"Zbog toliko toga što se odnosi na Evropu, najvažnije je odabrati glavnog govornika. Ja bih izabrao Starmera ili Rutea", piše u današnjem osvrtu za Guardian bivši stalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova od 2015. do 2020. godine, sada nezavisni član Doma lordova.
Piše: Sajmon Mekdonald
Prošlonedjeljni vanredni samit na Aljasci danas prati još jedna, još vanrednija međunarodna konferencija u Vašingtonu. Nijedan od učesnika nije znao da će učestvovati prije dva dana. U posljednjim decenijama diplomatija se sve više vodi u ad hoc kontakt grupama, ali grupa od sedam zemalja (SAD, Ukrajina, Velika Britanija, Njemačka, Finska, Italija i Francuska) i dviju međunarodnih organizacija (NATO i EU) nikada ranije nije održala sastanak na ovakav način.
Zvaničnici će se pripremati na uobičajen način, prikupljajući informativne pakete i pišući tačke za govor, nastojeći da zadovolje svoje šefove i, nadamo se, omoguće im da održe najefikasniji nastup.
Treba da udahnu duboko i razmišljaju drugačije. Precedenti Evropskih savjeta i NATO samita – pa čak i bilateralni susreti sa Donaldom Trampom – dovode u zabludu dovoljno da mogu biti aktivno štetni. Dok bivše kolege od Vašingtona do Kijeva, preko Londona, Pariza, Brisela, Rima, Berlina i Helsinkija, pripremaju svoje lidere, pozivam ih da odbace tradicionalni pristup.
Uobičajeni format u kojem svaki lider iznosi izjavu (ma koliko kratku) jednostavno neće biti dovoljan. Na sastanku postoje tri ključne grupe – SAD, Ukrajina i Evropa. Evropa treba da ima jednog portparola. Većina evropskih učesnika mogla bi pristati na taj pristup, sve dok je njihov lider izabran za govornika. Ali samo su dvojica zaista u igri.
Sastanak će se voditi isključivo na engleskom uz prevodioca za Volodimira Zelenskog. Ali biće samo dva izvornim govornika engleskog, s Kir Starmerom kao jedinim Evropljaninom. Dvojica drugih govore engleski toliko dugo da se smatraju gotovo izvornim govornicima: finski predsjednik Aleksander Stub i generalni sekretar NATO-a Mark Rute. Stub predstavlja najmanjeg učesnika, što je često prednost kada treba usmjeriti veće “zvijeri”, dok Rute predstavlja evropski vojni savez. Ostali govore dovoljno dobro za većinu sastanaka, ali Trampova nepredvidivost ih može zbuniti. Emanuel Makron, Ursula fon der Lajen, Fiedrih Merc i Đorđia Meloni govore dovoljno dobro da iznesu svaku poentu koju žele, ali ne nužno na najbolji način. Tramp se lako uvrijedi.
Dakle, Rute ili Starmer treba da govore u ime Evrope. Ko god bude govorio, mora iznijeti poente bez bilješki, pogledati Trampa u oči, biti spreman na prekid, ali dovoljno disciplinovan da ne izgubi nit – i da nastavi prezentaciju kada predsjednik smiri ton.
Evropska poruka treba da nadovezuje na samit na Aljasci. Evropska javnost i komentatori proglasili su Vladimira Putina pobjednikom i ismijali Trampovo pokornost i očigledan nedostatak uspjeha; neki političari su se pridružili. Britanci bi mogli smatrati svoju vladu kukavičkom što vidi sastanak kao početak obećavajuće inicijative, ali to je zapravo jedini razuman diplomatski stav.
Najperspektivniji rezultat samita u Anchorageu bio je Trampov zaključak da ciljanje na primirje nije dovoljno; potrebno je brzo ići ka potpunom sporazumu. Evropljani bi mogli signalizovati spremnost da u potpunosti učestvuju u implementaciji takvog sporazuma. Ta uloga, iznad svega, biće pružanje konkretnih sigurnosnih garancija. Putin će to vrlo vjerovatno odbiti.
Ali šta ako sveobuhvatni sporazum takođe ima nešto važno za njega? Dva ključna teritorijalna zahtjeva Putina su kopneni most ka Krimu i cijeli Donbas. Prvi ima, ali ne i drugi.
Ukrajina bi mrzila da preda zemlju koju Rusija nikada nije osvojila. Ali cilj ovdje je mir, a mir uvijek zahtijeva ustupke. Ukrajina, naravno, ima veliki interes da okonča borbe. Želi to da učini – s čašću – i želi da se sukobi ne nastave.
Presedan je zimski rat 1939-40. Na početku, Finska je izgledala potpuno nadjačana od strane Sovjetskog Saveza. Ali, poput Ukrajinaca, borili su se hrabro. Kao Ukrajinci, postigli su mnogo više nego što su predviđali strani posmatrači. Ali na kraju su ustupili više teritorije nego što su Sovjeti držali kako bi postigli mir – 11% svoje teritorije, uključujući Kareliju (inspiracija za najpoznatije djelo njihovog nacionalnog kompozitora).
Finska je 1940. imala razloga da se boji da će se Sovjeti vratiti po još. Operacija Barbarosa im je pomogla godinu kasnije, kada je Sovjetski Savez bio meta najveće kopnene invazije u istoriji. Ukrajini je 2025. potrebno nešto neposrednije. Članstvo u NATO-u je najočitije “nešto”.
Zelenski neće biti oduševljen. Morao bi konsultovati svoj kabinet i parlament prije nego što pristane na bilo šta od toga. Ali mogao bi iznijeti osnovne elemente sporazuma koji bi okončao najkrvaviji konflikt u Evropi od kraja Drugog svjetskog rata, nagradu vrijednu truda.
Putin takođe to ne bi volio. Ukrajina čija je sigurnost garantovana od strane druge sile, a ne Moskve, neprijateljska mu je. Ali ako Rusija odbije ponudu koju svi ostali mogu, uz nevolju, prihvatiti, Tramp bi vidio Putina onakvog kakav jeste do sada: kao problem. Imao bi znanje i opravdanje da poveća američki doprinos u odbrani Ukrajine.
Današnji sastanak u Vašingtonu jedan je od najčudnijih u modernoj diplomatiji. Ali evropski lideri mogu pretvoriti neobičnost u šansu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR