Ugledni novinar i docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Dinko Gruhonjić, kazao je da su tabloidi podvala novinarstvu, odnosno – udruženi zločinački poduhvat političara, tajkuna i propagandista.
On smatra da današnji tabloidi nisu nalik nekadašnjima, jer je, kaže, nekad razlika između ozbiljne štampe i tabloida bila manje-više kristalno jasna.
„Ozbiljna štampa je imala znatno manji tiraž, ali je bila opinion maker. Tabloidi su, kako im i ime kaže, bili ʼtableticaʼ koju bezbolno progutate da biste dobili zamjenu za trač, recimo dok putujete javnim prevozom na posao. Tabloidi su se bavili svojim temama, a to su tračevi, skandali, crna hronika, i to prije svega u sferi estrade. Nisu se bavili političarima, sem kad su, na primjer, uhvaćeni u nekoj seks aferi. Nisu imali intenciju da budu ozbiljno shvaćeni. Danas i te kako imaju“, kazao je Gruhonjić Portalu Analitika.
Govoreći o fenomenu lažnih vijesti, Gruhonjić upozorava da je njihovo širenje naročito opasno danas, u vrijeme pandemije koronavirusa.
„Jer mediji na taj način manipulišu ljudskim strahom za sopstveni život, a takva vrsta manipulacije je ne samo neodgovorna, već i bijedna. Naravno, postoje i mediji koji teorije zavjere o koronavirusu plasiraju svjesno, upravo da bi manipulisali, u različite svrhe, a najčešće – reklo bi se – zbog geopolitičkih ciljeva. Mislim da u tom pogledu apsolutno prednjači ʼruska kuhinjaʼ propagande i spinovanja“, ističe naš sagovornik.
Gruhonjić navodi da se teorije zavjere lako primaju, te da je tako oduvijek.
„Jedina, ali važna razlika, je u tome što se danas, u doba interneta, teorije zavjere i dezinformacije šire brzinom svjetlosti. Ili, što bi šaljivo rekao jedan kolega – ja sam rezolutno protiv 5G tehnologije, jer će ona omogućiti da se glupost još brže širi“, kaže on.
ANALITIKA: Veliki broj država – uključujući i naše, balkanske – paralelno s pandemijom bori se i s „poplavom“lažnih vijesti o koronavirusu. Šta ogromna zastupljenost takvih sadržaja govori o medijima i novinarstvu danas, a šta o publici koja ih konzumira?
GRUHONJIĆ: S jedne strane, govori o tome da se medijska trka za ekskluzivnim informacijama neprestano ubrzava. Samim tim, geometrijskom progresijom se širi broj neproverenih informacija. To je naročito opasno u doba pandemije, jer mediji na taj način manipulišu ljudskim strahom za sopstveni život, a takva vrsta manipulacije je ne samo neodgovorna, već i bedna. Naravno, postoje i mediji koji teorije zavere o koronavirusu plasiraju svesno, upravo da bi manipulisali, u različite svrhe, a najčešće – reklo bi se – zbog geopolitičkih ciljeva. Mislim da u tom pogledu apsolutno prednjači ʼruska kuhinjaʼ propagande i spinovanja.
Teorije zavere se lako primaju, i tako je oduvek. One su posledica nedovoljne obrazovanosti, dezinformisanosti, ali, s druge strane, i iskonske ljudske potrebe da se stvari objasne na jednostavan način, da se stekne utisak da rešenje postoji, da se ne padne u očaj. Time je medijska manipulacija pseudonaučnim činjenicama zapravo još opasnija.
Književnik Orhan Pamuk je u jednoj kolumni za Njujork tajms, proletos, varirajući istoriografske i litrerarne izvore, došao do zaključka da je reakcija na epidemije otkako postoji pisani trag o čoveku uvek ista i izdvojio tri zajedničke karakteristike: karantin, loša reakcija države i – teorije zavere. Jedina, ali važna razlika, je u tome što se danas, u doba interneta, teorije zavere i dezinformacije šire brzinom svetlosti. Ili, što bi šaljivo rekao jedan kolega – ja sam rezolutno protiv 5G tehnologije, jer će ona omogućiti da se glupost još brže širi. Internet jeste prostor neograničene slobode, ali imam utisak da je ta sloboda često pogrešno shvaćena i da je prekršeno osnovno pravilo ljudskih prava: moja sloboda seže samo dotle dok ne ugrožavam tvoju slobodu.
Česta je pojava i ʼlažnog balansaʼ u medijima, koja takođe doprinosi širenju dezinformacija. Na primer, dovedete u TV studio lekara koji se bavi vakcinacijom i antivaksera, osobu koja se protivi vakcinaciji. To je nedopustivo iz vrlo očiglednog razloga: u Srbiji je zagovaranje protiv vakcinacije protivzakonito. Mediji ne smeju da promovišu protivzakonite stvari. Tačka.
Pesimistički posmatrano, možda je u pravu kolega američki novinar Kris Hedžis, koji je svojoj knjizi ʼCarstvo iluzijaʼ dodao podnaslov ʼKraj pismenosti i trijumf spektaklaʼ. S druge strane, to nam samo govori o neophodnosti neprestanog obrazovanja za medijsku pismenost, što je danas daleko veći izazov nego ranije. Naime, danas imamo gotovo beskrajan broj medijskih i paramedijskih izvora (dez)informacija, ali imamo i još jednu dimenziju: informatičku pismenost. Kaže se da je već danas razlika između informatički pismene i informatički nepismene osobe veća nego što je nekada bila između homosapiensa i njegovog pretka kromanjonca.
ANALITIKA: S kojim ciljem mediji uglavnom plasiraju lažne vijesti?
GRUHONJIĆ: Želim da verujem da većina medija plasira dezinformacije ʼsamoʼ zbog trke za ekskluzivnošću, a manjina da bi svesno manipulisala. Ali, nesvesno plasiranje dezinformacija i poluinformacija ne može da bude opravdanje kad je novinarstvo u pitanju. Time se krši etički kodeks, ne pridržavamo se u tom slučaju poštovanja čak ni jednog od osnovnih novinarskih načela – dužne novinarske pažnje.
S druge strane, imam problem s pojmom ʼlažne vestiʼ. Naime, suština vesti je da je bazirana na činjenicama, dakle ona ne može da bude lažna, jer onda nije vest. Mislim da je termin ʼlažna vestʼ zapravo podvala novinarstvu. Ali, taj se termin sad već primio i nadam se da su ljudi svesni i manipulativne note koju sa sobom nosi.
ANALITIKA: Kakve posljedice lažne vijesti ostavljaju po čitaoce/gledaoce, pogotovo u vrijeme pandemije?
GRUHONJIĆ: Najčešće je reč o izazivanju panike, s jedne strane, ili pak proizvođenja osećaja da koronavirus ʼne postojiʼ, te da samim tim ne moramo čuvati zdravlje, što potom dovodi do širenja zaraze. U Srbiji smo početkom marta, na samom početku epidemije, imali javna istupanja političara, pa čak i lekara, koji su svesno umanjivali opasnost od virusa. Potom smo, zbog održavanja izbora, tokom juna meseca odjednom ʼpobedili koronuʼ. I u jednom i u drugom slučaju posledica je bila drastičan porast zaraženih i obolelih. Velika većina medija u Srbiji je bez kritičkog otklona prenosila izjave neodgovornih predstavnika političkih i zdravstvenih vlasti. A uloga medija nije da budu megafon vlasti, već korektiv javnog mnjenja. Odnosno, da kad predstavnici vlasti lažu ili obmanjuju javnost, mediji imaju dužnost da ih pokušaju raskrinkati i publici objasniti da su lažovi ili iluzionisti.
ANALITIKA: Kakve su posljedice lažnih vijesti po novinarsku profesiju? Jednom prilikom ste kazali da tabloidi postoje ne samo da bi lagali u službi režima, već prije svega da bi falsifikovali samu suštinu novinarstva i njegovu ulogu u društvu.
GRUHONJIĆ: Tabloidi, naročito ovi u Srbiji – ali to, nažalost, sve više postaje i planetarna pojava – zapravo su podvala novinarstvu, udruženi zločinački poduhvat političara, tajkuna i propagandista. Današnji tabloidi nisu isti oni kakvi su nekad bili, jer je nekad ta razlika između ozbiljne štampe i tabloida bila manje-više kristalno jasna: ozbiljna štampa je imala znatno manji tiraž, ali je bila opinion maker. Tabloidi su, kako im i ime kaže, bili ʼtableticaʼ koju bezbolno progutate da biste dobili zamenu za trač, recimo dok putujete javnim prevozom na posao. Tabloidi su se bavili svojim temama, a to su tračevi, skandali, crna hronika, i to pre svega u sferi estrade. Nisu se bavili političarima, sem kad su, na primer, uhvaćeni u nekoj seks aferi. Nisu imali intenciju da budu ozbiljno shvaćeni. Danas i te kako imaju.
