Vreme curi Vučiću

Piše: Dejan Ilić

Jeste, baš tako. Iako se širi slika na kojoj pobunjeni žitelji Srbije gube dah, upravo je obrnuto – pobunjenici se oporavljaju, a režim s Vučićem na čelu ostaje bez daha.

Da ima gram mozga, Vučić bi izbore raspisao odmah. Ali, nema. I sad nas mrcvari. Malo on nas, malo mi njega. Nekima se čini da u njegovom predapokaliptičnom ludilu ipak ima zrna razuma. Otprilike ovako: sad loše stoji u ispitivanjima javnog mnjenja, treba mu vremena da to popravi. Uz to, nastavlja da razara institucije: ono malo što je ostalo izvan njegove kontrole želi da pokori ili uništi: pravosuđe, zajedno s advokatima; univerzitete; nezavisne medije (njih bi da uništi, pošto već ima i previše onih koji su mu poslušni)… Čitalac će umeti da nastavi niz.

Nema tu mnogo pameti. Svoj rejting Vučić više nikada neće popraviti. Ruku na srce, to je i njemu jasno. Zato više i ne vodi računa o tome: notorna pomilovanja su tek jedan od dokaza za to. Dakle, to otpada kao razlog. Drugi razlog je takođe klimav. Što je dosad pokorio, pokorio je. Sad može samo da gazi i ubija (nezavisne medije, recimo) – ko je do sad odbijao da mu se povinuje, tek sad nema razloga da se predomisli. Ostaje jedino univerzitet, gde se čini da mu dobro ide. A ne ide mu: to je samo slika, koju, nažalost, slikaju baš njemu omraženi nezavisni mediji.

Manje-više kao nastavnici, profesori su se vratili u učionice i kako-tako drže/nadoknađuju nastavu. Na samo nekoliko fakulteta, studenti su se usprotivili ovoj odluci profesora. A verovatno samo na jednom je došlo do otvorenog, nekontrolisanog, a pre svega bespotrebnog sukoba između studenata i profesora. A odgovornost za sukob više je (ako ne i samo) na strani studenata. Slika je naravno drugačija: na njoj gledamo kako su se profesori okrenuli protiv studenata, i to ne samo na tom jednom fakultetu, nego uopšte. Loša slika, i netačna.

Za početak, niko nikoga nije izneverio (odnosno, i ako jeste, onda su to studenti). I još, to se sve dogodilo na jednom fakultetu. Nema dakle opšte slike. Ali, hajde ti sad to objašnjavaj. A nema ni razloga da se to objasni. Sve će to već sutra biti davna prošlost. Recimo, dekanka tog fakulteta donedavno je važila bezmalo za vođu pobune, i već su to – takav je utisak – svi zaboravili. Sada važi za najveću izdajicu, a i to će se uskoro zaboraviti. Ceo taj nesrećni i neprijatni, a pre svega bespotrebni slučaj ovde smo pomenuli samo da bismo ilustrovali privid da bar u jednoj ravni ima smisla Vučićeva kupovina vremena.

Da ponovimo, nema smisla. Borba se više ne vodi na univerzitetima, tu više ne može da se napravi nikakav pritisak. Kao nastavnici, profesori su dovedeni do ivice izdržljivosti, i da bi izbegli tačku pucanja, uradili su isto što i nastavnici. Na primeru nastavnika videli smo da kraj obustave rada u školama nije ni blizu kraj protesta. Isto važi i za univerzitete. Nastavnici, profesori i studenti sada se nalaze na ulicama zajedno s ostalim pobunjenim žiteljima Srbije. Vučić je na univerzitetima mogao nešto da uradi samo da je njihova blokada još potrajala. Ako ne namerava da stane, moraće sada da pribegne krajnjem nasilju u obračunu s univerzitetom.

Krajnje nasilje biće dovoljan razlog za primeren odgovor i odbranu. To mu neće ići naruku. Ali nije isključeno da će baš to da uradi. To jest da će se ponašati kao što se ponaša u vezi s kopanjem litijuma. I tako se vraćamo na početak teksta. Odlaganjem Vučić samo gubi, jer ni u bliskoj ni u daljoj budućnosti nema više ničega što bi on mogao da dobije ili promeni. Da raspiše izbore odmah, ako ni na šta drugo, mogao bi da računa na ostatke svog aparata za krađu izbora, kao i na slabosti kojih ima još mnogo u pobunjenom delu društva.

Tih slabosti smo svi svesni. Proteklih dana, već smo to rekli, u javnosti su prisutnije slike razdora (između profesora i studenata) nego slike jedinstva u redovima pobunjenih žitelja Srbije. Mimo toga, uprkos pokušajima opozicije, daleko smo od bilo kakvog dogovora između studenata, profesora, opozicionih stranaka i kolektivnih aktera (NVO, seljaci, ekološki aktivisti…) iz pobunjenog dela društva. To znači da su i resursi kojima pobunjeni deo društva raspolaže za izbore rascepkani i uglavnom mogu ostati neiskorišćeni. Dok se ne postigne dogovor. Raspisivanjem izbora, Vučić bi to osujetio.

Ali, i da sve to stavimo na stranu, režimi poput Vučićevog, na odlučujućim izborima, na kojima padaju s vlasti, nikada, ali baš nikada ne gube s nulom. Naprotiv, uglavnom su vrlo blizu polovine osvojenih glasova i ostanka na vlasti. Da Vučić ume da misli, takav poraz na izborima bio bi mu zalog za pogađanja oko njegovog silaska s vlasti. Da ga je ikada zanimala tranziciona pravda, a nije – jer zašto bi ikoga u Srbiji ikada zanimala tranziciona pravda – znao bi da takvim porazom na izborima demonstrira zapravo snagu a ne slabost. I da bi mu ta snaga omogućila da verovatno izbegne polaganje računa.

Ali, pošto on ništa od svega toga ne zna, imamo odlaganje. A s odlaganjem, Vučić umesto da rešava jedan po jedan problem, koji će ga svi zajedno koštati vlasti, on te probleme slaže jedan preko drugog i uvećava njihov razorni kapacitet po njegov režim. Evo, baš zbog odlaganja, vratilo mu se pitanje kopanja litijuma, i sad se na tom pitanju podiže novi talas protesta. Na pragu su da se u pobunu vrate i seljaci. Vidimo prve znake tog povratka. Ide 1. septembar, a znamo da je malo koji 1. septembar prošao bez protesta nastavnika. Sve što se ova vlast dosetila da uradi u vezi s školama posle paklene školske 2024/2025 jeste – nacionalni komplet udžbenika.

Vučiću se, baš zbog odlaganja, već crta kraj 2025. sasvim nalik na kraj 2024 – protesti na svom vrhuncu.

Fakulteti kao mesta pobune polako odlaze u drugi plan. Vučić je, kao i dobar deo nezavisne ili opozicione javnosti, verovao da bez fakulteta i blokade studenata nema pobune. Kao da studenti ne mogu aktivno učestvovati u pobuni i bez blokade fakulteta. Kao da profesori nešto doprinose pobuni samo ako ne rade. Nastavnici su već pokazali da nije tako. Šta mislite, ko je podigao sve te ljude u Užicu, i ko su bili ljudi na ulicama? Jeste, nastavnici, mnogo njih. I opozicioni aktivisti, zamislite. A među njima, kao opozicioni aktivista, i jedan student. (Ili on nije student, pošto je opozicionar?)

Studenti su uradili posao, izlili su pobunu na ulice – i sad zajedno s profesorima mogu da se posvete organizaciji izbora: u pauzama između nastave, ispita, i demonstracija s pobunjenim žiteljima Srbije da se iznude izbori. A Vučić im za to daje sve vreme ovog sveta.