Crkvena mizoginija: Jadnice, bijednice i bitange patrijarha Porfirija

Patrijarh je još u uskršnjoj poslanici poveo ljutu borbu protiv rodno osjetljivog jezika, a sad je ušao u novu, radikalniju fazu, satkanu od uvreda, bijesa, agresije i omalovažavanja žena.

Piše: Tomislav Marković

Najnoviji ispadi patrijarha i njegove kamarile mogu da iznenade samo naivne i posve neobaviještene ljude, piše autor (EPA)
Vino pije Perić Porfirije s vernom pastvom željnom propovedi, uz ovale pečenja prasećeg, mezetluke i mrsni ketering, ispod slike svete sadržine, a u hramu svetog Vasilija. A kad su se vina ponapili, patrijarh im stade besediti: “Kada smo vam rekli o takozvanom jeziku, rodno osetljivom, vi ste onda, bre, nesretnici, zamenili tezu, pa kažete ‘crkva i patrijarh ne vode računa o ženama. Bre, bitango jedna, kakve to veze ima? To što si donela taj zakon sa ženama to ima veze sa suštinom našeg postojanja, to ima veze sa suštinom našeg bića koje rušiš, a tu si da vodiš brigu o našem biću”.

Ni to njemu nije dosta bilo, već patrijarh još žešće raspali: “Plakao bih, vrištao bih od muke, kad vidim jadnicu koja menja teze, pa kaže ‘a zašto nisu brinuli se o ženama, žene su ugrožene’, pa jesu ugrožene, svi smo ugroženi od tebe, bre, bedo jedna, jer si došla na jasle i prodaješ maglu, bre, k’o da svet postoji od tebe. Kaže ‘bune se protiv zakona o jeziku, o senzitivnom jeziku’. I onda, menjajući teze, kaže ‘a ne vode računa o tome što su žene ugrožene’, pa sad sve po redu. Kakve veze to ima jedno s drugim?”.

Patrijarh se vrlo ražljutio, crn mu obraz na Božjem divanu: “I onda kaže ‘ko je crkva da se meša u politiku’. Koju politiku? Kaže ‘politička volja je bila da se donese to i to’. Pa jadnice i bedo jedna, kad ne budeš na tom mestu poslušaj šta si govorila, odnesi svome ocu, svojoj majci, svojoj deci. To je politička volja. Šta znači to? Politička volja je da budemo bolesnici. Politička je volja da rušimo sve na čemu stojimo. Politička je volja da odsecamo granu na kojoj stojimo. ‘Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme’, rekao je vladika Nikolaj”.

Crkvena mizoginija

Tako je govorio Porfirije, patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Hristov namesnik u ovoj dolini plača. Snimak njegovog govora objavio je bogougodni portal Vidovdan, deo posvećen ženama ubrzo se našao na društvenim mrežama, izazvavši brojne burne reakcije. Patrijarh je još u uskršnjoj poslanici poveo ljutu borbu protiv rodno osetljivog jezika, o čemu je na ovom mestu bilo reči u tekstu Porfirije, patrijarh kojem smeta ravnopravnost žena, a sad je ušao u novu, radikalniju fazu, satkanu od uvreda, besa, agresije i omalovažavanja žena. Ukratko – od mizoginije u čistom, destilisanom stanju.

S obzirom da se patrijarh oštro protivi tim groznim imenicama ženskog roda, pomalo iznenađuje veština s kojom se njima koristi u svakodnevnom govoru. Sudeći po Porfirijevoj besedi, on nema problem baš sa svim imenicama koje označavaju žene, već samo sa nekim. Tako žena može da bude jadnica, ali ne može nastavnica, dozvoljeno je ženu nazvati bednicom, ali ne i umetnicom.

Takođe, žena može da bude bitanga, ali to patrijarh verovatno smatra komplimentom, budući da dotična imenica ima i muški i ženski rod. Žena može da bude i “beda”, valjda u smislu “ništavilo, duhovno siromaštvo, niskost”, kako Rečnik Matice srpske definiše neka značenja ove reči. Sve može žena da bude za patrijarha srpskog, samo ne može da bude psihološkinja, profesorka, lingvistkinja, naučnica ili pilotkinja.