Na primer, u Srbiji tabloidi u kontinuitetu tretiraju i politiku, moglo bi se reći već 20 godina. Oni se bave takozvanim temama ʼživota i smrtiʼ, svako malo najavljuju ratove u regionu, slave ratne zločince, šire govor mržnje prema pripadnicima različitih naroda (što su nedavno veoma osetili i građani Crne Gore), obrušavaju se na marginalne društvene grupe, a naročito rade o glavi onima koje markiraju kao neprijatelje vlasti. Medijska mašinerija Aleksandra Vučića to je nasledila od prethodnih vlasti i usavršila takav mehanizam do potpune brutalnosti. Takvi tabloidi u Srbiji, međutim, direktna su posledica ratnohuškačke propagande iz devedesetih godina 20. veka, koju su širili državni srbijanski mediji. Pošto praktično niko nije odgovarao za ratnu propagandu, onda je sasvim logično da se ona nastavila, u novim oblicima, kod tabloida koji su navodno privatni mediji, a u stvari su debelo finansirani od države. Imamo kontinuitet zla.
Da stvar bude gora, kad pogledamo recimo slučaj Bregzita u Velikoj Britaniji, shvatamo da su i tamo tabloidi mutirali kao veoma opasan društveni virus, i da su i te kako učestvovali u propagandi za izlazak Britanije iz Evropske unije. Možda je čak njihova uloga bila i presudna. Kao i u mnogim drugim stvarima, ispada da smo i u medijskom smislu bili avangarda globalnog zla.
O toj tabloidnoj podvali treba neprestano javno govoriti. Treba otvoreno reći da takvi ʼnovinariʼ zapravo nisu novinari, nego sušta suprotnost novinarstvu. I da nam nisu kolege, niti zaslužuju našu solidarnost.
ANALITIKA: Kako se boriti protiv lažnih vijesti i njihovih „proizvođača“?
GRUHONJIĆ: Obrazovanjem za digitalnu medijsku pismenost. Nema nam druge. Nema tu prečica, niti brzih recepata.
ANALITIKA: Prije skoro tri godine ste na jednom panelu saopštili da pravo pitanje nije kako spasiti medije, već kako spasiti novinarstvo. Odnosno – kako publici jasno ukazati šta je novinarstvo, a šta su pi-arovi, spin doktori i eksperti za marketing i propagandu. Imate li danas odgovor na to pitanje?
GRUHONJIĆ: Voleo bih da imam, jer bi to značilo – da se malo našalim – da sam dobio Nobelovu nagradu i da sam se obogatio, jer sam pronašao održivi medijski model u kojem novinarstvo dominira. Nažalost, ne verujem da iko ima odgovor na to pitanje. Nema nam druge nego da javnosti neprestano skrećemo pažnju na taj problem. Naizgled paradoksalno, već duže vremena imamo fenomen razdvajanja medija i novinarstva. Naime, u medijima je sve manje novinarskih sadržaja, a sve više spina, propagande, marketinga, prikrivenog oglašavanja, za koje su sada smislili i pokvareni naziv ʼnative advertisingʼ. U pokušaju da opstanu, mediji se vode ʼkliktabilnošćuʼ, jer ih ona vodi do oglašivača. U trci za klikovima, u blato se baca novinarski kodeks. U trci za velikim oglašivačima, na velika vrata se uvodi cenzura i povećava se broj ʼzabranjenih temaʼ. Što je najgore, glavni cenzori su često urednici u medijima, u dosluhu sa sopstvenim marketinškim medijskim službama.
S druge strane, čitavi ovi populistički i antiestablišment pokreti širom sveta mejnstrim medije su označili kao deo establišmenta. Ne kažem da u tome nema krivice i tih medija, od kojih su se pojedini i duboko korporativizovali. Ali, s druge strane, bez kritičkih medija i kredibilnih izvora infomisanja – nema ni demokratije. A ako nema demokratije, onda nam preti totalitarizam. Da li je Tramp slučajno izabrao Tviter da bi vodio politiku? Da li on slučajno koristi svaku priliku da se obruši na mejnstrim medije koji ga kritikuju? Naravno da ništa od toga nije slučajno. Eliminisanjem odgovornih medija, ili makar onih koji se trude da budu odgovorni, ruši se četvrti stub demokratije. Nakon toga na red dolazi pravosuđe, kao treća grana vlasti, kao i urušavanje nezavisnih regulatornih tela i institucija. Demokratska kuća nam se jako nakrivila. Posle toga se otvara put za izvršnu vlast da uzurpira čitavo javno polje delovanja. Ukratko, opasnost od širenja totaliarizama na globalnom nivou je veoma realna.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR