26 °

max 26 ° / min 15 °

Subota

18.05.

26° / 15°

Nedjelja

19.05.

26° / 18°

Ponedjeljak

20.05.

26° / 18°

Utorak

21.05.

26° / 17°

Srijeda

22.05.

21° / 14°

Četvrtak

23.05.

23° / 13°

Petak

24.05.

25° / 15°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije

Izvor: EPA-EFE

Stav

Comments 2

Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije

Autor: Antena M

  • Viber

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

 “Ponekad ni čitav ljudski vek nije dovoljan da bi se prihvatila neka ekstremno teška krivica. U tom smislu su Nemci koji su kao odrasli ljudi učestvovali u genocidu bili mrtvi kao moralni subjekti čak i ako su fizički preživeli rat”, piše Helmut Dubil u knjizi “Niko nije oslobođen istorije”. Možda bi to bio najadekvatniji komentar orgije beščašća koju Aleksandar Vučić, zvani “Sto za jednoga”, uz pomoć svojih dvorjana ovih dana sprovodi, povodom Rezolucije o genocidu u Srebrenici koja će se naći pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija početkom maja.

Možda bi bilo dovoljno citirati pesmu bez naslova Dragoljuba Stankovića iz zbirke “Pohvala slabosti”:

“Ne ništa nas neće spasiti
ništa ne može da spere tu krv
srca naša neće nikada više biti
sretna nikada nikada nikada
jer drugi to neće biti
jer drugi nisu imali priliku
da budu
sretni tužni zaneseni
zato nećemo ni mi
koji smo ostali
posle ove sramote
što nebo dotiče”.

Navukao sam mrtvo telo preko sebe

Možda treba navesti svedočanstvo čoveka koji je pukim slučajem preživeo genocid u Srebrenici, dato na suđenju Radislavu Krstiću koji je pred Haškim tribunalom proglašen krivim za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon te osuđen na 46 godina zatvora: “U skladištu, kada smo ušli, kada je zadnja osoba ušla kroz ista vrata kroz koja sam i ja prošao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa. I opsovao ga je i rekao mu je da sedne. A taj čovek se okrenuo okolo i rekao, 'Nemam mesta da sednem'. I onda ga je oborio rafal puščane vatre. I odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala i bilo je toliko mračno da nismo mogli da vidimo ništa. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć. I onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavljali su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć. Uspeo sam da dođem do izlazne kapije, do male kabine, bila je pod istim krovom kao i skladište, i tamo sam pronašao svog suseda, i on mi je rekao da legnem. I pitao sam ga da li je ranjen, i nije bio, i on je mene pitao da li sam ja ranjen, i nisam bio ni ja. Ispod je bila krv i nisam mogao više da izdržim. Navukao sam mrtvo telo preko sebe, i tako sam ostao 24 časa u tom skladištu”.

Možda je dovoljno citirati pesmu “Što je nekad bilo” Hansa Magnusa Encensbergera, iz zbirke “Lakše od vazduha. Moralne pesme”, objavljene 1999. godine:

“Niko ne zna ko je od početka znao
za to. Jedva da se neko
od onih koji imaju nešto sa tim,
koji su to učinili,
toga seća.
Drugi, iako to nisu doživeli
ne mogu to da zaborave.
Najmanje je onih
koji kažu ‘Nemam pojma’.
Neki naučnici žive od toga.
Završiće se na tome
da to niko ne može da shvati.
Navodno, postoje neki
koji za to više ne mogu ni da čuju.
Tu i tamo poneko
jednostavno sve to negira.
Većina veruje
da je to prošlo. Samo ponekad,
nekom, neki tihi glas šapne na uvo
da tome kraja nema”.

Možda treba citirati Žana Amerija: “Ako se dobro sećam, Hans Magnus Encensberger napisao je negde da je Aušvic prošlost, sadašnjost i budućnost Nemačke, ali on nažalost nije presudan, jer on i ljudi njegovog moralnog integriteta nisu narod”.

Na dnu moralne provalije

Moglo bi se reći nešto o tom neprekidnom papagajskom ponavljanju sintagme “genocidni narod”. Ubiše se Vučić i ostali mladićevci da nas ubede kako vasceli svet želi da Srbima udari žig “genocidnog naroda”, bez obzira što je to prljava izmišljotina. Ne govore to samo sad, već godinama guslaju jedno te isto. Možda je tu najbolje citirati sebe.

