Piše: Vladimir Jovanović
U Rim je, dakle, Petar II Petrović-Njegoš doputovao noću 28/29. decembra 1850. godine, tj. 9/10. januara 1851. po novome kalendaru. Do susreta Pija IX i Njegoša, šefova papske i crnogorske države, tj. poglavara autokefalne Mitropolije crnogorske - Crnogorske pravoslavne crkve i poglavara Rimokatoličke crkve, došlo je śutradan – vjerovatno 30. decembra 1850./11. januara 1851. godine.
To zaključujem iz pisanja „Neue Münchener Zeitunga”. Vijest o susretu njihov dopisnik im je poslao poštom iz Rima – 2/14. januara. Njegoš i Pijo IX su se susreli, prema „Neue Münchener Zeitungu”, „dan nakon [Njegoševa] dolaska“ u Rim; precizira se da je „Vladicia von Montenegro” doputovao „prije četiri dana“, tj. 29. decembra 1850./10. januara 1851. godine.
Njegoš zapisa, kako sam citirao, „šest danah sam stajao u Rimu, ili, pravije reći, šest danah sam trčao po Rimu”, a „Sveti je otac [Pijo IX] tako k meni dobar bio da sam mogao đegod mi je volja bila ući, u svako gotovo doba meni je sve otvoreno bilo, sve mi se pokaživalo s vnimanijem i s dobrom voljom“.
Od savremenika Njegoša, doznajemo da ga „papa s osobitom česti dočeka, primi na vizitu, pokaže mu sve drevnosti i dade mu jednoga kardinala, koji ga je svuda vodio gde je zahtevao”. Njegoš 31. januara/12. februara 1851. vlastoručno bilježi: „S kakvom sam željom trčao da vidim rijetkosti rimske, nijesam imao vremena ni da pozdravim Svetoga oca“.
***
Od 5/17. januara do 11/23. aprila 1851. Njegoš je u Napulju, prijestonici Kraljevine dvije Sicilije (napolitanski: Regno dê Doje Sicilie). U periodu 1816-61. to je nezavisna država – saveznica Papske države u kojoj je Pijo IX, nakon revolucije italijanskih nacionalista u Rimu, našao sigurno utočište.
Njegoš tu upoznaje Ljubomira P. Nenadovića (1826-1895), Srbina, na njegovu inicijativu. Nenadović će o tome ostaviti interesantne zapise („Pisma iz Italije”). Tvrdi da je do Njegoša u Napulju došao neprecizirana datuma marta 1851. godine. Nijesu se ranije poznavali.
Prethodno, povodom boravka Njegoševa u Rimu, te pośete papi Piju IX, objavljen je svojevrsni protest iz srpske štampe. Glasilo „Војвођанка” (br. 5, 7) iz Zemuna, vlasnika Danila Medakovića – urednik je brat mu Milorad G. Medaković, do 1848. godine Njegošev sekretar, ruski i srpski agent – takođe piše da je Vladika otišao u Vatikan i da su „Crnogorci pušteni pred papu s oružjem”; ali, tvrdi „Војвођанка”, biva da „mnogi govore, da bi Vladika mnogo bolje učinio, da je sadanje vreme ostao u svojim gorama – jer Crnogorci žele rata, a rat im oko kuće plamti”.
1/2
2/2
Prije „Војвођанкe”, tokom 1850. godine, M. G. Medaković u Beogradu uređuje „Шумадинку”, list u vlasništvu Nenadovića. Odakle Nenadoviću, tada 24-ogodišnjem stdentu ili profesoru, novac da pokrene list; a potom krstari Italijom? Njegov šurak je Aleksandar Karađorđević, 1842-58. knez vazalne Kneževine Srbije.
Srbi budno prate Njegoševo kretanje. Od nepotpisana dopisnika, „Србске новине”, službeno glasilo Knževine Srbije, 22. februara/6. marta 1851. donosi izvještaj o prispjeću Vladike u Napulj. Tu se navodi da Njegoš u Rimu „provede šest dana, pohodijo je papu, ko[j]i ga je vrlo ljepo primio i dao mu jednoga čovjeka, ko[j]i bi mu pokazivao drevnosti rimske i druge znamenitosti; 5. januara t[ekuće] g[odine] prispje u Napolj, a 22. i[dućega] m[eseca] pozove ga kralj preko g[ospodina] ruskog poslanika, da ga u njegovom ljetnjem dvoru hodi”, etc.
***
Njegoš je, dakle, u Napulju i lični gost Ferdinanda II (1810-1859), kralja Dvije Sicilije. Vladika obilazi tamošnje antičke gradove Pompeju i Herkulanum, na kojima se obavljaju, uopšte prva u svijetu, arheološla iskopavanja. Jedna kuća će njemu u čast dobiti naziv Casa del principe di Montenegro, a arheološki radovi Scavi del principe di Montenegro, etc.
Njegoš će, s trojicom Crnogoraca iz svoje pratnje, te Srbinom Nenadovićem, 12/24. aprila 1851. opet doputovati u Rim. To je drugi Njegošev dolazak u „vječni grad”. Još važi ljubazna ponuda Pija IX da Njegoš može imati pristupa kojoj god želi hrišćanskoj relkviji Rima.
Vladika će pośetiti katoličke crkve Sv. Jovana i Pavla (Basilica dei Santi Giovanni e Paolo), Sv. Jovana Lateranskoga (Basilica di San Giovanni in Laterano), Sv. Marije Velike (Basilica di Santa Maria Maggiore), samostan Sv. Onufrija (Chiesa di Sant'Onofrio al Gianicolo)… te opet hram Svetoga Petra „više puta”; to je, veli Nenadović, „najveća crkva na celome krugu zemljinom, najveći spomenik hrišćanskog sveta”.
„Svuda ga sa osobitim odlikovanjem susretaju”, zapisao je Nenadović. „Papa je zapovedio, gde god vladika dođe i što god zaželi da vidi, da mu se odmah otvori i pokaže”. Umjesto kardinala, sada je Njegošu dodijeljen u svojstvu vodiča sveštenik, Hrvat iz Dubrovnika.
„Nas prati i sprovodi franciškanac [franjevac], po imenu Ćurčić, kasnije je bio biskup u L[j]ešu, u Albaniji”, piše Nenadović. „Mlad, učevan i vrlo razborit čovek. Dobar Slovenin, dobar rodoljub. Vrlo lepo govori ’naški’. To mu je maternji jezik“.
Tačnije – to je fra Ljudevit Lujo Ćurčija (1818-1882). Papa Pijo IX je Ćurčiju 1853. imenovao za biskupa Lješa, zatim, 1859. za biskupa Skadra, a 1866. naslovni je nadbiskup Irenopolisa (Ειρηνούπολις) sa službom apostolskoga vikara za vjernike zapadnoga obreda u Egiptu…
***
Zapisi Nenadovića su dragocjeni, ali ne uvijek pouzdani. Netačnosti su manje vjerovatno rezultat njegove neobavještenosti. „Pisma iz Italije” objavio je tek 1881, dakle, tri decenije nakon opisanih događaja.
Pogrešno Nenadović piše: „Vladika je jesenas prošao kroz Rim, kad je putovao u Neapolj, ali je ostavio da ga razgleda sada pri povratku”. Međutim, znamo da Njegoš u Rimu nije bio „jesenas”, nego uoči Nove 1851. godine po starome kalendaru. Nije tada samo „prošao” kroz Rim, nego ga je šest dana razgledao, uključujući i središnji hram Rimokatoličke crkve s čije kupole i napisa pjesmu „Rim 1. j[a]n[uar] 1851. Upisato na kupoli Sv. Petra”, etc.
Nenadović uopšte ne pominje da su se prethodno Njegoš i Pijo IX sreli. To je „neobično”, jer su, kako smo viđeli, o tome pisali zapadnoevropski listovi, isto i „Србске новине” i „Војвођанка”. S Njegošem je, tvrdi Nenadović, diskutovao na razne teme, ama nema ništa o susretu u Vatikanu?
„Sve smo videli, no žalosti naše, nismo videli papu“, zapisaće Nenadović. „Vladika neće da mu ide, premda bi ga papa, kao što nam je došlo do znanja, primio, ako on hoće“.
***
Ipak, barem za Nenadovića, ukazala se prilika da vidi Maximusa Pontifexa. Doduše, dok je Pijo IX u fijakeru prolazio Rimom. Njegoš se, dakle, u kočiji s Nenadovićem, fra Ćurčijom i pratnjom zatekao kod drevne ponte Sveti Anđelo (Ponte Sant’Angelo), na rijeci Tibar, kad im je rečeno „da je običaj i naredba, da svaki papu dočeka, dok prođe“.
„Vladika je sedeo u kolima s one strane s koje će Papa da prođe, i tako ja od njega ne bih mogao videti Papu, jer su kola zatvorena, a mali su prozori na njima. Papa je još podaleko bio. Ja reknem vladici: ‘Da izađem ja iz kola, da mogu bolje videti Papu?’ – ‘Može ti biti!’ – odgovori mi vladika”.
Nenadović dalje piše: „Kola su bila vrlo velika i sasvim otvorena. U njima je papa sedeo sam, i na obe strane blagosiljao rukama, a svet se poklanjao, i veći deo različite čeljadi, što se na toj ulici desiše, pao je na kolena. Pored kola jahalo je nekoliko oficira, sa sabljama u ruci. Papa je na glavi imao onu malu kapu, što obično biskupi nose pod šeširima”.
„Kad prođe, opet uđosmo mi u kola i produžismo naš put”, nastavlja Nenadović. „Vladika nam, smešeći se, kaže: ‘Jedan od onijeh, što idu naprijed, kad je bio prema meni, maše mi glavom za znak da izađem iz kola; a ja – veli – njemu mahnu dva-tri puta rukom, za znak da ide svojim putem’”.
„Vladici beše milo, što je ovom prilikom vidio Papu: ‘Bar’, veli, ‘ne može nam se ona poslovica kazati: bio u Rimu, a nije video Papu’”, veli Nenadović. Iz toga bi se zaključiti da je Njegoš samo tom prilikom, na ulici i kroz prozor kočije, na trenutak vidio Pija IX. Srpski autor, dr Krunoslav J. Spasić razmatra da li se ovo može tumačiti da se Njegoš prethodno nije susrio sa Pijom IX? I on ustanovljava da su Nenadovićeve formulacije „ponekad kontradiktorne, neprecizne, pa čak i netačne” i pita se „da li je vrlo antiklerikalni, a često i nesigurni, mladi Nenadović hteo da prećuti ovu čudnu i jedinstvenu pośetu?” („Pierre II Petrović-Njegoš et les Français”, Pariz, 1972).
U svakome slučaju, na prijedlog da Njegoš – autokefalni vladika i poglavar države! – takođe izađe iz kočije, te maše bilo kome, makar i Maximusu Pontifexu, jer „da i sami prinčevi i engleski lordovi izađu iz kola i stoje na nogama, dok Sveti otac ne prođe”, uslijedio je veoma oštar odgovor.
Njegošu, bilježi Nenadović, „beše krivo toliko navaljivanje, pa, zatvarajući vrata na kolima, dosta srdito reče: ‘Boža ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo crnogorskoga naroda. Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće“…
(Nastavlja se)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR