Lažni imperator Vladimir Putin

Za Antenu M piše: Miroslav Samardžić

Rat je najveći ispit za dražave i njihove lidere. On nepogrešivo ocenjuje sposobnosti vladara i učinke njihove vladavine. Heraklit kaže: ”Rat je otac svih i kralj svih, i on jedne izbaci na videlo kao bogove, a druge kao ljude; jedne učini robovima a druge slobodnima.” Ukrajinski rat “izbacio je na videlo” Vladimira Putina kao nedoraslog izazovima pred kojima su se Rusija i on našli. 

U vojnom i politčkom pogledu ruski napad na Ukrajinu je diletantski isplaniran i traljavo izveden. Putin je zaratio sa NATO –om koji četrnaest i po puta više novca izdvaja za vojsku od Rusije. Ruska propaganda i sam Putin nastoje da aktuelni rat predstave kao sukob civilizacija. Ali, takav ideološki stav u Kremlju su prihvatili tek kada su uvideli da na Zapadu Rusiju ne žele kao ravnopravnog partnera. Formiran kao agent KGB-a, Putin svakako na nastupa sa pozicija čvrstih opredeljenja, ideologiju prilagođava okolnostima. Od početka svoje političke karijere on je podržavao kapitalizam i “autoritarnu liberalizaciju” Rusije. Posle dolaska na vlast Putin je dosledno nastavio neoliberalni ekonomski kurs koji je započeo Gajdar.

Jeljcinovom odlasku sa vlasti prethodio je niz koraka koji su prilično pokvarili odnose Ruske Federacije sa SAD i NATO, ističe ruski sociolog Roman Kunicin. U martu 1999. godine premijer Primakov je naredio da se avion kojim je leteo za Vašington okrene iznad Atlantika. Bio je to protest protiv početka bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO-a. Jeljcin ga je podržao. Zapadni lideri nisu bili ništa manje šokirani kada je u junu 1999. Jeljcin naredio ruskim mirovnim snagama stacioniranim u bivšoj Jugoslaviji da zauzmu aerodrom Slatina kod Prištine.

Putin je odmah po dolasku na predsedničku funkciju počeo da popravlja narušene odnose sa Zapadom, upozorava Kunicin. Rusija je prestala da podržava Srbiju. Milošević je završio u haškom zatvoru, gde je i preminuo. Putin je napustio vojne stanice za praćenje u Vijetnamu i na Kubi. On je 2001. podržao američku „protivterorističku operaciju“ u Avganistanu i pomogao SAD da ubede bivše azijske republike SSSR-a da prihvate američke vojne baze. Istovremeno, u Uljanovsku je organizovan pretovarni punkt za NATO avione. Putin je 2002. sa Bušom potpisao sporazum kojim se Rusijaodrekla 2.200 svojih nuklearnih bojevih glava, a 2010. godine potpisao je sporazum START-3 sa Sjedinjenim Državama.

Tokom duge Putinove vladavine ruska država i privreda nisu konsolidovane. Ruska Federacija i pod Putinom, ocenjuje Kunicin,uglavnom je bila svedena na snabdevača zemalja Evropske unije jeftinim sirovinama, pre svega Nemačke, Austrije i Italije.Ukoliko ove zemlje nađu zamenu za ruski gas, ili on prestane da im bude neophodan, sve će se dramatično promeniti. Gas sa sibirskih nalazišta može da se prodaje Kini, a sibirskim kompanijama je isplativije da to rade direktno. Neće im više biti potrebna Moskva, federalni centar koji je u ekonomskom smislu od 1991. godine delovao kao posrednik između sibirskih naftnih i gasnih nalazišta i evropskih zemalja potrošača. Rusija bi se u tom slučaju suočila sa opasnošću dezintegracije. (1)Sličnu mogućnost nedavno je pomenuo i ekonomista Branko Milanović.

Jedan od najboljih zapadnih poznavalaca postsovjetskog prostora Anatol Liven primećuje da je Putin pogrešio što posle Majdana rusku vojsku nije poslao da okupira onu polovinu Ukrajine koja je izabrala Janukoviča i da ga proglasi i dalje legalnim predsednikom. Putinov režim je odlučio da pruži podršku ograničenoj pobuni separatista u regionu Donbasa. Putin je pokazao ovu uzdržanost uprkos činjenici što je 2014. ukrajinski vojni otpor bio minimalan, a incidenti poput masakra proruskih demonstranata u Odesi dali bi Moskvi odličan izgovor da interveniše. Liven misli da su ključni razlozi bili pre svega Putinovo uverenje da će mnogi Ukrajinci nastaviti da se trajno identifikuju sa Rusijom i da će razočaranje Zapadom, i duboka politička i ekonomska kriza na kraju vratiti Ukrajinu prijateljstvu sa Rusijom.(2)

Putinova neodlučnost 2014. je još jedan dokaz njegove nekompetentnosti. Posle Majdana svima, osim njemu, biloje jasnoda SAD kreću u konfrontaciju sa Rusijom. U Berlinu i Parizu razumeli su o čemu se radi. Februara 2014. objavljen je u zapadnoj štampi transkript telefonskog razgovora između pomoćnice državng sekretara Viktorije Nuland i ambasadora SAD u Ukrajiani Džefri Pjata. Nulnad je tada, između ostalog, rekla i”... fuck the EU.”

RazlogPutinovog oklevanje bio je i njegov strah da neće moći politički da kontroliše novoosvojeni prostor. Stanovništvo Donbasa je bilo antioligarhijski raspoloženo, što Putinu, kao zastupniku interesa ruske pljačkaške buržoazije, nije odgvaralo. Zato se ograničio na Krim, iako je on kopneno ostao odsečen od Rusije.Tako je propuštena neponovljiva prilika. Lenjin, koga Putin toliko prezire, pisao je uoči preuzimanja vlasti 1917. da istorija neće oprostiti oklevanje revolucionarima koji su mogli da pobede danas, a rizikuju da izgube sve. Lenjin je boljševike, među kojima je bilo kolebljivaca, upozoravao da je potrebno upotrebiti nadmoćnu snagu na odlučujućem mestu u odlučujućem momentu. Takvu vrstu političke sposbnosti Putin očigledno nema.

Zbog Putinove neodlučnosti i pogrešnih procena 2014. Ukrajina je dobila dovoljno vremena da se pripremi za rat. Do 2020. SAD su osposobile ukrajinsku armiju za efikasno defanzivno ratovanje. I to nije bila nikakav tajna, zapadni mediji su o tome detaljno izveštavali.

Jedan od dosadašnjih rezultata rata je kastriranje Putinove harizme. Iako su analitičari do pre nekliko meseci isključivali mogućnost promene režima u Moskvi, ona više nije neverovatna. U sistemima lične vlasti opstanak lidera ne počiva na institucionanim mehanizmima, već na spletkama i ličnim lojalnostima. Tokom dosadašnje vladavine Putin je stekao mnogo neprijatelja koji bi, ukoliko stanje na frontovima bude nepovoljno po Rusiju, mogli da iskoriste njegovu slabost i svrgnu ga.

Iscrpljujuće ratovanje u Ukrajini i brojni porazi ruske vojske mogu dovesti do nezadovoljstva. Prema ruskim izvorima, mlađi oficiri i obični vojnici ogorčeni su zbog nesposbnosti ratnih komandanata. Česte smene u najvišem komndnomkadru svedoče o tome u kojoj meri je invazija bila loše organizovana. Na frontovima su u početku gotovo isključivo bili profesionalni vojnici, a potom je izvršena i mobilizacija u Rusiji. Putinu preti opasnost da nezadovojna vojska postane autonomni centar moći koji on neće moći da kontroliše. Posebnu opasnost predstavljaju kriminalci koji su uključeni u borbena dejstva. Izgleda da je već bilo sukoba između pripadnika regularnih jedinica i privatne vojne formacije “Vagner”.Vojska koja je neuspešna na frontovima opasnija je po svog vladara negoza neprijatelja. Možda će Herson biti novi Port Artur? Rusija je 1905. izgubila rat sa Japanom posle čega je izbila u njoj prva revolucija koju je car Nikolaj II uspeo da uguši. Ali, 1917. monarhija više nije bila u stanju da spreči izbijanje revolucije.