Nije lako srpskim nacošima kad se zapetljaju u sopstvene mentalne konstrukcije kao pile u kučine, ni Bog ih raspetljati ne može. Jer ta sintagma ‘genocidni narod’ ne postoji, to nije naučni termin, to niko u svetu ne koristi. Što je još luđe, autor ideje o genocidnim narodima je akademik Vasilije Krestić, jedan od tvoraca Memoranduma SANU, čije knjige Vučić čita pred spavanje. Krestić je osamdesetih godina lansirao tezu o Hrvatima kao genocidnom narodu, ali to nigde izvan ovog našeg budžaka nije ušlo u upotrebu, jer takav esencijalistički pristup stvarnosti nema veze s mozgom. Pa niko ni Nemce ne naziva genocidnim ili holokaustičnim narodom, jer je upravo takav način mišljenja koji čitave narode proglašava genocidnim karakterističan samo za kreatore genocida i etničkog čišćenja. Tako da bi Srbi mogli da budu proglašeni genocidnim narodom samo ako bi u Savetu bezbednosti sedeli i rezolucije pisali Vasilije Krestić, pokojni Dobrica Ćosić, neupokojeni Matija Bećković, Brana Crnčević, Momo Kapor, Milorad Ekmečić, Rajko Petrov Nogo, Amfilohije Radović i slični velikosrpski delatnici, na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Predsednik potura čitavom narodu sopstvene grehe iz mladosti, kad je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata u okviru Šešeljeve Srpske radikalne stranke, pa bi najradije od svih Srba da napravi saučesnike u svojim zlodelima. Kako bi to svi Srbi trebalo da budu genocidni, predsedniče? Zar i oni koji su se suprotstavljali vašoj i Miloševićevoj ratnoj politici, velikosrpskoj ideologiji i šovinističkoj mržnji? Zar i oni koji se danas bore protiv poricanja genocida i nastoje da istina dođe do što većeg broja građana Srbije?

Jesu li i aktivisti i aktivistkinje Žena u crnom, Helsinškog odbora, Fonda za humanitarno pravo – genocidni? Ostanite vi, predsedniče, tamo gde ste, na dnu moralne provalije, i ne pokušavajte časne ljude da povučete za sobom. Nisu svi u ovoj zemlji pomahnitali i odali se crnim snovima o ubijanju drugih jer se malo drugačije zovu, ne mogu se mešati i izjednačavati dobro i zlo.

Ples moralnih mrtvaca

Možda se uopšte ne treba baviti Vučićem i celom tom crnom bulumentom koja se opija ideologijom krvi i tla. Jer to što su oni na vlasti, u akademijama, na univerzitetima, u književnim udruženjima, u crkvi, to što takvi poseduju moć – velika je sramota i greška. Svi oni bi trebalo da budu daleko od javnog života, lustrirani, njihova zločinačka ideologija i partije zabranjeni zakonom, a neki od njih i na robiji. Sve one besramne izjave, medijske objave, igranje na masovnim grobnicama, teranje inata svetu, glumljenje žrtve – to je prosto jedna džinovska, nadrealna gadost. Specifičan danse macabre - ples moralnih mrtvaca.

Uzaludna je rabota poricatelja genocida u Srebrenici, kao što je bila uzaludna rabota negatora Holokausta. Da parafraziram Encensbergera, Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije. Odgovornost za počinjeno zlo je večna, ništa je ne može ukinuti, jer ništa ne može ukinuti činjenicu počinjenog zla. Nema boga koji će učiniti da nije bilo ono što je bilo. Jednog dana ćemo morati da se suočimo sa sopstvenim likom u ogledalu, sa sopstvenom istorijom, sa zločinačkim nasleđem Miloševićeve epohe.

Sramota će nas nadživeti

Žan Ameri je čudom preživeo Aušvic, o tome je pisao u knjizi “S onu stranu krivnje i zadovoljštine”. U predgovoru za izdanje iz 1977. godine, Ameri kaže: Dok god se nemački narod, uključujući i mlade i najmlađe generacije, ne odluči da živi bez ikakve istorije – a nema naznaka da će nacionalna zajednica sa tako dubokom svešću o istoriji odjednom promeniti stav – dotle će on morati da snosi odgovornost za tih dvanaest godina koje nije sam okončao. Nemačka omladina ne može se pozivati na Getea, Merikea, na barona Fon Štajna, a da zaobiđe Blunka, Vilhelma Šefera, Hajnriha Himlera. Ne može se nacionalna tradicija svojatati tamo gde je ona bila časna, a negirati tamo gde je, kao otelovljenje beščašća, istisnula iz zajednice ljudi nekog verovatno imaginarnog, a svakako nezaštićenog protivnika”.

Uzaludna su sva nastojanja današnjih sledbenika mračne ubilačke ideologije koja je pokrenula ratove i počinila jezive zločine da se trenutak suočavanja ukine, on može samo da se odloži, ali to se ne može raditi u beskraj. Rezolucija će biti doneta, 11. jul će biti proglašen za Međunarodni dan refleksije i sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995. godine i obeležavaće se svake godine širom sveta. Naš izbor je jednostavan. Ili ćemo konačno svrgnuti nacionalističku zlikovačku bagru i okrenuti novi list, ili ćemo se samouništiti pod vođstvom naših vrlih profesionalnih rodoljuba, poricatelja zločina i genocida. Jedino će nas sramota nadživeti.

Komentari (2)

POŠALJI KOMENTAR

Senad

@DON QUIJOTE Rezolucija svakom normalnom čovjeku znači puno jer će njenim usvajanjem biti uspostavljen INTERNACIONALNI DAN SJEĆANJA NA ŽRTVE GENOCIDA u SREBRENICI što će biti brana negatorima genocida i mnogo toga još....

DON QUIJOTE

Srebrenički Genocid je mjera ljudskosti.Oni koji ga negiraju čine to da zavaraju sopstvenu savjest.Rezolucija Bošnjacima ne znači puno:zločini srpskih ubica će zauvijek odrediti njihov životni put. Jedno je sigurno: Nikad više nekažnjeno neće ubijati Bošnjake.