Jer ako budemo koristili ovakve i slične imenice ženskog roda, to će srušiti suštinu našeg bića i postojanja, na neki volšeban, tajanstven, samo crkvenim licima znan način. Žene je dozvoljeno vređati, nipodaštavati, ružiti, ponižavati, služeći se rečnikom Informera i PR službe Srpske napredne stranke, to je izgleda i poželjno i bogougodno, ali nipošto ne smemo koristiti reči koje ženama priznaju njihovo dostojanstvo. I celu tu mizoginu papazjaniju patrijarh nekako dovodi u vezu sa verom, pravoslavljem i Hristom.

Uvrede umjesto argumenata

Posle osuda patrijarhovog govora, reagovala je Informativna služba SPC. Oni kažu da patrijarh te izjave nije uputio svim ženama, već je “govorio u jednini i mislio na jednog državnog funkcionera”. “Sasvim slučajno je taj funkcioner funkcionerka, osoba ženskog pola. Nema sumnje da bi patrijarh isto govorio i da se kojim slučajem radi o funkcioneru, odnosno muškarcu”, navedeno je u saopštenju. E, sad nam je mnogo lakše. Dakle, verbalna agresija koja dolazi od duhovnog poglavara je sasvim u redu. Da je u pitanju muškarac, bilo bi reči o bedniku, jadniku i bitangi.

U saopštenju se konstatuje da se radi o “kampanji koju protiv crkve vode pojedini državni funkcioneri i tzv. antirežimski mediji”. Malo su targetirali Poverenicu za ravnopravnost Brankicu Janković i bivšu ministarku Zoranu Mihajlović, jer su se one, kako kažu, prepoznale u “ogledalu istine”. Tu su i neke druge, neimenovane, koje su se takođe prepoznale. Dakle, crkveni organi misle da je sasvim normalno i primereno vređati jednu konkretnu ženu ili više njih, a pošto se to ne odnosi na sve žene, onda je vređanje skroz na mestu.

Dobro, maske su konačno pale, a patrijarh i njegove službe najzad igraju otvorenih karata, što je za svaku pohvalu. Kad se sve sabere, ispada da dotično duhovničko društvance nema nikakve argumente kojima bi potkrepilo svoje teze, osim uvreda i ružnih reči. Što je sasvim tipično za agresivce koji zagovaraju pogrešnu stvar, njima samo verbalno nasilništvo, ruženje i grdnja preostaju. Da imaju bilo kakve argumente, ne bi se služili takvim nasilničkim sredstvima.

Crkva na strani režima

Usput budi rečeno, jezička pitanja oko kojih se lome koplja nisu tako komplikovana kao što se u javnosti stekao utisak, zbog nacionalističkih lingvista koji mašu toljagom na svakog ko nešto misli i njihovih crkvenih zaštitnika. Celokupna ta problematika rekapitulirana je u izvanrednom tekstu Sodoma i Gomora latinice i rodnoosetljivog jezika koji je Marija Mandić, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, objavila nedavno na Peščaniku. Stručno, akribično, koncizno, argumentovano – pa koga zanima, može lako i brzo da se obavesti o svim ključnim aspektima narečenih jezikoslovnih pitanja.

Najnoviji ispadi patrijarha i njegove kamarile mogu da iznenade samo naivne i posve neobaveštene ljude. Odavno je crkveni vrh stao na stranu režima Aleksandra Vučića, na stranu sile, odavno su se svrstali uz bogate i moćne. Moć i vlast opijaju, udaraju u glavu, pa nije ni čudo što su duhovnici počeli da se ponašaju bahato, da otvoreno vređaju i ponižavaju, da besne i divljaju. Crkva je ordenjem okitila silne ratne zločince, zloglasne tajkune, vlastodršce, naprednjačke vedete, ratne huškače, urednike tabloida, razne belosvetske diktatore, pa i samog vrhovnika svekolike agresije Aleksandra Vučića. Uništitelje srpskog i okolnih naroda duhovnici ne nazivaju “jadnicima, bednicima i bitangama”, već im dele najviša crkvena priznanja.

Dovoljno je pogledati ko se ovih dana svrstao na stranu patrijarha Porfirija: Nebojša Bakarec, Vladimir Đukanović, Miša Vacić i ostali naprednjački i ekstremno desničarski jastrebovi. Crkveni vrh se od takve podrške ne ograđuje, a i zašto bi to činili. Pa to su sve njihovi ljudi, pravi vernici, pravoslavci po nakaznoj meri ovdašnjeg zabludelog duhovništva koje se divi silnicima ovog sveta, na čelu sa zločincem Vladimirom Putinom. Simfonija države i crkve funkcioniše besprekorno, ta muzika doduše zvuči pomalo jezivo, ali to nam se možda samo tako pričinjava jer se nismo, poput patrijarha, saobrazili jevanđelju Hristovom, već smo ostali jadnici, bednici i bitange koje nemaju sluha za harmoniju sfera.

Podrška zločinačkoj ideologiji

Nema tog ubice kog episkopi nisu onomad blagosiljali, od Arkana do Ratka Mladića i Radovana Karadžića, nikada se niko za to nije izvinio, nikad niko nije rekao da je nešto, ne daj Bože, pogrešio. Crkveni jerarsi ostali su dosledni u podršci najvećem zlu koje je hodalo ovom zemljom. Malo im je što su bili duhovna podrška zločinačkom poduhvatu, nego i nastavljaju da se nadaju u drugo poluvreme, najavljujući moguće promene državnih granica na Balkanu, kako to reče patrijarh Porfirije prošle godine, držeći tercu Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću. Zaista, kako bi patrijarhova verbalna agresija ikoga mogla da iznenadi?

Sve one koji su ovih dana doživeli napad nostalgije za patrijarhom Pavlom, kao antipodom Porfiriju – jedan mali citat. Samo jedna rečenica iz Božićne poslanice patrijarha Pavla, iz januara 1995. godine: “Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i ridaju nad izgubljenim sinovima u ovim ratnim sukobima, proklinjujući često boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha”. Zaista divne, humane, ljudske, utešne reči za svaku majku koja je izgubila dete u ratu što su ga pokrenuli upravo oni koje je crkva zdušno podržavala, stavljajući lažni oreol na jednu zlikovačku ideologiju.

Čas demagogije

Mora se priznati da crkveni poglavari nimalo ne zaostaju za naprednjačkim bezdušnicima u popularnoj disciplini okrutnosti i neosetljivosti na tuđu patnju. Mnogi su ovih dana romorili kako su Porfirijeve uvredljive reči izvučene iz konteksta. Pa hajde da malo i tom kontekstu pogledamo u zube. Govorio je patrijarh o masakrima koji su se desili početkom maja, o traženju krivca, o tome kako se u tom traženju svi još više zapetljavaju, pa je preporučio univerzalni lek: umesto da samo brinemo o spoljašnjosti, treba da posvetimo brigu i unutrašnjosti, dakle duši. Samo vera i molitva pomažu.

Potom se osvrnuo na svetovna nastojanja u rešavanju problema sveopšteg nasilja, pogotovo među decom, citiram: “Rekao sam u crkvi, da me neko pogrešno ne razume, nisam ja hteo da kažem da nisu potrebni sociolozi, psiholozi, demagozi, pardon, andragozi i svi, sve je to potrebno”. Kad je patrijarh rekao “demagozi”, prisutni su prasnuli u smeh. Nije to bila omaška, pokušao je patrijarh da se našali, da se malo naruga onima koji bi probleme da rešavaju svetovnim sredstvima, “svetskom naukom” – kako se to kaže u crkvenom žargonu.

Nije mu palo na pamet da možda nije baš najpogodniji trenutak za šale te vrste. Golema se nesreća sručila na nas, toliki su roditelji ostali bez dece, toliko ljudi tuguje, boluje i pati, svako dobronameran nastoji da pomogne kako zna i ume. Možda to baš i nije najpogodnija tema za sprdnju, pogotovo u ovako tragičnom momentu.

Pogotovo što se iza te šatro duhovitosti krije jedna sumanuta umišljenost – da jedino crkveni jerarsi imaju rešenje za sve probleme, da su oni apsolutni posednici istine, i da su sva druga znanja ako ne baš nepotrebna, a ono sporedna i, u krajnjoj liniji, uzaludna. Svi ti psiholozi, sociolozi, andragozi – sve su to u suštini demagozi. Jedino crkva ima lekove za sve naše muke, nevolje i boljetice, čak i one neizlečive. Mizoginija je tek potom usledila. Kao prirodan nastavak demagoškog praznoslovlja čiji zveket odjekuje do neba.