena od ljudskih bića, a ljudi imaju tu mnogima uznemirujuću osobinu da su različiti. Ljudi se dele po svim mogućim osnovama: verskim, socijalnim, profesionalnim, idejnim, ideološkim, političkim, svetonazorskim, estetskim, sportskim, seksualnim, profesionalnim, klasnim, interesnim, poslovnim i svim drugim.

Takvo je ljudsko stanje i menjati se neće. U tom slučaju imamo dva scenarija: prihvatićemo različitost i podele kao nešto prirodno, prihvatićemo da postoje ljudi koji sve vide i doživljavaju dijametralno suprotno od nas, i da će uvek postojati, te da moramo živeti zajedno, moramo se međusobno tolerisati. Druga opcija je – rat do istrebljenja. To su društva koja se danas diče trpeljivošću, ljudskim pravima, vladavinom zakona već probala, pa su vremenom odustala i poprilično navikla na to da su podele nešto normalno.

I sama ideja tolerancije nastala je u teološkom okružju, usled silnih ratova i okršaja rimokatolika i protestanata. Posle nebrojenih sukoba i žrtava polako je izgrađen model mirnog suživota različitih religija, kasnije se taj model trpeljivosti prenosio i na druga područja života, recimo političko. Dakle, naš problem nije u podelama, već u onima koji na njih ne pristaju i žele da ih ponište, što neminovno stvara stanje napetosti, dovodi do širenja mržnje i otvara mogućnost za svaku vrstu nasilja.

Jedan od velikih pobornika tolerancije bio je francuski filozof Volter. U svom “Filozofskom rečniku” odrednicu “Trpeljivost” započinje ovim rečima: “Šta je trpeljivost? To je ono što je svojstveno ljudskosti. Svi smo mi sačinjeni od slabosti i zabluda; oprostimo jedni drugima svoje gluposti, to je prvi zakon prirode”. A okončava je sledećim rečenicama: “Ali još je jasnije da treba međusobno da se podnosimo jer smo svi slabi, nedosledni, podložni promenama, greškama. Hoće li prut, kojeg vetar povije u snopu, reći prutu do sebe, povijenom na drugu stranu: ‘Povijaj se kao ja, bedniče, jer ću podneti zahtev da te istrgnu i spale?’”

Mrzitelji ljudske slobode i dostojanstva ličnosti

Nije problem u postojanju podela, jer je stanje bez podela nezamislivo u ljudskom svetu; problem je u odsustvu trpeljivosti, u mržnji prema svemu drugačijem i različitom, u autoritarnoj težnji ka sveopštem jedinstvu, ka tome da se svi pokore onome što smatramo jedinom istinom. To vidimo na primeru patrijarha Porfirija koji proglašava zlom ljude drugačijeg seksualnog opredeljenja i podržava zabranu slobode kretanja. Pritom LGBT ljude briše iz srpskog naroda, oni ne mogu da budu Srbi jer se ne uklapaju u ono što vođa jedne organizacije sklone nasilju samovoljno proglašava nacionalnim identitetom i tradicijom.

Na sličan način crkveni poglavari negiraju i drugima pravo na postojanje, na primer poriču da postoji crnogorska nacija, oni bi najradije uskratili mogućnost žiteljima Crne Gore da se izjašnjavaju kao Crnogorci. Potpuno isto misle svi autoritarci, poklonici totalitarne svesti, patrijarhalne mentalne okamine, okoštali nacionalisti i ostali zaljubljenici u jedan narod, jednu državu, jednog vođu, jednu veru.

Oni prosto nisu dorasli životu u ljudskom društvu, ne mogu da podnesu slobodu kao temeljno obeležje ljudskog bića, pa bi sve da svedu na svoju patuljastu meru i da silom i nasiljem stvore poredak u kojem nema mesta za slobodno ispoljavanje čovekove ličnosti, a samim tim ni ljudskog dostojanstva. Nije problem u podelama, već u težnji ka totalitarizmu kojoj su skloni razni patrijarsi, episkopi, predsednici, političari, desničari, vajni intelektualci i slični pojedinci koji se najviše boje da zaista postanu pojedinci i da izađu iz bezbednog, toplog brloga kolektiva. Nije problem u podelama, već u autoritarcima koji bi da ih ukinu.

Nisu problem podele, nego zločinci

Da se oni pitaju svi bismo bili četnici, pristalice kolaboranata, nacionalističke zadribalde, niko ne bi bio antifašista, levičar ili liberal. Da se oni pitaju, u Crnoj Gori ne bi bilo Crnogoraca, već samo Srba. Da se oni pitaju, Bošnjaci bi bili istrebljeni do poslednjeg, a Albanci proterani sa Kosova. Da se oni pitaju, svako ko misli slobodno završio bi u logoru ili bio streljan na licu mesta.

Nisu naš problem podele, već nasilnici i zločinci koji svoju žudnju za zločinstvom kriju pod maskom patriotizma, pravoslavnog hrišćanstva, porodičnih vrednosti, tradicije i sličnih zvučnih banalnosti. Nisu problem podele, već siledžije koje bi da ih izbrišu i da nas načine svojim robovima. Podele i različitosti treba negovati, one su naša neminovnost i naše bogatstvo, i zalog svake društvene dinamike, a zlotvorima koji bi da nas potčine treba pružiti snažan otpor. U ime ljudske slobode i dostojanstva, ključnih vrednosti koje, usput budi rečeno, brane i najviši pravni akti naših država.