Secirajmo vola da bismo viđeli što smo dobili kapitalnim investicijama

Za Antenu M piše: Ognjen Banović 

Popularna riječ u Crnoj Gori je investicija. Popularnija je sintagma kapitalna investicija. Ona se upotrebljava kada je nešto važno u pitanju. A za Crnu Goru je važan turizam, i velike investicije se ulažu u turizam. Vidimo koliko se gradi, vidimo koliko niče apartmana, vila, hotela; atraktivna i neiskorišćena mjesta se valorizuju kroz izgradnju atraktivnih i luksuznih kompleksa.

U čemu se ogleda ta valorizacija?

Valorizacija se ogleda u tome da se prodaje prostor. MI PRODAJEMO PROSTOR! To je suština investicije. Prodajemo nešto što nijesmo stvorili, što ne možemo da stvorimo i što uživamo samo zato što su naši prethodnici bili istrajni da se za njega izbore. Vječna vam slava i hvala, preci!

No, nije sporno što se proda komad zemlje, imamo je toliko. Je li tako? Ionako, niko neće odnijeti tu zemlju, u Čačak, recimo. Ona će uvijek biti đe je i bila. Pritom, valorizovana. Kome nije drago što je bivši vojni arsenal sada uspješna turistička priča? Zar to nije primjer kako treba da se radi?

Nije. Crna Gora nema strategiju i nema predstavu što su prioriteti i kako da se postavi po svim životnim pitanjima. Jedina predstava koju ima je brza i kratkoročna zarada. Prodaja zemlje je brza i kratkoročna zarada, a dugoročna šteta. Klanje vola radi kilo mesa.

Secirajmo, dakle, vola da bismo viđeli što smo dobili.

1. Investitor je kupio komad zemlje koji je bio u državnom vlasništvu, ili je otkupio od privatnih vlasnika (ali to ide teže jer treba da se pregovara s velikim brojem vlasnika). Kad je riječ o Primorju to su često bivše vojne oblasti koje su prolazile kao alva. Sa kupovinom katastarske parcele dobijali ste čak i tvrđave. Kako se neko odlučio za kupovinu zemlje, tada, kada nije bila “valorizovana”, kada nijesu ni postojali planovi sa mogućom valorizacijom? Prepustimo se mašti.

2. Da bi kupovina zemlje imala smisla potrebno je imati mogućnost da se gradi. Planovima, koje izrađuju prostorni planeri, stvara se ta mogućnost. Naime, prostorni planer je značajna društvena funkcija, koja, uz politiku, kreira budućnost jedne države kroz organizaciju prostora. To je odgovorna i plemenita disciplina. Međutim, ako je neko kupio komad zemlje na Primorju, nije je kupio da izgradi park, školu, botaničku baštu. Investitor nije altruista nego oportunista. Zato, planer daje mogućnost da se gradi turizam. Planer prestaje da bude plemenit.

3. Detaljnijim planom predviđa se uže specijalizovana namjena (apartman, vila, hotel) i daju uslovi koliko može da se gradi. Ako uslovi nijesu zadovoljavajući investitor neće da gradi. Uslovi se daju da budu zadovoljavajući. Tu postoji još jedna uloga planera. Često je planer neko ko je i projektant. “Architect and urbanist” nerijetko stoji u nazivu firme. Pokazivanje uslužnosti investitoru otvara mu vrata da on bude taj ko će da projektuje budući kompleks. Njemu se, opet, isplati da projektuje što više, jer naplaćuje po projektovanom kvadratu. Veliki uslovi su obostrana dobit.

4. Osim što projektuje, projektant se nudi i kao posrednik u dobijanju dozvola. Projektantu se isplaćuje projekat kad prođe sve saglasnosti, zato to nije samo dobra volja.

5. Na koncu, treba dobiti saglosnosti i dozvole. Postoje dva stepena za dobijanje dozvola: prvi je dobijanje saglasnosti Glavnog državnog arhitekte (koji je uvijek nadležan za turističke objekte) ili gradskog arhitekte, a drugi je dobijanje saglasnosti nadležnih inspekcija. Kad se dobiju sve dozvole investicija može da počne.

Time se počinje gradnja i valorizacija. Investitor gradi apartmane i vile. Investitor će rijetko da izgradi hotel, jer hotel nije brza zarada, ako investitor nije iz sfere turizma i ugostiteljstva. Oni su mahom biznismeni i tranzicioni dobitnici. Zato će da grade ono od čega imaju sigurnu i brzu zaradu i idu dalje. A vile i apartmani su privatna imovina. Onaj ko kupi kupuje i zemlju i pristup plaži, i obalu...

