Piše: Nedim Sejdinović
Gostujući u “čuvenoj” Pinkovoj propagandnoj emisiji “Hit tvit”, Vojislav Šešelj, tragikomična politička pojavnost, čije se ime i delo nalaze u pečatiranoj međunarodnoj evidenciji ratnih zlikovaca, dao je ultimatum policiji i vlastima: ako oni u roku 72 sata ne uklone protestne ulične barikade u Zemunu, lično će se “sa svojim četnicima” pojaviti i “očistiti” teren, razbacati demonstrante.
Nije se ovoga puta preterano obazirao na druge blokadne akcije koje traju danima širom Srbije i koje su odgovor građana na eksploziju državnog nasilja nad studentima i drugim demonstrantima nakon velikog antivladinog mitinga održanog 28. juna: Zemun ga boli! Kao prvo, živi u Batajnici, barikade mu smetaju kada odlazi u Beograd na radno mesto – gostovanje po režimskim televizijama i klevetanje, vređanje i diskreditovanje političkih protivnika svog ideološkog i političkog sina Aleksandra Vučića. Mora ići okolo i trošiti više benzina.
Osim toga, “hedkvoters” Šešeljeve presahle stranke (Srpska radikalna stranka, SRS) nalazi se u Zemunu, u zgradi Magistrata, bivše zemunske gradske kuće koju je ta stranka okupirala pre tridesetak godina i drži je sve do danas, u formalnom zakupu, za smešne novce. Da ne gubimo vreme i detaljno pojašnjavamo, ali priča o Magistratu je simbolički začetak svega onoga što do danas predstavlja politiku radikala (čitaj: naprednjaka). Dok su bili na vlasti u Zemunu, hladno su oteli državnu imovinu, i to jednu od najlepših zemunskih građevina. Kao da im ju je babo ostavio. I u nju su smestili “Centralnu otadžbinsku upravu”. Sada neko njegovom sinu, ne političkom nego genetskom, kojem je ostavio da se igra sa tim nečim što je ostalo od stranke, blokira pod prozorom.
Zemun za radikale/naprednjake ima istorijski značaj
Za radikale (opet čitaj: naprednjake) Zemun ima “istorijski” značaj, pošto je reč o prvoj opštini koju su osvojili, 1996. godine. U njoj su uspostavili vlastita pravila igre, koja – kako rekosmo – važe sve do danas. Napravili su “državu u malom”, koja se zasnivala na bezakonju, krađi državnih resursa i jeftinom populizmu. Usput, progonu građana pogrešne nacionalnosti.
Sve su to – ne može se reći da nisu – dobro izreklamirali. Znaju zaseniti prostotu, od ničega napraviti pitu. Kako tada, tako i sada, bilo da se zovu radikali, bilo da se zovu naprednjaci.
Nasilje, pustošenje i reketiranje Zemuna, koji je ceo pretvoren u buvljak i divlju gradnju, predstavili su kao neviđen politički i ekonomski uspeh. Građani iz drugih delova zemlje (ne samo radikali) pristizali su u tu beogradsku opštinu da na licu mesta posvedoče “ekonomskom čudu”, kao što su godinama posle išli u Jagodinu da miluju žirafu koja je bila simbol “čuda” koju je personifikovao lokalni šerif Dragan Marković Palma. Politički turisti su kanda verovali da su radikali izgradili i zgradu Magistrata, znaju oni da zidaju “starije i lepše”, kao što su verovali da je jagodinska žirafa ubedljivo najlepša na celom svetu.
Kompetitivnost u blokadama
Kada je reč o aktuelnim blokadama i drugim protestima, u Srbiji je na delu kompetitivnost – koji grad je trenutno najaktivniji, čiji su građani najhrabriji. Čas je to Novi Sad, čak Niš, čas Užice ili Čačak. Zemunske blokade su u jednom trenutku baš “izdominirale”, što zbog odlučnosti, kreativnost i brojnosti demonstranata, što zbog brutalnih policijskih akcija na koje se Zemunci nisu obazirali, odnosno nisu ih se plašili. I to je Šešelja iritiralo. I ne samo Šešelja.
Nije prošlo ni desetak sati, evo se i Vučić, u ponedeljak, upravo u Jagodini, očitovao o Šešeljevom ultimatumu. Otprilike, nek’ se Šešelj ne muči i ne sprema ljude za “ta čuda”, vlast će ranije sve to da “počisti”. Nema šta da se čeka 72 sata. To se i desilo. Pedesetak radnika komunalnih preduzeća “oslobodili” su u utorak Avijatičarski trg od kanti za smeće, starog nameštaja i žardinjera. Zemunci su to snimali, emitovali po društvenim mrežama, uz komične komentare. Kažu: tu se stvar neće završiti, niknuće barikade negde drugde u Zemunu ili će se neka druga slična akcija izvesti. Nema sumnje. Nivo gneva ne pada, već raste, svuda, pa i u Zemunu.
A ovo sa Šešeljom i Vučićem jeftini je političko-medijski igrokaz “znamenitog” dvojca, kakvih smo se nagledali stotinak puta proteklih desetak godina, otkako se prvotni vratio iz Haga. Šešelj blebeće po televizijama ono što mu Vučićeva ekipa kaže i on, malo-malo, osim što napada i zastrašuje njegove protivnike, nabaci predsedniku i koji volej. A sada su se zajedno našli na terenu koji dobro poznaju – “čišćenju”. Ako u nečemu imaju decenijskog iskustva, onda je to “čišćenje” – “ljudskog materijala”. Od 1991. godine do danas.
Čudovište koje dobro naplaćuje svoje usluge
Vojislav Šešelj je dokaz da je Hegel bio u pravu kada je rekao da se stvari u istoriji uglavnom prvo zbiju u vidu tragedije, a onda se ponove kao farsa. Nekada moćni političar, koji je devedesetih, što institucionalno, što medijski, što kroz delovanje zlikovačkih paravojnih formacija, o jadu zabavio celu bivšu državu, ostavivši bezbroj ljudi bez života ili, u boljem slučaju, bez krova nad glavom – pretvorio se u međuvremenu u sopstvenu karikaturu. U stvarnosti je zapravo karikaturalniji nego što izgleda recimo na crtežima Predraga Koraksića Koraksa.
Njegova “jezičina” je dugo proizvodila krv, a sada samo podsmeh. Njegova stranka praktično ne postoji, obitava na krajnjim političkim marginama i to samo zahvaljujući tome što joj Vučić daje vazduh i novac.
Zemunci i studenti su se, tako, šalili sa Šešeljovim ultimatumom: uzvratili su kontraucenom – daju mu 72 sata da pređe cenzus. Formirana je i grupa za “svečani doček” Šešeljevih “četnika”. Ukoliko mu Vučić ne asistira, ne bi Šešelj uspeo da okupi ni desetak osobnosti skupljenih ispred prodavnica, pred kojima ispijaju pivo i bistre svetsku politiku, da “očiste teren”. Svi to znaju. A sam ne može ni da veže pertle. Njegov trenutno najveći politički domet ostvaruje sa ne sajmovima knjiga, na kojima izlaže “svoja dela” i na kojima se klinci sa njim fotografišu kao sa kakvom šimpanzom.
Šešeljova osveta Srbiji
Teško je to reći, nemoguće precizno izračunati, ali je, prema svemu sudeći, Šešeljev politički angažman, smišljen u zapušenim podrumima tajnih službi i sa njima povezanim organizovanim kriminalnim grupama – koliko god užasa proizveo susednim državama i građanima – najveću, verovatno nenadoknadivu štetu naneo Srbiji i Srbima. Dugoročno gledano, svakako jeste. U sadejstvu sa Miloševićem, izmestio je Srbiju iz civilizovanog sveta, napravio od nje globalnu pariju, uništio politiku i društvo, pretvarajući ih u polja prevare, laži, šovinizma, mržnje i primitivizma. Iako je sada, kako rekosmo, karikaturalna pojava, ne može da bude potpuno nezadovoljan svojim delom – em je ono još uvek živo, em je njegov produkt, kojeg je odgojio i formatirao, glavni vladar države, koji se svakim danom, sve više i više, vraća svojim radikalskim korenima.
Dobro, morao se pomiriti sa tim da mu ideološki potomak postane politički gazda, nije to lako podneti. Ali je zato to dobro naplatio. Dobija značajne apanaže (nije jedini) samo da bi u javnim nastupima obavljao prljave poslove za režim. Strašilo bio, strašilo ostao. A njega – tvrde poznavaoci prilika – osim para ništa suštinski i ne interesuje. Tvrde, recimo, da je svojevremeno hladno prodao pobedu na predsedničkim izborima, onomad kada se takmičio sa, u međuvremenu zaboravljenim, Milanom Milutinovićem (1997).
Kada je “dobrovoljno” odlazio u Hag, neposredno pred likvidaciju premijera Srbije Zorana Đinđića, koju je sladostrasno najavio – neki su rekli: dobro je, dobro je da se “politički radioaktivni otpad” izmesti iz Srbije, pa nek’ se negde druge bave njime i prave betonske zidove da bi se zaštitili. No, mnogo se otpada oko njega skupilo, malo je da ode samo on. Ispostavilo se da postoji neko ko je i radioaktivniji i maligniji od njega. Znate o kome je reč. Naravno, Aleksandar Vučić. Ovaj je odrastao u stranci koja mu je zauvek spržila dušu, reći će neko. Sin je pretekao oca.
U službi Vučića
Nakon što je Šešelj zdimio za Hag, upravljanje Srpskom radikalnom strankom preuzimaju Tomislav Nikolić i Vučić. Šešelj je i dalje gazda, ali iz pritvorske jedinice ne može da uprati sve damare srpske politike. Nikolić i Vučić ga sve manje slušaju, on je stoga jako nervozan, ali ne može ništa.
A onda demokratska vlast, predvođena predsednikom Borisom Tadićem, pravi verovatno jedan od najglupljih aranžmana u istoriji svetske politike. Pokušavaju sa radikalima da dogovore da se ovi “evropeišu”, kako bi se u Srbiji uspostavio praktično dvopartijski sistem. Dominirale bi Demokratska stranka kao socijaldemokratska i novoformirana Srpska napredna stranka (vlast je pomogla stvaranje ove stranke 2008. godine, osnivači Toma i Aca) kao konzervativna. Obe bi bile, je li, proevropske, i garantovale bi dugoročnu političku stabilnost. Bio je to put u pakao – i za Srbiju, kojom su se na vrat nakačili radikali (sada su svi u SNS-u, pa i oni koji su optuživali Nikolića i Vučića za izdaju srpskog nacionalizma), i za Demokratsku stranku, koja je zgažena kao žaba na autoputu.
Šešelj se posle brda vremena vraća iz Haga, navodno smrtno bolestan. Besan je na Nikolića i Vučića, koji te, 2014. godine, uveliko drmaju zemljom. Po povratku je rekao da je smisao njegovog života u tome da ih obori sa vlasti – te protuve, izdajnike, i šta sve već ne.
Šešelj ima objavljenih nekoliko stotina knjiga. Te knjige su najbolja metafora njegovog “šibicarluka”. Oni koji nikada nisu pročitali nijednu knjigu dive se njegovoj produktivnosti, a zapravo su te publikacije zbirke tuđih tekstova i govora koje on potpisuje svojim imenom. Sa nekim autorskim uvodom, kojeg verovatno on nije ni pisao. U Hagu je objavio i tri knjige posvećene bludnom sinu Aleksandru Vučiću. Jedna se zove Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (sastavljena od otvorenog pisma onih koji su se vratili u SRS nakon kratkog boravka u SNS-u, stenografskih skupštinskih beleški i sličnoga materijala). Druga nosi naziv Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić, a treća Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić.
Mnogi su sa radošću iščekivali povratak Šešelja, smatrajući da će uneti dinamiku u monopolizovan politički život Srbije i odista voditi oštru bitku protiv Vučića i Nikolića. Ali, vrlo brzo su se razočarali, vrlo brzo je postalo jasno da mu to nikako nije cilj. Bar kada je reč o Vučiću.
Politika sa mnogo ništica
Šta se dogodilo? Stvar je banalna i piše se sa mnogo ništica. Novci su državni, a potpisnik čeka je Vučić. Zna on svog bivšeg šefa, zna da radi kao politički džuboks.
Šešelj više nijedne loše reči ne izgovara o tadašnjem premijeru Srbije, ali nastavlja da napada, vređa i ponižava predsednika Srbije Tomislava Nikolića. O čemu se radilo? Vučić je tada krenuo u žestoki obračun sa Tomislavom Nikolićem, koji mu je smetao da osvoji svevlast i uspostavi ličnu vladavinu. Šešelj je idealan da se iskoristi za te namene – ali i mnogi drugi isluženi političari sa desnice, ali i sa levice. Naravno, i tabloidi, koje takođe čvrsto drži pod kontrolom. Kada je 2017. godine Tomislav Nikolić najavio da bi se, eto možda, ponovo kandidovao za predsednika, prošao je kroz ne toplog nego prevrelog zeca – nije znao šta mu se dešava. Udarao je na njega Šešelj, tukao sleva Nenad Čanak, tabloidi su ga razapinjali, zamalo mu suprugu Dragicu ne uhapsiše. Onda se povukao i završio u ekskluzivnom kućnom pritvoru na Dedinju. Vučić ga s vremena na vreme izvuče na svetlost dana da se slika s njim, kad proceni da je potrebno.
I tako stvari stoje do sada. Vučićevi Šešelju kažu koga da napada, vređa, a ovaj to radi “maštovito”, kako samo on zna. Po minutaži gostovanja na televizijama sa nacionalnom dozvolom (čitaj: režimskim propagandnim kompletima), Šešelj se nalazi odmah iza Vučića. Normalni roditelji bi decu odveli u drugu sobu kada se ovaj pojavi na ekranima, ali to ne važi za radikalsko-naprednjačke birače, koji se smeškaju Šešeljevom doprinosu atributima srpskog jezika. Smeškaju se njegovim prizemnim doskočicama sličnim naslovima njegovih knjiga. Verovatno se smeška i Vučić – i on bi rado isto tako, ali mu je rečnik ipak nešto suženiji. Mada mu se svakim danom približava.
Od svih teških reči Šešelju, Vučiću i drugim radikalima najdraža je i najfrekventnija reč – “ustaša”. Neki se termini od prevelike upotrebe istroše, ali ovaj ne. Uvek pali. Nekada su “ustaše” bili Slovenci i Hrvati, potom Bošnjaci, Crnogorci i Makedonci, i tako dalje. Ne samo da reč ne umire, nego je i “ustaša” sve više i sve su nam bliži. Kada je postavio ultimatum državi i policiji, građane Zemuna Šešelj je nazvao “ustašama”, “banditima koji obeležavaju granice NDH”, “ustašoidima koji ustašama služe otvoreno”. Klasični overdose.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR