Famozno: Već viđeno

Piše: Svetislav Basara

Što reko Vladimir Jovanović, jedan od otaca srpske državnosti, sinu Slobodanu kad ga je pitao šta im je (ocima srpske državnosti) trebalo da izmišljaju fantastične priče, neuklopive u svetskoistorijsku realnost, zbog kojih smo se zapleli ko pilići u kučine, Vladimir je rekao: „Nismo imali od čega da počnemo.“

 Moja neznatnost na to kaže: Ako nismo imali od čega da počnemo, pa smo izmišljali, izmišljanjima zahvaljujući imaćemo su čim da završimo. A na dobrom smo putu.

Đinđić je mislio na srpsku primenjenu, zakasnelonacionalnu, poznoromantičarsku književnost uvezenu iz nezakasnelih, pravovremeno romantičarskih nacija mrskog kolektivnog Zapada. Već godinama nabijam na nos serpstvujuščima - i podastirem im dokaze - da u srpskom nacionalizmu osim srpskih nacionalista nema ničeg izvorno srpskog, kao što u srpskom komunzimu osim srpskih komunista nije bilo ničeg srpskog.

A šta je onda bilo to „izvorno srpsko“? Ništa. Nije ga bilo. Zato se svašta uvozilo i izmišljalo. I to je kako-tako taljigalo dok je nacionalni romantizam bio pokretačka snaga manje-više svih evropskih nacija. Posle, kad su nastupila druga vremena - naročito posle globalne katastrofe izazvane romantičarskim nacionalizmom - otresitije nacije su se okanule bojnih pokliča Đurinog tipa „Padajte, braćo, plin’te u krvi“ - ali ne i mi, jebo ja nas.

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, obratite pažnju da nacionalromantičarski književni radenici nikad ne pišu „padaću, braćo, plin’ću u krvi“, nego uvek vama savetuju da padnete i plin’te u krvi.

Idemo mi dalje. Srbija je dostojanstveno ostala u poznoromantičarskom modu sve dok nisu došli komunisti, koji su import-nacionalizam zamenili import-marksizmom. Kako komunisti došli, tako i otišli, a kolektivna Srbija se - ne znajući šta da uradi sa sobom - vratila na pretkomunistička, poznoromantičarska podešavanja.

Za to su ponajviše zaslužni loši književnici i još lošija književnost. Ako mislite da laže gorepotpisana koza, proverite da li laže rog Đilasovih dnevnika u kojima je potanko opisano kako duboka čaršija podzemnim kanalima dovodi Miloševića na vlast. Kakva qwrz Osma sednica, kakva jogurt revolucija.

Sličnim - mada nešto suptilnijim metodama - duboka čaršija je dovela na vlast i Koštunicu i JexS-a Tadića. Sličnim metodama je - mada to nije htela ili ga nije htela ovakvog - dovela na vlast i Visokog Vučića.

Izgleda da je sličnim metodama, što će reči ogovaranjima, kuloarskim govorkanjima i književnim večerima, duboka čaršija naumila da umesto Vučića - koji je izneverio njihova očekivanja - na vlast dovede Mila Lompara. Takođe izgleda da je protestna studentarija - ili bar njen veći deo - spreman da oberučke prihvati Lompara. Čujem - ne garantujem za tačnost informacije - da je Lompar već viđen za tzv. studentsku listu. Davno je to već viđeno.