Nacistički oficir svira Šopena u razorenoj Varšavi

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U memoarskoj prozi “Zarobljeni duh” Marina Cvetajeva piše kako joj je Andrej Beli u berlinskom izgnanstvu, u trenucima stvaralačke krize, objašnjavao zašto je prestao da čita poeziju: “Nemam vere u pesmu. Navikla je da laže. Ko laže – pesme ili pesnici? Kada su počeli da ih pišu bez potrebe, one su rekle ne. Kada su počeli da ih pišu, da ih ‘prave’, one su se uklonile”.

U eseju “Umetnost u svetlu savesti” Cvetajeva i sama govori o nepoverenju u pesništvo: “Šta mi možemo reći o Bogu? Ništa. Šta možemo reći Bogu? Sve”. Uprkos tome, molitve su utihnule “zato što nas je sramota da hvalimo i molimo Boga na istom jeziku na kome smo, vekovima, hvalili i molili – apsolutno sve”.

Posle Aušvica

Nakon Drugog svetskog rata pesnici su se našli na sličnim mukama, jer nisu mogli na dotadašnjem pesničkom jeziku da izraze apokalipsu koju su čudom preživeli. Dogodilo se neizrecivo i nemoguće, tradicionalne pesničke forme nisu mogle da izađu na kraj sa iskustvima koja su prevazilazila i najradikalniju morbidnu fantaziju. Pojavilo se i pitanje da li je uopšte moguće pisati o užasima, mogu li se jezički uobličiti holokaust, stradanja u konc-logorima, bestijalnost ubica, masovna proizvodnja leševa u fabrikama smrti.

Čitava kultura, književnost, pa i sam jezik stavljeni su pod znak pitanja, još radikalnije nego što je to učinjeno u dadaizmu i avangardnim pokretima nakon Prvog svetskog rata. Teodor Adorno je tu spoznaju lakonski sažeo u poznatoj rečenici: “Pisati poeziju posle Aušvica je varvarstvo”. Kasnije je revidirao svoj stav, u “Negativnoj dijalektici”, pišući: “Trajna patnja ima podjednako pravo da se izrazi kao što onaj koga muče ima pravo na krikove; stoga je možda bilo pogrešno reći kako nakon Aušvica nije više moguće pisati pesme”, te kako “umetnost ostaje jedna od poslednjih tačaka zamišljenog otpora varvarizmu”.

Međutim, istorijski rez nije bilo moguće tako lako zašiti, ako je to uopšte izvodljivo, otuda Adornova konstatacija: „Aušvic je nepogrešivo dokazao neuspeh kulture. Činjenica da je to moglo da se desi usred celokupne tradicije kulture, umetnosti i prosvećenih nauka, govori više nego samo to da one, odnosno duh, nisu uspele da obuhvate i promene čoveka”.

Dokumentovati užase rata

Pesnikinja Ana Svirščinjska delila je nedoumice i glavolomke svoje epohe. U avgustu i septembru 1944. godine učestvovala je u Varšavskom ustanku, da bi nakon rata pokušala da svoje ratno iskustvo pretoči u poetski izraz. Kako piše Česlav Miloš u eseju “Ruševine i poezija”, prvi pokušaji Svirščinjske da umetnički oblikuje tragediju Varšavljana, da presazda u stihove sve ono što je videla oko sebe i lično doživela kao ratna bolničarka, nisu joj pošli za rukom: “Sve je to ispalo suviše razvučeno, previše ganutljivo, pa je odlučila da uništi sve te rukopise”.

Tek trideset godina nakon sloma Varšavskog ustanka, nakon sistematskog uništenja grada, masovnih egzekucija i deportovanja zarobljenika u logore, pesnikinja je uspela da pronađe odgovarajući stil i registar u zbirci pesama „Gradila sam barikadu“ (1974). Vratila se stilu minijature, koji je otkrila u ranoj mladosti, zahvaljujući odrastanju pored oca slikara.

Miloš piše u navedenom eseju: „To je najsažetija vrsta mimeze: stvarni događaji, u pojedinostima i intenzitetu kako ih je zapamtila, od presudnog su značaja i određuju način i sredstva umetničkog oblikovanja. Očigledna je namera pesnikinje da sažima, stoga koristi samo probrane, suštastvene reči i izraze bez ikakvih poređenja ili metafore“. Svedenim, strogim, gotovo reporterskim stilom pesnikinja beleži prizore strave iz Varšave, dokumentujući užas rata.

Mračno zaveštanje

Tražeći pravi izraz za gotovo neizrecivo iskustvo, Svirščinjska je pronašla slično rešenje koje su otkrili i prozni autori u delima srodne tematike, poput Varlama Šalamova, na primer. Njegove priče o životu u staljinističkim logorima na Kolimi takođe su pisane svedenim jezikom, reducirano, bez suvišnih ukrasa, smirenim tonom, kao da piše o nekoj posve bezazlenoj temi. Iste vrline krase i zbirku Svirščinjske, očigledno je da najstrašnija iskustva - logor, ratne strahote, stradanja nevinih, nepojamni zločini i patnje – zahtevaju sličan pristup i stilski registar. Poljska pesnikinja se ovom zbirkom pridružuje bogatoj literaturi fakata i svedočanstava, koju nam je kao mračno zaveštanje ostavio surovi XX vek.

Za razliku od Šalamova koji daje sliku totalnog raščovečenja, koji – kako kaže Andrej Sinjavski, ne otvara nikakav izlaz, ostajući nemilosrdan prema čitaocu isto onoliko koliko je logor bio nemilosrdan prema njemu, poezija Ane Svirščinjske je znatno kompleksnija i ostavlja prostor za nadu. Različita su iskustva ruskog prozaiste i poljske pesnikinje, Šalamov je bio nemoćni logoraš u totalitarnom staljinističkom sistemu, a Svirčinjska je ipak bila u prilici da pruži otpor nacističkom okupatoru, otuda i različiti ishodi u njihovim delima.

Pesnikinja predočava punu realnost Varšavskog ustanka, osvetljavajući raznolika iskustva onih koji su se borili, ginuli, nadali, brinuli, plašili, bežali, pokušavali da se spasu, žrtvovali za druge ili naprosto nastojali da prežive. Zbirka “Gradila sam barikadu” nije herojska epopeja na kakvu smo navikli, nije ideološkom lakirovkom ulepšana slika stvarnosti borbe protiv nacizma, nije epsko mitologisanje o junaštvu, ali jeste autentično lirsko svedočanstvo o herojstvu. Samo što kod Svirščinjske nema klišea, pa tako saznajemo da su istinski heroji zapravo kukavice.

Izreći celu istinu

U pesmi “Podizanje barikade” pojavljuju se poznata komšijska lica, kafedžija, juvelirova ljubavnica, frizer, služavka, kućepazitelj, piljarica, penzioner... Podižu barikadu, drhteći sve vreme od straha, neki ginu, a ostali nastavljaju, plašeći se i dalje za svoj život, jer nema ničeg ljudskijeg nego biti ustrašen kad podižeš barikadu pod rafalima. Među njima je i pesnikinja koja kroz celu pesmu insistira da su svi oni, uključujući i nju samu – kukavice. Heroji nisu ljudi lišeni straha, već oni koji pružaju otpor zlu uprkos smrtnoj stravi. Obični ljudi, prosečni, svakidašnji, sa uobičajenim manama i nedostacima. Zato hrabrost koju slika Svirščinjska izgleda hiljadu puta stvarnije nego u lažnim slikama junačkih smrti kakvima obiluje propagandna literatura svih vremena.

Gola stvarnost u stihovima Svirščinjske razara u prah i pepeo tradicionalne predstave o ratu, hrabrosti, kukavičluku, borbi i suprotstavljanju zlu, pokupljene iz loše literature. Pesnikinja se ne libi da naslika celu istinu, bez patetike, prekora, moralisanja. Doktor ne odlazi kod onog što je pogođen u stomak, jer se plaši da pretrči ulicu, ne pomažu ni novac, bunda i tabakera s brilijantima. Kad bombarder preleti i ispusti svoj smrtnosni tovar, oni što su izgovarali uglas litanije za umiruće sa olakšanjem odahnu, jer je smrt ubila drugu kuću, druge ljude.

“Granata raznosi vrata / krznarske radnje. // Čovek uskače unutra, / hvata naramak bundi, / trči tako natovaren do kapije. // Na kapiji druga granata / raznosi čoveka”. Tako glasi pesma “Krade bunde”. Pesnikinja jednostavno registruje ono što se događa, bez ikakvih dodatnih komentara, ne osuđuje nikoga, ne kori, ne drži pridike. Ni hrabrost nije klišetizirana, nju vidimo u devojci koja na svojim leđima nosi ranjenog poručnika, kroz kanale pune pacova, saplićući se o leševe ljudi koji su se podavili, da bi joj kada stigne do cilja bilo saopšteno kako je donela leš.

