Ravnodušnost posmatrača

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Ležerna ravnodušnost posmatrača je, sudeći prema naknadnim svedočenjima u dugim procesima za dokazivanje krivice ratnim zločincima, preživelim žrtvama bila posebno teška za podnošenje. Čak i izvan ekstremnih ratnih okolnosti, ono što posebno vređa osećanja onih koji su podvrgavani bilo kojoj vrsti progona ili patnje u autoritarnim ili totalitarnim režimima, bila je upravo apatična odsutnost i isključenost iz empatične reakcije njihovih dojučerašnjih prijatelja, kolega, čak i članova šire porodice.

Zinaida Hipijus se te snažne nelagode, koja se pretvara u bol zbog izdaje ljudskosti u Peterburškom dneniku  seća kao „skretanja pogleda“ i izbegavanja ravnodušnog, da pogleda u oči progonjenog. Za nju ni glad ni oštre peterburške zime nisu nisu bile toliko poražavajuće i razorne kao to uzgredno skretanje pogleda, odbijanje i primisli da patnja drugog ljudskog bića bude primećena tako da bi se na nju reagovalo makar dubokim, iskrenim pogledom. Prema svemu što znamo iz društvene teorije, postignuće ovakve neosetljivosti jedan je od ciljeva tiranskih režima. Jer, kada utrnu i ljudskost i sećanje na ljudskost, ljudima je moguće raditi sve što poželi izvitoperena mašta tiranina.

Da bi ljudskost postepemo trnula, potrebno je pretpostaviti joj neki krupniji zalog, promovisati ideal višeg, kolektivnog cilja, recimo, očuvanja organske celine nacije ili jedinstvene i neokrnjene teritorije, ili nekog drugačije definisanog javnog a neupitnog opšteg interesa, kojem se imperativno žrtvuju svaka nesaglasnost i svaka pojedinačnost. Lična osećajnost ovde se konvertuje u osećajnost mase koja, potom, postaje usaglašeno zakonomerna.

Ovakav metod svesnog ideološkog rada na postizanju krajnjeg cilja – (ne)osećajnog modelovanja mase istomišljenika, metod je koji se, nažalost, uporno reciklira na Zapadnom Balkanu, a vrlo eksplicitno od 2020. godine konstruktom srpskog sveta, koji, između ostalog, podrazumeva nepriznavanje jednom počinjenih sopstvenih zločina u ime „više“ ideje nacionalnog jedinstva i „spasa“, represivnost prema svima koji se ni politički ni etički ne nalaze u ovom konceptu i, najzad, ustanovljenje specifične apatije velikog broja građana koji su, samo naizgled – neopredeljeni. Tako, umesto organizovane kritičke javnosti dobijamo kritičnu masu ravnodušnih posmatrača koji svaku progresivnu političku promenu i konačno osvajanje građanskog društva, čine vrlo teškom misijom.

Građanin koji pristane na ulogu apatičnog posmatrača istovremeno suštinski odbija i svoje pravo i mogućnost da utiče na društvenu promenu i postaje saučesnik, u manjoj ili većoj meri, represivnog režima. Recikliranje ovog zlokobnog niza – od ravnodušnosti na prve nagoveštaje nasilja, do realizovanog nasilja i njegovog poricanja, i u 21. veku gotovo je identična onom s kraja 20. veka.

Izvesno je, pisao je Primo Levi, da to što se istina o logorima nije širila dalje predstavlja jednu od najvećih kolektivnih odgovornosti nemačkog naroda, kao i da je najočitiji dokaz kukavičluka na koji ih je „srozala hitlerovska strahovlada“. Jer je „sva podozrenja ugušio strah, želja za zaradom, dobrovoljna zaslepljenost i glupost, a u nekim slučajevima i fanatična nacistička poslušnost“. Istovremeno, svako svedočenje je ratni čin protiv fašizma, upravo suprotno procesu poricanja činjenica kojim se odbacuju sećanja. Prema Leviju, „cela istorija Rajha može se čitati u ključu borbe protiv pamćenja, krivotvorenja, poricanja stvarnosti, sve do konačnog bega iz te stvarnosti“. Ili, namerno nerazlikovanje žrtvi od zločinaca postaje „moralna bolest“ i zlokobni znak saučesništva.  

Protekle nedelje, u Kamičanima pored Prijedora, obeležen je Dan sećanja na ratne zločine počinjene na području prijedorske opštine i doline Sane. Sve je počelo 31. maja 1992. godine, naredbom Kriznog štaba Prijedora da nesrpsko stanovništvo istakne belo platno na svojim kućama. A u skladu s istom naredbom, Bošnjaci i Hrvati su na javnim mestima, na nadlakticama, morali da nose bele trake. U Prijedoru je potom, planski i sistematski pobijeno oko 3200 civila, za mnogim mrtvima se još uvek traga, jer su žrtve skrivene u masovnim grobnicama. Neke su pronađene na prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije. Među ubijenima je bilo i 102 deteta. Ovog jula ukopani su posmrtni ostaci sedam žrtava, pronađenih u Kozaruši, Donjoj Dragotini, Pašincu i Volariću. Posmrtne ostatke Mirsada Zečića, koji je prošle godine pronađen u masovnoj grobnici u Donjoj Dragotini sahranila je porodica. Njegova sestra Anita ispričala je za DW: „Najgore je što smo kasnije saznali da je živ zakopan. Prvo su mu slomili rebra i onda su ga živog ukopali s vezanim rukama. Imao je samo 24 godina. Danas ga napokon vraćamo kući, nakon 33 godine“. Na području Prijedora i okoline i dalje nije identifikovano oko 500 žrtava.

Ova, kao i mnoge slične priče, znači važan korak u borbi protiv de-subjektivizacije, protiv nestanka subjekata-žrtava iz našeg sećanja. Masovne grobnice, kao i ritualno, masovno označavanje „onih drugih“, imaju za cilj upravo simbolično i realno poništavanje žrtava kao subjekata s imenom i prezimenom. Jer tek tako de-subjektivisani prestaju da budu ljudi-kao-mi, pa samim tim prestaju i da traumatično iritiraju savest onih koji su zločine počinili ili onih koji su prema tome bili ravnodušni. Otkrivanje i identifikacija žrtava kao empirijskih, stvarnih osoba u suštini probija oklop ravnodušnosti i ukida fantazmagorični osećaj da se tu radilo o nečem što je više od nas samih.

I to nije samo pitanje suočavanja s prošlošću. Svaka ravnodušnost i svako poricanje prošlosti u sadašnjosti, beskrajno produžava mogućnosti zločina i u budućnosti.