Tamo-amo po slavnoj prošlosti

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nakon što smo raskrstili sa bezbožnim socijalizmom koji nam je sagradio gradove, fabrike, bolnice i domove kulture, koji nas je opismenio, nahranio i obukao, koji nas je izveo iz vekovne bede – usledila je obnova i izgradnja tradicije. Opsednutost svetlom prošlošću - to je dominantno stanje duha. Nema ničeg novog pod suncem, niti ga može biti, naše je samo da ponavljamo svetle primere iz prošlosti, da reprodukujemo matrice koje su jednom zauvek zadate i utvrđene.

Kao ultimativna čuvarka tradicije nametnula se Srpska pravoslavna crkva, što je i logično, budući da dotična slovi kao institucija koja je sačuvala nacionalni identitet, veru i običaje predaka. Takva tvrdnja upisana je čak i u Zakon o verskim zajednicama: “Srpska Pravoslavna Crkva ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda”. Dakle, nije istorijska uloga crkve ograničena na prošlost, već se njena misija produžuje u vremenu sadašnjem.

Da budemo ono što su bili naši preci

Na prošlogodišnjem molebanu za svetinju braka i porodice patrijarh Porfirije je sve lepo objasnio: “Deco velikih slavnih otaca i praotaca naših, podvižnika, mučenika i svedoka pravoslavne vere. Dobro ste došli u okrilje Hrama Svetoga Sava. Dobro smo došli, i dobro smo se sabrali večeras. A jedna nas je misao i želja sabrala i okupila u ovom broju, pred sabornim hramom čitavog srpskog pravoslavnog naroda. Ta misao i ta želja jednostavna je - da budemo ono što jesmo, da budemo ono što su bili naši preci, da to isto budu i naša deca. To da budemo. Da budemo ono što zapravo jesmo od kada za sebe znamo”.

Da budemo ono što jesmo, da budemo ono što su bili naši preci - teško da se može sažetije izraziti vladajuća dogma. A preci su, naravno, bili moralniji, uzvišeniji, časniji, plemenitiji, hrabriji, bolji u svakom pogledu od nas. Kao što je i prošlost, pogotovo davna, uvek bolja od jada sadašnjice. Ti naši preci, pogotovo crkveni jerarsi i službenici, bili su oličenje vrline, čvrsti u veri, pravi pravoslavci, veliki Srbi, a ne raslabljeni i maloverni kao današnja mladež i starež. Upropastiše nas načisto bezbožništvo koje smo pokupili od dekadentnog zapada i komunističkog bezverja.

Pogled u prošlost

Dobro, neka bude tako. Da bismo sledili predačke uzore moraćemo da se otisnemo na putovanje u prošlost, da vidimo kakvi su bili ti preci, e da bismo ih oponašali i postali koliko-toliko dostojni uspomene na njih. U predaleku istoriju ne možemo ići, jer nema dovoljno podataka, sve je obavijeno velom magle. Bacimo snop svetlosti na, recimo, XVIII vek – dovoljno daleko da bude davna prošlost, nedovoljno blizu da bude predvorje današnjice. Čist i pošten pluskvamperfekat.

Ne budimo naivni, nisu ni svi preci bili cvećke, zato se ugledajmo samo na najbolje od najboljih, a to je srpski duhovni stalež, monasi, sveštenici, episkopi, mitropoliti Srpske pravoslavne crkve, slavni muževi koji su sačuvali nacionalni identitet i veru našu pravoslavnu. U delu srpskog naroda koji se nalazio pod osmanskom okupacijom stanje nije bilo baš sjajno, nije pošteno uzimati ga kao primer, pa zato skrenimo pažnju ka Srbima koji su bili u boljem položaju, onima što su se naselili u južnoj Ugarskoj.

Crkvena politika grabeža, podmićivanja, pljačkanja

U tome nam mogu pomoći istorijski dokumenti zapisani rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. Evo šta su oni zabeležili. Mitropolit je bio ne samo duhovni, već u neku ruku i politički poglavar. U početku su imali apsolutnu vlast, bez ikakve odgovornosti, što je razvijalo prekost samovolju i surovost. I Vićentije Jovanović, i Arsenije IV Šakabenta, i Pavle Nenadović, i Stevan Stratimirović imali su svega osim jevanđelske krotosti, blagosti i smirenosti. Ljude koji su im se suprotstavljali, mitropoliti su bacali u okove i u zatvor, kinjili glađu i drugim mukama.

Da bi se vladika dokopao mitropolitskog čina bilo je potrebno mnogo novca, a mitropoliti se nisu mnogo ustezali u izboru načina za dolaženje do potrebnih sredstava. Zaveli su crkvenu politiku grabeža, podmićivanja, pljačkanja i svakakvih “diškrecija”. Mitropoliti su uzimali od vladika i arhimandrita, ovi su se naplaćivali od crkava i manastira, a usput su terali bogataše da im testamentom zaveštaju znatan deo imetka. Takvo stanje dovelo je do narodnog nezadovoljstva koje je buknulo na Saboru 1744. godine, kad su svetovni narodni poslanici napisali energičnu predstavku sa brojnim zahtevima.

Ograničiti samovolju mitropolita

Tražili su da “gospodin blažejši” ne radi za svoj račun, već da mu vlast bude ograničena savetom od četiri čoveka iz svih staleža koji uživaju ugled i poverenje u narodu. Zahtevali su da narodna blagajna bude u rukama savetnika, da mitropolit od svojih prihoda podiže narodne škole i finansira talentovane učenike, umesto što daje pare članovima svoje porodice. Tražili su da mitropolit ne postavlja episkope samovoljno, već u dogovoru s narodom, da bi na ta mesta došli najdostojniji ljudi.

Zahtevali su da mitropolit ne živi u raskoši, jer to ne priliči božjem čoveku, već da se broj posluge i osoblja u njegovom dvoru ograniči na dvanaestoro. Tražili su i da se episkopi spreče u pljačkanju naroda, te da postavljaju popove u skladu s njihovom spremom, a ne u zamenu za novac. Jedan zahtev je bio osobito važan: od svog duhovnog poglavara tražili su da prestane “bjedni narod globiti, bezmjerno i neprilično uzimati, no koliko po narodnom saglasiju urečeno budet, čtob edinožd prestala tužba i plač od ovec protiv pastira, i ne bilo bi cjelomu religionu našemu na uničženje”.

Slični zahtevi istaknuti su i na saborima 1748. i 1769. godine. Tužba i plač narodni čuli su se do Beča, carske kancelarije bile su pretrpane žalbama na grabljive vladike koji su u novoj zemlji nastavili “tradiciju grčkih episkopa i praktikovali balkanski kaluđerski moral.”

Stanje sveštenstva

Prilikom seobe stanje u sveštenstvu bilo je krajnje nezavidno. Mitrpolit Mojsej Petrović nastojao je još dvadesetih godina XVIII veka da popravi to stanje, da ne bude “jakože jest bivalo za tureckoga i bezakonago vladanija”. Episkop Pavle Nenadović 1745. godine izdao je naredbu da se sveštenik “ne sme napijati po mehanama i pijan viđati po ulicama, ne sme ljudima psovati oca ili mater, dušu ili veru, inače će biti kažnjen bojem i raščinjenjem”. Vladika Jovan Jovanović 1784. godine u poslanici sveštenstvu svoje eparhije zabranjuje im da idu po vašarima i tamo vrše “bezčine i pijanstvo”, da se druže sa razbojnicima i primaju ih u svoju kuću.

Žalosno stanje sveštenstva bilo je dobrim delom posledica specifičnog položaja u kojem su se nalazili. Sveštenici su bili u podređenom položaju, episkopi su mogli da ih hapse, okivaju, bacaju u zatvor, raščinjavaju kako im se prohte. Bili su potčinjeni i monasima koji su ih tretirali kao niži duhovni red, a i državnim vlastima koje su se prema njima odnosile skoro kao prema običnim paorima.

Egzarsi i vikari dolazili su iz monaštva, kontrolisali su rad sveštenika, pa ako ne bi bili zadovoljni oni bi popa batinali i vezanog sprovodili u karlovački kazamat. Kako piše sveštenik Petar Runjanin, “retko je koji svjaščenik pri ovakovim vizitacijama bez nakazanija ostao”, “dokle su kaluđeri silni i znatni bili, narod i svjaščenstvo bezprepjatstveno cediti mogli, jadno svjaščenstvo ni čestite kape ni odela imati nije moglo”.

Narodne bune protiv crkve

Nije bilo bogoslovskih škola, knjiga, najneophodnijih učila, a u sveštenike su išli svi redom, bez neke preterane selekcije, sa nešto malo molitava u glavi i uz određenu sumu novca kojom bi podmitili episkopa, lako je bilo zapopiti se. Pripadnici sveštenstva bili su oslobođeni gotovo obavezne vojne službe i raznih nameta koji su seljaci plaćali, pa je to povećalo interesovanje za ovu službu. Imali su mali broj parohijana, male prihode, a morali su da plaćaju danak i monasima, i episkopima, i mitropolitima, muka živa. Sveštenicima je preostajalo samo da otimaju od naroda kako bi namirili sve oni koji su bili iznad njih.

To je dovodilo do nezadovoljstva u narodu, pogotovo što su sveštenici imali pravo da za duhovne prestupe kao što su bogohuljenje, nedolazak u crkvu, nedržanje posta, nedolaženej na ispovest i pričešće, vanbračne veze – kažnjavaju ljude hapšenjem, fizičkim kaznama, stavljanjem jezika u procep i prikivanjem krivca na stub srama. U temišvarskoj oblasti narod je 1725. godine odbio da plaća namete nezejažljivim sveštenicima, pa se mitropolit požalio vojnim vlastima, a karansebeški vladika bacio je anatemu na nekoliko srpskih sela.

Desetak godina kasnije, narod iz istog kraja žalio se kako mu popovi, prote i vladike otimaju novac i dragocenosti, kako odbijaju da vrše crkvene obrede ako im se ne plati koliko zatraže, a u tom slučaju, kad nisu zadovoljni cifrom, dešava se i da onog ko ne plati dovoljno jednostavno ekskomuniciraju iz crkve.

Carski nasrtaji na nacionalni identitet

Sporovi između srpskog naroda i pravoslavnog sveštenstva rešavani su povremeno carskim ukazima. Tako je 1769. doneta carska zapovest da popovi više ne smeju kažnjavati mirjane stavljanjem u jaram, da ne smeju prisvajati prava građanskih vlasti i praviti se da su svetovni gospodari svojih parohijana. Caričin deklaratorijum iz 1779. godine naređuje da popovi ne smeju svetovnjake kažnjavati bojem, novčanim kaznama i epitimijama, da se ne smeju cenjkati nad mrtvacima i da siromahe moraju besplatno sahranjivati, i to u zajedničkom groblju, a ne pored puteva, kao što se bilo uobičajilo.

Stvarno su ti bečki carevi i carice teški zlotvori srpskog naroda, nasrnuše bez srama na naš nacionalni identitet, narodne običaje i svetlu tradiciju, ne bi li nas rasrbili i satrli suštinu pravoslavlja. Oduvek je to zlo dolazilo sa bezbožnog, dekadentnog zapada, kako juče tako i danas. Kakvo je tada bilo stanje po manastirima, možda je bolje i ne opisivati, ima sve kod Dositeja u “Životu i priključenijima”. Osopština, otimanje, zelenašenje, preprodaja darova pobožnih hrišćana, carske gozbe, oblaporonost, pijančenje, tuče, fizički obračuni među bratijom, trista čuda.

Pogubna idealizacija prošlosti

Prikaz stanja srpske crkve u davno prohujalom dobu preuzet je iz knjige “Srpska književnost u XVIII veku” Jovana Skerlića, poglavlje “Kulturno stanje duhovnih staleža”. Skerlić se služio brojnim istorijskim izvorima, dokumentima, studijama čiji je spisak dao u fusnotama, reč je o realističnoj slici duhovnog života tog vremena. Lako je idealizovati prošlost kad je sakriješ, lako je prosipati oveštale floskule o slavnim precima i prošlom vremenu koje je bolje od današnjice kad te u tome ne sprečavaju nikakve činjenice. Nevesela slika davne istorijske epohe baca drugačije svetlo na patrijarhove reči “Da budemo ono što jesmo, da budemo ono što su bili naši preci”. Reklo bi se da se u crkvi trude iz petnih žila da se ugledaju na pomenute pretke, čuvaju svetle tradicije kao zenicu oka.

Nije srpska istorija nikakav izuzetak, liči na istorije desetina drugih nacija koje su živele po tuđim zemljama, u nepovoljnim uslovima, na istorije silnih nacija koje su se kasno oslobodile jarma, pa glavinjaju već par vekova, ne uspevajući da stvore pristojno društvo. Samo je idealizacija prošlosti najpogrešniji put, jer nas sprečava da vidimo istinu, da vidimo ko smo zaista i šta nam je činiti. Ne treba se prošlosti ni stideti, niti je neumereno veličati, već je upoznati, razumeti i izvući pouke za naše vreme.

Crni bivo u srcu

Nije ni u tom XVIII veku sve bilo mračno, bilo je mnogo poštenih i pobožnih duhovnika, ali je opšta slika bila prilično crna. Dovoljno je pomenuti Gavrila Stefanovića Venclovića, sveštenika, propovednika, iluminatora, ikonopisca, prevodioca, pesnika, koji je živeo od 1680. do 1749. godine. Pisao je na narodnom jeziku, izvršio jezičku reformu pre Vuka Karadžića i ostavio za sobom grandiozno delo na preko 20.000 stranica, od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku.

Najveći deo njegovog opusa ostao je nepoznat do dana današnjeg, Milorad Pavić objavio je neveliki izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”, i to u vreme pomenutog bezbožnog socijalizma. Da je našim apologetama slavne prošlosti i čuvarima tardicije zaista do te prošlosti stalo, izvadili bi Venclovićevo delo iz zaborava i učinili ga dostupnim čitalačkoj javnosti, jer je čovek sam samcijat napisao čitavu jednu književnost. Doduše, Venclović je pomalo nezgodan svedok, evo kako je pisao o sopstvenom staležu u pesmi “Duhovnici”:

“Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu...

Doista, bakali i vinokrčmari,

A ne duhovnici!

Na vranu konju sadioci

S dvomerilom ceneći

Zakon za dinar i po dva —

Što rad sledi za njima smrtna kosa!”

Nažalost, i danas su na vlasti “bakali i vinokrčmari, a ne duhovnici” koje ne zanimaju ni prošlost, ni tradicija, već isključivo bogatstvo i moć. Uvek ista priča o ljudima kojima caruje onaj Venclovićev “crni bivo u srcu”, kako glasi naslov njegove pesme, snažniji od svakog zakona, i ljudskog i božanskog. Sve je Venclović objasnio u toj pesmi, parafrazi apostola Pavla, koja počinje epigrafom: “Veliki se to đavo, / kao crni bivo u srdcu gnezdi”, a potom nastavlja:

“Evo sâm to vidim

da neki drugi zavičaj zločest,

u mome telu vojuje

suproć moga umlja.

I koji je taj drugi,

posnažniji zakon

od božija zakona?

Jest i vrlo posnažnija

čovečja želja i zla ćud,

kojano nit se koga boja boji,

ni mora, ni duge bolesti

i zle nesreće,

ni same večne muke”.