Pokazalo se da Rusija ne raspolaže respektabilnim kapacitetima u konvencionalnom ratovanju. Vojska u tehničkom pogledu nije modrenizovana, a ima i tradicionalnu i zastarelu organizacionu strukturu. Ona je mnogo manje sposobna od zapadnih armija da vodi “inteligentni”, “digitalni” rat. Dokaz za tu tvrdnju je masovna upotreba iranskih dronova. Putinova pretnja da će upotrebiti nuklearno oružja sve je manje uverljiva. On češće najavljuje da će upotrebi oružje za masovno uništavanje nego što Vučić saziva Savet za nacionalnu bezbednost. Anton Pavlovič Čehov kaže da ako u provom činu drame na zidu visi puška, u poslednjem ona mora da opali. Inflatorna upotreba pretnji umanjuje efekat zastrašivanja.

Nesposobna da pobedi na vojnom planu, ruska strana započela je masovno uništavanje ukrajinske civilne infrstrukture. Cilj je da loklano stanovništvo izvrši pritisak navlasti kako bi one pristale na kompromis koji bi za Putina bio povoljan. Takvu strategiju koristio je i NATO tokom agresije na SR Jugoslaviju 1999. i ona nesumljivo predstavlja kršenje ratnog prava i ratni zločin. To ne znači i da Ukrajina nije odgovorna za ratne zločine.

Takođe, veliko je pitanje da li će zbog sankcija ruska vojna industrija biti u stanju u narednom periodu da nastavi nesmetanu proizvodnju naoružanja. Zbog neočekivane neefikasnosti vojske u Ukrajini ruska vojna industrija verovatno će pretrpeti veliku štetu jer će inostrane narudžbine opasti.

Bez obzira na dosad rečeno, ne znači da postoje značajni izgledi da Ukrajina može postići svoj maksimalstički ratni cilj – oslobođenje svih okupiranih teritorija. Nesrazmeraizmeđu zaraćenih strana je suviše velika. Ukrajinski nacionalisti i radiklani antiruski političari na Zapadu trebalo bi imaju na umu rusku poslovicu po kojoj medveda ne treba derati dok niste sigurni da je mrtav.

Britanski politikolog Pol Rodžers smatra da je Sjedinjenim Državama u interesu da rat što duže traje kako bi Rusija bila iscrpljena. Zbog toga one Ukrajini dozirano isporučuju naoružanje koje omogućava da se ona uspešno brani, a da u isto vreme na može ratna dejstva da proširi na samu Rusiju.(3) Žrtve koje će ukrajinski narod pretpreti biće stravične, ali donosiocima odluka u Vašingtonu to ionako nije važno. Po svemu sudeći Rusija će biti uvučena u dugotrajni rat, kao SSSR u Avganistanu.

Sjedinjene Države još uvek odlučuju koliko će rat trajati. Samo one mogu primorati Ukrajinu da sa saglasi sa ustupcima koje Rusija može prihvatiti da bi rat bio okončan. U tom slučaju Putin bi verovatno razmotrio da vrati deo ukrajinske teritorije koju je Rusija okupirala. Ali, za sada je nerešiv problem Krima, jer u Moskvi niko ne bi bio spreman da ga preda Ukrajini. Neki zapadni analitičari predlažu trampu – Rusija da prizna Kosovo, a da zauzvrat dobije Krim.

Putinove međunarodnopolitičke kombinacije su takođe bile pogrešne. Iako većina država nije prihvatila da uvede sankcije Rusiji, ona do sada nije dobila ni značajnu podršku. Kina je prilično uzdržana, između ostalog i zbog toga što bi konfrontacija sa Zapadom u ovom trentuku nanela štetu njenoj privredi. Rat je ugrozio i realizaciju ambicioznog projekta “Pojas i Put”. Osim toga, čvršći rusko-kineski savez predstavljao bi pretnju za Indiju, Japan, Vijetnam i druge azijske države, koje bi se, zbog straha od kineske dominacije u Aziji, ćvršće vezale za SAD. Sve je to bilo predvidivo.

Neuspešnim ratovanjem u Ukrajini Rusija je izgubila međunarodni kredibilitet. Pokazalo se da je ona mnogo manje moćna nego što se ranije mislilo. To će proizvoditi dalje nepovoljne posledice po nju. Sposobnost Rusije da dominira svojim neposrednim okruženjem je bitno umanjena. Pitanje je vremena kada će ponovo izbiti sukobi na Kavkazu.

Ispostavilo se da je Putin više postmoderni markentiški političar nego državnik. U ruskim medijima predstavljan je kao supermen-kupao se u ledenoj vodi i sl. A kada se našao na državničkom ispitu, pokazalo se kako je slika o njemu bila lažna. Njegov politički cilj nije bio obnova ruske državne moći, već očuvanje vlasti oligarhijske klike stasale u bezbednosnim službama koja se basnoslovno obogatila prisvajanjem prihoda od izvoza mineralnih sirovina. Takva politička elita nije sposobna za velike poduhvate, kao što je sukob sa Zapadom.

Zapadne optužbe Putina po kojima on želi da obnovi rusku imperiju su besmislene. On ne samo da nema moć da tako nešto preduzme, već mu to nije ni cilj. Ruskim oligarsima potrebni su odnosi sa Zapadom koji neće ugrožavati njihove poslovne interese. Osim toga,srednje klase preferiraju zapadne vrednosti i potrošačku kulturu i neće pristati da se odreknu lagodnog života zbog ukrajinske avanture.

Rusija je podeljeno društvo. Bogatstvo je koncentrisano u rukama malog broja oligarha, dok većina običnog naroda živi u siromaštvu. Da je Putin stvarno bio spreman da brani ruski nacionalni interes nacionalizovao bi sva prirodna bogatstva, a prihode od njihove eksploatacije država bi trošila na dobrobit svog naroda i razvoj modernih privrednih grana.

U kolikoj meri je ruska diplomatija nekompetentna svedoči i podrška koju su iz Moskve deset godina dobijali Vučić i Dačić. Ta dvojica potpisali su svaki papir koji im je sa Zapada poturen. Na nedavnom kongresu SPS-a bivši premijer Grčke Aleksis Cipras osudio je agresiju na Ukrajinu u prisustvu ruskog ambasadora u Beogradu Borcan Harčenka.Cipras je, inače, poznat po tome što je 2015. pristao na sve ucene iz Brisela i uveo mere štednje koje su njegovi birači na referendumu odbili i to sa 61 posto glasova. Borcan Harčenko je naseo na šibicarski trik. Vučić i Dačić su podmetnuli Ciprasa da kaže ono što je njima naložio američki ambasador Kristofer Hil.Pomenuti događaj Dačić je ovako prokomentarisao” "Mi ne želimo da cenzurišemo one koji dolaze ili razgovaraju sa nama, to nije naš politički stav...Sve naše stranke imaju partnere u Evropi, a problem je u tome što je danas u Evropi narativ o Rusiji takav, kao što je govorio gospodin Cipras, da je reč o protivpravnoj invaziji i tako dalje...Šta ja da radim, da kažem da neću više ni sa kim iz Evrope da razgovaram, da se Rusija ne bi naljutila? To nije realno, to nije u našem interesu". (4)Da li u Moskvi još uvek veruju da je SPS proruska stranka? Dačić nije oklevao da pusti niz vodu svog političkog oca Slobodana Miloševića, a pre nego što petao tri puta kukurikne, odreći će se i Putina.

Vladimir Putin nije se dokazao kao političar i državnik koji je spreman i sposoban da obnovi i reformiše rusku državu koja je kolabirala pod Jeljcinom. Da bi sačuvao vlast on će verovatno ili pristati na kompromis sa SAD, koji će Rusiju ponovo dovesti u podređeni položaj prema Zapadu, ili će pristati da Rusija bude resursni dodatak kineskoj privredi. U obe varijente ona gubi suvernitet.

Najznačajnija posledica ruske nemoći na Balkanu biće američki pritisak za likvidaciju autonomije republike Srpske. Što se statusa Kosova tiče, stvar je gotovo završena. Dovođenje u pitanju složene strukture BiH uspostavljne Dejtonskim ugovorom najozbiljnija je pretnja miru na prostoru bivše Jugoslavije. Dodikovo preterano naglašavanje lojalnosti Moskvi bilo je politički nepromišljeno. On je na taj način samo potpirivao jastrebove u Vašingtonu da insistiraju na reintegraciji BiH kako bi bila uklonjena “ruska enklava”  koja se nalazi duboko u pozadini NATO-a.

Sjedinjene Države vode odlučujuću bitiku za očuvanje svoje svetske hegemonije ugrožene usponom Kine. SAD su brutalna imperija koja je, kada su njeni intersi u pitanju, spremna da upotrebljava sva sredstva. Srbija više ne može očekivati da će iz Rusije dobiti političku i drugu podršku. Više nego ikad neophodni su nam mudri i oprezni lideri kojima su interesi naroda i države na prvom mestu. A nikad ih nije bilo manje.