Velikosrpski fašizam i crnogorsko pitanje (II)

Piše: Milorad Popović

Crna Gora je 1989. godine „šaptom pala“: i najveći porazi velikosrpske ideologije na razmeđi dvadestog i dvadeset prvog stoljeća, ipak, nijesu toliko porazi u Hrvatskoj i gubitak Kosova, koliko osamostaljenje Crne Gore 2006. godine. Hrvatski novinar Darko Hudelist, koji je na izvjestan način fasciniran srpskim nacionalistima, piše da je Aleksandra Vučića, mladog doglavnika Vojislava Šešelja – aktuelnog predsjednika Srbije – poslije pobjede suverenista na referendumu u Crnoj Gori zatekao u njegovom stanu potpuno deprimiranog, toliko slomljenog da nije mogao ustati iz kreveta. No, poslije prvobitnog šoka srpski ideolozi, propagandisti i obavještajci ubrzo su krenuli u novu ofanzivu, kako bi strateški preokrenuli stvari, i Crnu Goru ponovo uveli u „srpski svet“. Shvatili su prostom matematikom – pošto je na referendumu razlika između suverenista i unitarista bila jedanaest posto – da moraju pronaći saveznike među nezadovoljnim, prevrtljivim i lakomim suverenistima. 

Srpski ideološko-obavještajno-propagandni centri, imali su mnoge djelatnike i saradnike porijekom iz Crne Gore, koji dobro poznaju njenu istoriju – koja je u dvadestom stoljeću obilovala raskolima i izdajama u uskom vladajućom krugu – i mentalitet  Crnogoraca, nijesu se morali mnogo truditi da pronađu saradnike među najuticajnim suverenistima, poput Miodraga Perovića, vlasnika medijskog koncerna Vijesti, Žarka Rakčevića, bivšeg potpredsjednika Vlade, i istoričara Šerba Rastodera, koji su  bili nezadovoljni podjelom „plijena“, to jest kapitala, titula, priznanja, među vladajućom elitom. Tako je formiran Forum 2010, čiji je prvobitni zadatak bio da okupi nezadovoljne suvereniste i ublaži ekstremistički imidž pročetničkih srpskih nacionalista.

Prema razrađenom scenariju, Novoj srpskoj demokratiji, na čijem čelu je bio Andrija Mandić, četnički vojvoda, priključuje se Pokret za promjene, tobožnja reformistička stranka, čiji su čelnici već bili vrbovani od Beograda. U duhu njihovog prethodnog političkog begraunda nadjenuli su ime novom političkom subjektu, Demokratski front. Na čelo antisuverenističkog pokreta postavljen je Miodrag Lekić, bivši ambasador, koji je posebno povjerenje Beograda zadobio u vrijeme rata s NATO-m 1999, kada je u Rimu, gdje je kao ambasador Srbije i Crne Gore, veoma agilno u kultnoj emisiji Porta a porta, na RAI uno, branio srpsku ratnu politiku, premda je bio na ambasadorskoj listi Crne Gore, koja je u tom sukobu imala neutralan status.

Srpske službe, koje su dobrim dijelom koordinirale velikosrbe i antirežimske aktiviste, sugerisale su još da se formiraju nominalno građanske, suverenističke stranke, čija će glavna oštrica kritike biti borba protiv korupcije i partitokratije Đukanovićeve koalicije. No, prvi eksperiment s osnivanjem Pozitivne je propao, jer je njen čelnik, ekolog Darko Pajović, u odsudnom trenutku, stao na suverenističku stranu. SDP – koji je s DPS-om bio u neprestanoj koaliciji od Đukanovićevog konvertovanja na suverenističku poziciju – pridružio se, 2016. godine, kartelu formiranom oko Vijesti. Neuspjeh s Pajovićem nije obeshrabrio Miodraga Perovića i comp. i u narednom pokušaju nijesu napravili kadrovsku pogrešku. Nova stranka pod njihovim okriljem, Ujedinjena reformska akcija (URA), na izborima 2020. godine bila je „jezičac na vagi“, koji će odlučiti da se velikosrpske snage – poslije dvadeset i tri godine – vrate na vlast.

