Basara: Kralju Nikoli unuk kurvinski oteo prijesto, ugasio autokefalnost Crnogorske crkve i ukinuo crnogorsku državnost

Piše: Svetislav Basara

Upitan u emisiji „Aritmija“ kako komentariše Joanikijevo celomudreno prihvatanje mogućnosti da se neko „oseća kao Crnogorac“, bivši predsednik Crne Gore Filip Vujanović, odmeren čovek, inače vrlo blagonaklon prema SPC — Tamari Nikčević je rekao sledeće, citiram po sećanju:

„Mogu se ja osećati dobro ili loše, raspoloženo ili neraspoloženo, ali ne mogu se osećati kao Crnogorac, jer ja jesam Crnogorac“.

Svaka je Filipu bila ka vladičina.

Nacionalnost, naime, nije emocija, nego pripadnost. Sa druge strane, nacionalnost nije biološka, pa čak ni psihološka determinisanost, nego politički konstrukt. I to u istorijskim razmerama jučerašnji. Nacionalnost se, doduše, može pomešati sa emocijama, ali ta eksplozivna mešavina stvara nacionalizam. A kad se nacionalizam pomeša s klerikalizmom, stvar odlazi u PM.

Sa potpisanim Temeljnim ugovorom u džepu, Joanikije se osokolio i uskliknuo „dogodine na Lovćenu“. Šta će biti „dogodine na Lovćenu“, razmotrićemo kasnije. Sad razmotrimo nešto drugo. Da je tako uskliknuo Amfilohije, to bi imalo neku težinu, ali kad to usklikne Joanikije, to bude isto kao kad se Guzijan Jeremić uskurči na protestima i usklikne „na predsedništvo“.

To je zato što Joanikije — iako visok rastom — „nema visinu“, dakle, stvar koja je Branu Petrovića koštala članstva u SANU; a koja će, kako stvari stoje, Crnu Goru koštati teških pičvajza. Amfilohije je, naime, delovao samostalno, određivao granice akcija i samostalno se zaustavljao kad bi uvideo da je prekardašio, dočim je Joanikije beogradska marioneta.

Hajde sad da vidimo šta će biti dogodine u Jerusalimu, pardon, na Lovćenu.

Elem, Joanikije je naumio da sruši Meštrovićev mauzolej na Jezerskom vrhu i da na njegovo mesto vrati Njegoševu kapelu. Kad je video da je prekardašio, Joanikije se korigovao — ili su ga, verovatnije, korigovali iz centrale — pa je rekao da mauzolej neće rušiti, ali da će kapelu svakako vratiti.

Kako misli da mauzolej ne sruši, a da kapelu vrati na Jezerski vrh, na kome više nema mesta ni za iglu, Joanikije nije elaborirao, valjda misli da za nas (jebo ja nas), koji možemo i ono što ne možemo, nema nemogućih misija.

A šta Joanikiju i kompaniji smeta u mauzoleju — biseru memorijalne arhitekture, kome se sličan ne može naći ne samo u eks-Ju nego i u svetu, savršeno uklopljenom u ambijent, takoreći materijalizacijom Njegoševe poezije — sada ćemo elaborirati.

Evo šta: mauzolej je (remek) delo Ivana Meštrovića, Hrvata, katolika, dakle ustaše, a kapela, sagrađena prema Njegoševoj zamisli — srušena u Prvom svetskom ratu, pa zamenjena replikom — nešto je vrlo pravoslavno.

Kapelu je, inače, obnovio kralj Aleksandar, koji je svom dedi, Njegoševom (posrednom) potomku kralju Nikoli kurvinski oteo presto, ugasio autokefalnost crnogorske crkve i ukinio crnogorsku državnost. Biće, dakle, akcije. Ali i reakcije.