Junak je šesnaestogodišnji Jurek Oleščak koji nosi pušku koju je oteo neprijatelju sa svojih deset prstiju, ima kosicu preko čela, stomak upao od gladi, oči što nedelju dana nisu spavale, a među rebrima energiju goriva za kosmičku raketu. Junak je petnaestogodišnji Vjeska Rosinjski, najbolji iz poljskog, koji je jurišao s pištoljem na neprijatelja, ali je poginuo jer je oklevao da mu puca u oči. Herojstvo, čovečnost, duboko saosećanje, ljudska vrlina – to je žena koja je spavala s leševima pod istim ćebetom izvinjavajući im se što je živa.

Mučeništvo nikome ne pristaje

O tome govori poezija pisana rukom pesnikinje koja je jednom čekala sat vremena da bude pogubljena, da bi trideset godina kasnije i o tome napisala pesmu. Pesnikinje koja je padala na zemlju od poniznosti, pred mučeništvom koje joj ne pristaje, nedostojna čak i da mu bude svedok, podsećajući nas ovakvim trezvenim poetskim uvidima da mučeništvo nikome ne pristaje i da niko nije dostojan da mu svedoči.

Jedna od najpotresnijih pesama u ovoj zbirci, pesma koja govori o neizmernim dubinama ljudske dobrote u koju smo prestali da verujemo, nosi naslov „Četrnaestogodišnja bolničarka razmišlja dok tone u san“. Svedočanstvo ljudske veličine treba navesti u celini: „Volela bih da svi meci na svetu/ pogode mene,/ pa da ne mogu pogoditi više nikog.// I da umrem onoliko puta/ koliko je ljudi na svetu,/ pa da više ne moraju oni da umiru,/ čak ni Nemci.// I da ljudi nikad ne saznaju/ da sam ja umrla umesto njih,/ da se ne bi rastužili“.

Svirščinjska je imala malo više godina od junakinje ove pesme (rođena je 1909. godine), ali ne bi me čudilo da ova pesma oslikava njen tok misli iz vremena dok je bila bolničarka. Za pisanje ovakve poezije neophodna je nesvakidašnja sposobnost empatije. Što reče Danijel Dragojević u autopoetičkom zapisu “Veronikin rubac”, odgovarajući na pitanje šta je to angažovana književnost: “Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku”.

Nakon nepojamnog zla

Da je Svirščinjska bila itekako svesna svih bolnih pitanja epohe, da ni nju nije zaobišla sumnja u kulturu, književnost, poeziju i umetnost, da je i nju mučilo saznanje kako visoka kultura nije pouzdana brana od varvarstva, da zločinstvo i umetničke sklonosti mogu mirno sapostojati u istom biću – svedoči pesma “Nemački oficir svira Šopena”. Pesnikinja beleži kako nemački oficir hoda mrtvim gradom, ulazi u razorenu kuću bez vrata, zaobilazeći leševe koje su on i njegovi vojnici netom usmrtili, potom seda za kalvir i mirno svira Šopena.

Nacistički oficir u poljskom gradu koji je sravnio sa zemljom svira muzičko delo poljskog kompozitora usred ruševina, na nekim čudom sačuvanom klaviru – to je prizor koji prevazilazi maštu, pred kojim čovek može samo da zanemi, da ostane bez reči. Pred tako naopakim prizorom ne pomaže nikakvo “čađavo teoretisanje”. Jedino što je moguće jeste zabeležiti tu čudovišnu abominaciju u stihovima, pokazujući na delu da nakon nepojamnog zla nema ničeg potrebnijeg od poezije.

Ana Svirščinjska dobro je poznata našoj čitalačkoj publici, zahvaljujući izabranim pesmama “Ja sam žena” u vrsnom prevodu Mile Gavrilović, za koji je dobila uglednu Nagradu “Miloš N. Đurić”. Sada je pred nama i prva celovita zbirka pesama poljske pesnikinje - “Gradila sam barikadu” (Štrik, Beograd, 2025), takođe u odličnom prevodu Mile Gavrilović. Zatrebaće nam kad budemo dizali mentalnu barikadu ispred zla koje dolazi.