Truljenje suverenističke većine moglo se uočiti još na predsjedničkim izborima 2013. godine, kad je Ranko Krivokapić, predsjednik Skupštine, napravio otklon od Filipa Vujanovića, koji je bio kandidat DPS-a. Vujanović je tijesno pobijedio kandidata opozicije Lekića, i to je prosrpskoj opoziciji dalo dodatni zamah da vrše razne opstrukcije i organizuju ulične proteste. Tako su pristalice Demokratskog fronta 2015. godine, nasilno pokušale zauzeti Skupštinu Crne Gore. Akcije opozicije koordinisala je i pratila moćna medijska podrška koncerna Vijesti, printanih i elektronskih medija sa sjedištem u Beogradu, kao i armija botova na društvenim mrežama. Važno je u tom kontekstu znati da su anticrnogorski štabovi, još  2008. godine –  kad je bilo očigledno da je Milo Đukanović odlučio Crnu Goru uvesti u NATO – dobili moćnog saveznika u Putinovoj Rusiji.

Tako je GRU, ruska vojna obavještajna služba, u saradnji sa srpskim službama, paravojnim aktivistima iz Srbije i Crne Gore, i čelnicima Demokratskog fronta, pripremila dva pokušaja državnog udara, 2015. godine, nasilnim osvanjem parlamenta od strane opozicionih demonstranata, i vojnom akcijom ruskih i srpskih specijalaca na dan parlamentarnih izbora 2016. godine, koji je srećnim spletom okolnosti razotkriven. Nesposobnost i politička nespremnost vlasti da se do kraja raskrinka razuđena zavjerenička mreža u Crnoj Gori, u koju su bile uključene opozicione političke stranke i mediji, Srpska pravoslavna crkva, društvene mreže, paravojne strukture i kriminalni klanovi, kao i da uhapse lidere Demokratskog fronta i njihove saradnike iz SPC i medija, ohrabrilo je pučiste, i njihovim nalogodavcima dalo je dodatnu motivaciju. „Namirisali su krv“ jedne opadajuće strukture, koja je  lišena kompaktne nacionalne ideologije, sposobnih institucija i patriotizma, ubrzano trulila, uprkos tome što  je primanje Crne Gore 2017. u NATO, dodatno trebalo da osnaži njenu državnost.

S druge strane, Milo Đukanović, predsjednik Crne Gore i DPS-a, iako u suverenističkom bloku – prevashodno u DPS-u – nije postojao veliki entuzijazam za uvođenje Srpske pravoslavne crkve u ustavne okvire nezavisne Crne Gore, insistirao je da se crkvena imovina, koju je Srpska pravoslavna crkva uzurpirala nakon aneksije 1918. godine, vrati u vlasništvo države, kao što je to bilo u vrijeme knjaževine/kraljevine Crne Gore. Legitimni zahtjev države da ponovo postane titular najvažnijih kulturno istorijskih spomenika, poput Cetinjskog manastira, Manastira Ostrog, Manastira Morače, Đurđevih Stupova, kao i cjelokupne crkvene imovine, Srpska pravoslavna crkva, opozicija, probeogradski i proruski mediji, okvalifikovali su kao atak na ljudska prava i vjerske slobode. Ova moćna propaganda uspjela je da, urbi et orbi, agresivno plasira narativ o autokratskom Đukanovićevom režimu i o posljednjoj kriptokomunističkoj vlasti u Evropi, koja zbog kriminalnih motiva, u stvari uzurpira prava jedne vjerske zajednice i crnogorskih Srba.

S obzirom na to da su od organizatora zavjere procesuirani – ali ne i uhapšeni – Andrija Mandić i Milan Knežević, i da jerarsi i sveštenici SPC nijesu pominjani u optužnim spisima, Amfilohije Radović je krajem 2019. godine – drugim sredstvima – nastavio posao koji  2016. godine nijesu završili ruski i srpski obavještajci, opozicioni lideri, udruženi s medijima i paravojnom Putinovom Kozačkom vojskom i Noćnim vukovima, što su u Crnoj Gori vršili javne egzircire. Naime, Amfilohije je stao na čelo litija – masovnih procesija, s krstovima i ikonama – u kojima su uz crkvene pjesme, masovno marširali vjernici, politički aktivisti, univerzitetski profesori, pisci, sindikalisti, "gosti" iz Hercegovine, članovi tamošnjih kleronacionalističkih i militarističkih organizacija, te pripadnici domaćih kriminalnih klanova. Litije, poznate i kao Moleban revolucija, pojačavale su svoje aktivnosti, kako su se bližili parlamentarni izbori zakazani za 30. avgust  2020. godine. Tenzije u društvu su rasle, ponovo je nametana psihologija „sudnjeg dana“, u kojemu će se konačno s vlasti skinuti „korumpirana, nepotistička, antisrpska vlast“. Postoji više indicija – među kojima su i presretnuti razgovori s takozvanih Skaj aplikacija – koje  tužilaštvo ne ispituje, da je bila pripremana nova oružana pobuna, u slučaju da  izborni rezultati   na izborima 30. avgusta 2020. godine, pokažu da su ponovo pobijedili suverenisti.

Uprkos velikom vanjskom pritisku, suverenisti su na  izborima 2020. godine izgubili vlast za samo nekoliko stotina glasova. Postoje spekulacije da se stranke odlazeće vlasti nijesu htjele žaliti na neregularnost glasanja na nekim biračkim mjestima iz straha da ne izazovu građanski rat. Nakon pobjede velikosrpske koalicije i neviđene euforije koja se manifestovala u svim  gradovima –  osim na Cetinju i u mjestima gdje žive dominanatno Bošnjaci i Albanci – mitropolit SPC je prvake pobjedničke koalicije ritualno pozvao u Manastir Ostrog, i za prvog predsjednika Vlade odredio jednog svog ministranta. 

Logikom revolucionarnih režima, koji na samom početku obnašanja vlasti koriste najgrublje metode da bi dodatno zbunili i uplašili pristalice bivše vlasti, nova većina je za predsjednika skupštinskog Odbora za bezbjednost izabrala Milana Kneževića, prvostepeno osuđenog za pokušaj državnog udara!Takođe su na mjesta rektora univerziteta i šefa tajne policije postavljeni ekstremni rusofili, a resori kulture i prosvjete dobili su status sekretarijata u četvoroimenom ministarstvu, koje je još bilo zaduženo za medije i sport. Na čelo ovog nadministarstva postavljena je Vesna Bratić, etnička Srpkinja iz Hercegovine, koja je bila dio najužeg kruga Amfilohijevih ekstremista. Parlament je ubrzo poništio Zakon o slobodi vjeroispovijesti koji je bila usvojila prethodna Vlada, a nakon pada Vlade Zdravka Krivokapića, novi premijer, Dritan Abazović, 3. avgusta 2022. godine, potpisao je inovirani, u Beogradu pisani, Temeljni ugovor sa patrijarhom SPC, koji srpskoj crkvi u Crnoj Gori daje više prava nego što ih ima u samoj Srbiji.

Prema unaprijed planiranom scenariju dokidanja državne suverenosti i uništenja građanskog društva i crnogorske nacije, vrši se kombinacija medijskih harangi, egzistencijalnih ucjena i diskriminacija, sudskih procesa za verbalni delikt pisaca, novinara, građanskih aktivista, koji su opoziciono opredijeljeni. Takozvana spektakularna hapšenja bivših finkcionera, mahom ljudi u sedmoj i osmoj deceniji života, s maskama, dugim cijevima, uz prisustvo televizijskih kamera i fotoreportera, imaju cilj da izazovu strah kod političkih oponenata i običnih građana. Ovo je oprobani metod svih represivnih režima, koji uspostave vlast klasičnom revolucijom, ili kombinovanjem tzv. tvrde i meke sile, nasilja, prijetnji  i propagande. Podsjetimo se sličnih manipulacija i surovosti poslije aneksione Podgoričke skupštine: režim Karađorđevića nije gonio samo komite, Božićne ustanike, nego je privodio, hapsio i ponižavao i starce koji su na neki način personifikovali stari crnogorski režim, poput vojvode Boža Petrovića Njegoša i njegovog brata vojvode Marka, rođake kralja Nikole, te Đoka Lazareva Popovića, junaka s Vučjeg dola, koji je posjekao turskog generala, Selim pašu. Nešto kasnije je u Beogradu organizovano spektakularno suđenje generalu Radomiru Vešoviću, čuvenom vojskovođi iz Balkanskih ratova, bivšem ministru vojnom Kraljevine Crne Gore.  

Sedamdeset godina kasnije, poslije aneksije Crne Gore Srbiji, protagonisti Antibirokratske revolucije, bili su dio predratne i ratne propagande, koja je mobilisala crnogorske dobrovoljce za napad na Konavle i Dubrovnik. No, nova vlast, koju su u Crnoj Gori personifikovali Momir Bulatović i Milo Đukanović, ipak, suzdržavala se brutalne represije – koliko je to bilo u njihovoj moći – prema svojim titoističkim prethodnicima, kao i liderima i aktivistima novostvorene  opozicije, i intelektualnim asocijacijama koje su okupljale nacionalne Crnogorce. Tek nekoliko puta je vlast u Podgorici podlegla pritiscima srpske Udbe i vojne obavještajne službe KOS-a – u već navedenim slučajevima pojedinačnih progona pisaca, novinara i opozicionih aktivista – a postoje indicije da su neke akcije službe iz Beograda planirale i sprovele i mimo znanja vlasti u Podgorici.

Nakon treće velikosrpske  smjene vlasti 2020. godine, mogu se primijetiti izvjesne specifičnosti u odnosu na 1918. i 1989. Štabovi koji su osmislili posljednji nacionalni prevrat, uz sve improvizacije i nekompetentnosti, mnogo su organizovanije pristupili posvemašnjoj srbizaciji Crne Gore. Drugo, Srpska pravoslavna crkva u postmiloševićevskom vremenu dobila je veću ulogu nego što je imala devedesetih godina, pa je i nakon smrti Amfilohija Radovića, ostala glavni centar političke, pogotovo ideološke moći u Crnoj Gori. 

Brutalna klerikalizacija, čiji je glavni propagandni narativ negiranje crnogorske nacije i asimilacija Crnogoraca, ponovo je izazvala  bunt dijela nacionalnih Crnogoraca. Ovo nezadovoljstvo posebno je iskazano prilikom ustoličenja Jovana Mićovića za mitropolita crnogorskog-primorskog,  5. septembra 2021. godine. Grupe građana, uglavnom povezane preko društvenih mreža, organizovali su proteste na Cetinju, i na Belvederu –  ulazu u Cetinje iz smjera Podgorice – gdje su postavljene  barikade. Policija je, prije nego što su intronizovanog mitropolita SPC Joanikija i patrijarha srpskog Porfirija (Perića) spustili helikopterom(!) u Vladičinu baštu, ispred Cetinjskog manastira, razbila demonstracijes ogromnom količinom hemijskih sredstava, gumenim mecima i upotrebom fizičke sile.

Istina, policija nije pucala na masu demonstranata na Belvederu, kao što su to  1936. godine učinili žandari – na samo stotinak metara udaljenosti od barikada postavljenih 2021. – kad su ubili šest, a lakše i teže ranili dvadeset pet demonstranata. Srpsko-ruski režim 2021. godine, nije bio toliko brutalan, jer je pozicija Beograda danas mnogo slabija nego između dva svjetska rata, a i Crna Gora je danas  nominalno nezavisna država. Uz to, Rusija se već  tri godine zaglavila u osvajanju sela i gradića u Donbasu, pa Srbija ne može na krilima ruskih vojnih pobjeda  postavljati ulitimatume na Zapadnom Balkanu. Zbog ruske slabosti, ali i svoje ekonomske ovisnosti o Evropskoj Uniji, te geografskih uslovljenosti, stratezi iz Beograda savjetovali su svoje marionete u Podgorici, da „igraju duplu igru“. Verbalno da podržavaju zapadne integracije, NATO, sankcije Rusiji, ali da u unutrašnjoj politici nemilosrdno eliminišu sve kadrove koji bespogovorno ne slijede politiku „rusko-srpskog sveta“, te kulturnu i duhovnu srbizaciju i klerikalizaciju.  

Elem, svaka imperijalistička i hegemonistička politika, koja svoje ciljeve sprovodi preko  marioneta u drugim zemljama, služi se prevashodno represivno-propagandnim tehnikama koje će zaplašiti ideološke i političke protivnike, nepodobne etničke, nacionalne, ideološke grupe. Ovakvi režimi, i sa svim očiglednim slabostima, u sprovođenju represivnih političkih agendi neuporedivo su efikasniji od zemalja liberalne demokratije, jer ne moraju da se pretjerano obaziru na javno mnjenje, podjelu vlasti, nezavisne insititucije koje kontrolišu kontrolu rad policije i pravosuđa. Stoga, režim u Podgorici, čiji je glavni autoritet Andrija Mandić, obilato koristi  spori, birokratski, nefokusirani pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, kao i konfuziju, neorganizovanost i uplašenost parlamentarne opozicije, nezavisnih medija, građanskih organizacija i angažovanih intelektualaca. 

Edukovaniji poznavaoci savremenih metoda vladanja hibridnih režima – koji se služe drugačijim vokabularom nego što su to radili totalitarni režimi u 20. vijeku – prepoznali su da  vlast u Podgorici, umjesto optužbi za „nacionalnu izdaju“, „ugrožavanje ustavnog poretka“, protivnike „novog stanja“ hapse zbog kriminala, korupcije, pripadnosti zločinačkim organizacijama, dok ideološkim protivnicima u domenu kulture, prosvjete, javnih medija kreiraju afere ili ih nezakonito sklanjaju sa rukovodećih mjesta, iz javnog života, prijevremeno ih penzionišu, profesionalno degradiraju, ili ostavljaju bez sredstava za život.

(Nastavak sjutra)