Cijela investicija svodi se na prodaju zemlje i to je, liše građevinskih firmi koje će da budu uključene u izgradnju, jedina dobit. To je nikakva investicija za Crnu Goru, jer stvaranje ekskluzivne teritorije, neuporedivo je u odnosu na gubitak. A izgubljena je teritorija, krajolik koji se preoblikuje i postaje betonirana zona. Nijesu sve lokacije arsenali, jalovišta, tu ima i ostrva, poluostrva, zaliva, uvala, brda, koji su skoro netaknute prirodne ljepote. Kompleks vila, ili aprtmana, zgrada koji će da zamijeni jednu šumu, obalu, brdo je loš.

Predanje kaže da su moreplovci, prolazeći blizu obale, viđeli crne gore i njihov odraz u moru. Naš identitet, u velikoj mjeri, je sadržan u prirodi, i možda nam je upravo Priroda dala ime. Kada budemo valorizovali svu našu teritoriju, što će viđeti neki budući moreplovci? Kako ćemo se tada zvati? Ili, kako će nas zvati naši vlasnici?

Ako je projekat loš, zašto dobija dozvolu? Pa, sistem je truo. Postoji zakon u odnosu na koji se donose planovi, a oni krše taj zakon, međutim, skupštine odobravaju planove i oni stupaju na snagu. U odnosu na nezakonit plan upravljaju se projektanti, a inspekcija se prema njemu postavlja u ocjeni dobijenog projekta. Savršen krug. Barem za one koji u njemu igraju. Manus manum lavat.

Ovog puta bavimo se turizmom, jer su lokaliteti za turizam jako osjetljivi. To su razglednice Crne Gore, koje mogu da nestanu. Ali nije samo turizam u pitanju. Cio sistem je, koji je truo jer se ne bavi čovjekom, ne bavi se organizacijom života, već kratkoročnom zaradom uskog kruga ljudi na račun ostatka. A posljedica je uništen prostor i nefunkcionalan život. Znate, nefunkcionalan život je kad dijete vozite preko cijelog grada do vrtića, ili kad uopšte nemate vrtić, i to što možete da trenirate plivanje ili vaterpolo u samo nekoliko gradova, atletiku u još manje, i to što ne možete javnim prevozom baš da obilazite ono što biste htjeli, što nemate pozorišnu scenu u svim opštinama, što nemate poljoprivrednu proizvodnju, što pedeset kilometara putujete tri ure… To što će neko da kupi cijelo brdo, poluostrvo, zaliv, i tu izgradi vile i proda ih, neće oplemeniti život građana u Crnoj Gori.

Zbog čega, onda, gledamo ovo? Đe je javnost?

6. Đe je javnost? Đe je korektivni faktor sistema? Nažalost, što zbog neznanja, nezainteresovanosti ili anemičnosti, javnost se ne bavi svojim prostorom, svojim životom!, stručna javnost je oportunistička, inače bi bilo drugačije, a oni koji se i aktiviraju budu zanemareni.

Ali, to već znamo. Mi nemamo svijest što nam se dešava, i nemamo svijest da to ne treba da nam se dešava. Ipak, i dalje se dešava. Naučili smo da trpimo i sve je iluzorno. Zbog čega, onda, jedan ovakav tekst?

Pogledajte svoj stan. Da li imate dovoljno prostora za krevet, ormar i radni sto u spavaćoj sobi? Kolika vam je kuhinja? Imate li balkon? Dopire li sunce u vaš stan? Je li vrućina? Hladno? Izađite iz stana. Možete li kolicima da dođete do lifta? Imate li lift? Sjećate li se koliko vam je bilo teško ili lako da unesete namještaj? Pogledajte komšiluk. Koliko ima klupa? Drveća? Ima li igralište za đecu? Đe parkirate automobil? Koliko vam je daleko prodavnica, apoteka, vrtić, škola, kafe, restoran, knjižara? Autobusko stajalište? Koliko često odete u pozorište, bioskop, operu? Idete li na bazen? Na stadion? Vozite li biciklo namjenskim trakama za njih? Krećite se malo kroz grad. Peče li vas sunce? Imate li zaklon od kiše dok šetate? Vozite se izvan grada. Koliko je njiva, voćnjaka, pašnjaka? Da! kupujete u supermarketu pa ne razmišljate o tome. Razmislite odakle dolaze proizvodi. Je li ukusno mlijeko iz tetrapaka? Znate da dolazi u prahu iz Kine, a onda ga brendiraju? Više volite sokove? Pa i oni su iz Kine. Riba je zamrznuta na Tajlandu. Mada, ima i nje iz Kine. Možda ste, dok se vozite, ugledali neko industrijsko postrojenje? Pođite do Primorja. A, kako se razvija! Koliko je novih zgrada! Koliko je novih zgrada! Ima i novih apartmana! I neke vile! I još zgrada! Koliko ljudi ovđe živi? Ne morate dalje, možete se vratiti doma. Kad stignete, zahvalite političarima, prostornim planerima, urbanistima i arhitektama na ovom izletu.

7. Opet, đe je javnost?