Otvoreno pismo generaciji

Piše: Mila Pajić

Rođena sam 8 godina nakon rata. U Srbiji. Devet dana pre ubistva Đinđića.

U gradu koji ima četiri službena jezika. Išla u školu u kojoj se pevala himna na mađarskom. Odrasla u porodici koja nikoga u ratu nije izgubila, a o kom se nije mnogo ni pričalo. Osetili su ga na svojoj koži kada nisu mogli da dođu do Petrovaradina.

U školi su me učili da bliska istorija nije još istorija i da je nema potrebe učiti. Poslednju lekciju svakako nikad i ne stigneš da odslušaš, a i kreće raspust, ostavljaju nam više vremena za letnju slobodu na vrelom asfaltu.

Porodica sa mamine strane je iz Srema. Mirnodopski nastrojeni, pamte lepljive mirise lubenica i štrudle. Nisu se zamerali, niko ih nije dirao. Bilo je tu i siromaštva, i logora, i izgubljenih mladosti, i partizana, ali nikada mržnje. Komšija je komšija i nikada nisu pravili razliku.

Sa tatine strane je malo drugačija priča. Oni dolaze iz malog mesta blizu Banjaluke. U Vojvodinu su došli pedesetih godina i nikada je nisu prihvatili kao svoju. Ona njih jeste. Učili su me o Bogu, tradiciji, ubeđivali me u svoje interpretacije istorije. Znala sam da nešto nije u redu sa pričom koja tvrdi da je Rim do danas skrivan iza Venca, na obroncima Fruške gore. Zvali su me pre godinu dana sa novim interpretacijama. Kako da im kažem da im još od priče o rimskim šlemovima na kojima je uklesano 4S ne verujem ni reči.

Prabaka, odlikovana partizanka, svaku priliku da ostane nasamo sa mnom iskoristila je da mi priča o Jugoslaviji. Priče su joj bile tako žive da do pete godine nisam znala u kojoj zemlji rastem. A i nikad nije spominjala kada se i zašto ta zemlja ugasila, pa mi valjda zato nije bilo ni jasno zašto je više nema.

O ratu u Bosni prvi put sam čula zbog mamine prve velike ljubavi. Izbeglica iz Sarajeva. U pauzi između priča o dugim šetnjama po Keju i mirisima Jadrana koji kao da su jači kada imaš 19, pričala mi je o Grbavici, gelerima, izgubljenom gradu.

Kada sam počela da pitam, oni su odlučili da mi više ne pričaju. Pa ne možete očekivati da me ne zanima kako se raspala zemlja o kojoj ste mi pričali toliko da sam znala kako je pre 50 godina izgledao tetrapak od jogurta.

Šta je bilo pre 10? Zašto su se ubijali? Ko? Kako je od bratstva i jedinstva došlo do novih granica?

Nisi tada bila ni rođena, zašto te to sad zanima? Bilo je svega, rat je, nepravdu su činili svi i nepravda je učinjena svima. To je sve što treba da znaš.

Nije. Ima tu još nešto. Istražiću sama.

Odakle da krenem? Od prvog zasedanja AVNOJ-a? Titove smrti? Od prvog pucnja? Poslednje utakmice?

Počela sam da istražujem. Cela jedna grana istorije bavi se onom istorijom za koju su mi rekli da to još nije postala.

Prvi put sam čula za masovne grobnice, Hrtkovce, Bljesak, Izbrisane, paravojne formacije i međunarodne sudove.

Prvi put sam slušala o prisilnim mobilizacijama, presudama, mitovima, Tuzli, Srđanu.

Leto nakon prve godine studija. Sve vreme ovog sveta je na tri meseca samo moje.

Odlučila sam da ću sa svakim koga sretnem podeliti makar deo onoga što sam naučila. Makar deo onoga što sam prvi put čula.

Pričala sam o presudama, mitovima, mobilizacijama, Tuzli. Nosila sam sa sobom beleške da slučajno ne pogrešim datum, neki ga provode na groblju već 30 godina.

Bilo mi je važno da sve što kažem bude tačno, bezbroj puta provereno, bezbroj puta dokazano.

Istorija se temelji na činjenicama, sve ostalo su interpretacije.

Mislila sam da ćemo tako nadomestiti one neispredavane lekcije, one nezavršene priče, naglo prekinute odgovore.

Ipak, nisam znala da vi niste sumnjali ni u onu priču o dugo skrivanim tajnama Venca.

Rođeni smo iste godine, možda i u istom gradu, malo pre ili malo posle onog pucnja u dvorištu Vlade. Slušali smo slične priče, nekada četničke, nekada partizanske, nekada i jedne i druge. Preskakali smo iste lekcije, više vremena dobijali za isti asfalt.

Učeni o časti, poštenju, tradiciji. Ubeđivani da ih mi na plećima nosimo. Da opstanak tog tereta od nas samih zavisi.

Prećutkivali su nam iste nepravde. Izvrtali iste istine. Interpretirali istu istoriju.

Trudili su se da podjednako ne znamo. Da nas podjednako ne zanima da saznamo. Namerno nam nisu rekli gde da naučimo. Namerno nas nisu učili.

Ostavili su nam mržnju i laži, duboko zakopanu istinu i duboko zakopana tela. Ostavili su nam zemlju, a nisu nam rekli da gazimo po mrtvima.

Ostavili su nam teret odgovornosti i odgovornost tereta.

Čast se zasniva na istini, poštenje na pravičnosti.

Svakog 11. jula reći ću istinu. Neću ćutati, neću verovati interpretacijama, manipulacijama, lažima. Svakog 11. jula izviniću se što je u moje ime činjeno, što se u moje ime ubijalo.

Svakog 11. jula i svakog dana nakon njega govoriću činjenicama.

Sve dok ih svi ne prihvatimo.

A vi?