Tokom prvog talasa epidemije koronavirusa i teške situacije u Crnoj Gori, porodica Kilibarda aktivno je učestvovala u akcijama Crvenog krsta, a na raspolaganje stvaljeni su i automobili njihove auto-škole. Humanost je samo jedna od vrlina po kojoj Nikšićani poznaju Bora Kilibardu, vlasnika i instruktora auto-škole Kilkas. Ono po čemu je već decenijama prepoznat u svom gradu jeste činjenica da je, u karijeri dugoj više od trideset godina, hiljade sugrađana naučio vožnji. Njegovi savjeti odzvanjaju u glavi i godinama kasnije, a neke poput "uvijek gledaj tamo kuda bi želio da ideš" moguće je primijeniti i u drugim životnim situacijama.
Sa Borom Kilibardom razgovarali smo o promjenama koje su se desile u auto-školama, a koje su uslovile promjene Zakona o bezbjednosti u saobraćaju, greškama koje kandidati najčešće prave, savjetima za početnike, ali i o tome šta pokazuje njegovo iskustvo: da li su žene zaista gori vozači od muškaraca.
Posljednjih godina mijenjala su se neka pravila kad je posrijedi obuka za polaganje vozačkog ispita. Kako naš sagovornik ističe, radi se na tome da se poveća bezbjednost saobraćaja, da izlaze kvalitetniji vozači.
"Kako se promijeni Zakon o bezbjednosti saobraćaja, odnosno neke njegove odredbe, onda je Ministarstvo prosvjete, pod čijom ingerencijom su auto-škole, obavezno da donose neka podzakonska akta, pravilnike koje moraju škole da ispunjavaju da bi mogle da funkcionišu i rade. Pošto se Zakon skoro mijenjao, onda je Ministarstvo bilo dužno da napravi te posebne pravilnike, odnosno podzakonska akta. U suštini se ide na to da kvalitet obuke, kvalitet vozača koji polože, da bude na većem nivou. Povećao se broj časova, umjesto 45 minuta sada su 60 minuta - sad ima 30 časova po sat. Svakako da se radi na tome da se poveća bezbjednost saobraćaja", navodi on.
Ipak, ima u onih promjena koje mu, kako sam priznaje, teško padaju.
"Promijenio se i obrazac vozačke dozvole, od onih lijepih pet kategorija, koje ja ne mogu prežaliti, imate 15 novih kategorija. Kako su izašle nove kategorije, tako je školama dat određen vremenski period da prilagode i vozila tim kategorijama. Naša vozačka dozvola je identička kao u zemljama EU. Ja sam nekad kao vlasnik auto-škole imao jedan motocikl, zato što je postojala jedna A kategorija. Sad vi imate četiri A kategorija, pa morate imati četiri motocikla", kaže on.
Kad se vodi debata o bezbjednosti saobraćaja, kako primećuje Kilibarda, ne pita se struka, pa neki tvrde da su auto-škole krive za saobraćajne nesreće.
"Nijesam saglasan uopšte sa tim. U saobraćaju se 90 odsto nezgoda dešava zbog neprilagođene brzine. Vi nikad nećete viđeti da auto-škole divljaju, jurcaju, krše propise i pravila. Na obuci nijesu kandidati ni instruktori pod uticajem droga i alkohola. Kako ja sjutra da utičem na nekog ko je sa mnom vozio 40km/h, a sjutra Bulevarom 13. jul vozi 130 km/h?"
Dio kandidata zna da vozi kad dođe na obuku. To je, kako navodi naš sagovornik, mač sa dvije oštrice.
"U našu školu većina kandidata dolazi koja ne zna da vozi i to nije hendikep. U školi se obučavaju od elementarnih, osnovnih stvari ka težim i složenijim. Prvi dan upoznavanje sa vozilom, stavljanje motora u rad, promjena brzine u mjestu, podešavanje sjedišta, retrovizora, vezivanje sigurnosnog pojasa, itd. Nekad mi je milije što je to tako. Prvenstveno mi je cilj da kandidat nauči da upravlja bezbjedno motornim vozilom i da ne predstavlja opasnost ni za sebe ni za druge, a to bi valjalo krunisati time da položi vozački ispit.
Odgovorno tvrdim, ima kandidata koji su naučili da upravljaju motornim vozilom, a desi im se da ne polože. Imate tamo neke "grehove" kad padate ispit. Ne puštiti pješaka na pješačkom prelazu, što je prema meni greška zbog koje i treba kandidat da ne položi. E sad ako se vi krećete bulevarom, a sa druge je strane pješak koji ima namjeru ili je zakoračio, ako ćemo pošteno, mi ga nijesmo ugrozili, jer njega ne puštaju vozila iz suprotnog smjera koja su mu bliža, ali je tako zapisnikom napravljeno da je to greška zbog koje ne polažete. Najčešće se tu dešava da kandidati padaju. Najvažnije je da kandidat nauči da upravlja vozilom.
Kandidate koji znaju da voze - imate onih koji su to naučili sa nekim, i oni su to fino naučili, mi samo nadograđujemo. Najbolje je kad kandidat nauči pravac da drži. Ali, to je mač sa dvije oštrice. Neki kandidati su neke stvari naopako naučili - da im je desna ruka uvijek na mjenjaču, da im je lijava ruka na prozoru, da prilikom zaustavljanja drugom, trećom brzinom prvo pritiskaju kvačilo pa koče, što je naopako. Oni poštuju propise i pravile saobraćaja, ali imaju problem sa tehnikom vožnje. Teže je odvići nego navići. Ali ako je instruktor uporan i ima autoritet - uspije", kaže Kilibarda.
Najvažnije je, kako navodi, da se ne može desiti da kandidat ne zna da upravlja vozilom, a da položi ispit.
"Mladi kandidati najbolje to uče i njima u 80 odsto slučajeva bude dovoljan taj fond časova. Ako je kandidat u ozbiljnijim godina, fond je mali, pa plaćaju dodatne časove", objašnjava naš sagovornik.
Veliki "neprijatelj" kandidata na polaganju jeste trema i često se dešava da kandidat tog dana ne pokaže ni mali dio onoga što zna.
"Ja ovaj posao radim više od 30 godina i vrlo često se čudim. Ne mogu da poznam kandidata koga sam ja obučavao i koji dođe na polaganje. Po novom kartonu obuke, 30. čas je predispitna vožnja, ja je zovem pretpremijera ili generalna proba. Odradimo tih 5-6 maršuta kuda se najčešće ide na polaganje i to bude dobro. Poslije svake te vožnje ja kažem da je to u redu i da se ništa ne mijenja.
Narednog dana, kad je polaganje, vi vidite da je neko ublijedio, da mu se trese lijeva noga na pedali kvačila, da se ruke kandidata tresu. Neko to doživljava kao da rješava pitanje života i smrti. Dešava se da ne umije veći dio onoga što smo prethodno radili. Pokušam da razbijem tu tremu, a to vidi i komisija. Ti to možeš, ti to znaš. Mogu da pohvalim i bude dobro. Ali, veliki broj kandidata ne mogu da prepoznam. Imate sindrom čekaonice. Oni su skupe kad je polaganje i komentarišu. Neko od kandidata ne položi i priča onda kako treba. I onda svi griješe. Kandidat sve ono zabravi, a uvaži ono što je neko rekao ko to i ne zna", objašnjava on.
Od kandidata traži samo jedno - da se skoncentrišu.
"Neko kaže da će da popije lijek, neko bi čašicu rakije, zamolim ih da to ne rade", kroz smijeh priča naš sagovrnik.
Kilibardu smo pitali da li, poslije više od trideset godina rada, ima neki savjet ili "caku" za početnike.
"Da biste položili vozački, traže se samo dvije stvari: striktno poštovanje propisa i pravila saobraćaja i, podjednako važna, metodika upravljanja vozilom. Da vi dokažete komisiji da vi vladate vozilom, da umijete lijepo da krenete, promijenite stepen prenosa, da se bezbjedno i mekano zaustavite, da držite dobar pravac. Jedno bez drugoga ne ide. Možete vi biti vješti u vožnji kao Šumaher, ali ne poštuje propise, prekoračujete dozvoljenu brzinu, prestrojavate se preko pune linije, ne dozvoljavate pješaku da pređe na obilježenom pješačkom prelazu, prolazite na žuto, na crveno.
Može da se desi da vi sve ispoštujete sve propise i pravila, ali vam fali rutina. Vi kad mijenjate stepene prenosa, ili što bi narod rekao brzine, vama šeta automobil, zaustavljate se u zadnji momenat pa to bude nebezbjedno. Tu bi komisija bila blaža i rekli bi: ajde doradi to još nekolika časa. Ako ne poštuje propise, ja imam običaj da kažem: kad ne poštuje pravila sad, sjutra će cijeli grad o jadu da zabavi od nebezbjedne vožnje", navodi on.
Davno je, kaže, došao do zaključka da su geni čudo.
"Ako vozi đed, otac, majka...Dugogodišnje iskustvo, ja to osjetim. Ja vidim u pojedinim kandidatima da ima to u genima. Vi onda lagano radite nadgradnju i dovedete to do perfekcije".
Ipak, kako tvrdi naš sagovornik, kako koja generacija dolazi, sve su manje talentovane za vožnju.
"Pričao sam sa profesorima fizičkog: niko ne igra košarku, fudbal. Njima je sva motorika u prstima desne i lijeve ruke. Ja se njima divim za koliko otkucaju poruku, recimo. Objasnite kandidatu sistem rada kvačila, crtate mu to, objasnite da je hod pedale kvačila 30-ak centimetara, a rad jedan centimetar, đe će taj centimetar biti zavisi, što bi se vozačkim žargonom reklo, đe odvaja kvačilo. Ali, njima to bude jasno u teoriji, ali oni imaju problem da to osjete. I šalim se: položićeš ti ovo, nekako ćemo se promučiti, ali reci tati da ti kupi automatik. Sportistima to ide dobro, otresitom momku koji nešto radi, a ova gradska omladina - hm".
Veliki problem jeste i kad dođe kandidat kome su to nametnuli roditelji.
"Majka ili tata su pročitali neđe da će dobiti posao ako ima B kategoriju. Kad počinje vožnja, zakažete mu vožnju u 8 i vidite da on preko ulice ide u 8:15 i to kao na strijeljanje. Sa tim kandidatom nemate komunikaciju. Nemate povratnu informaciju. I to traje danima, vidite nezainteresovanost. Kad pripitam, ta djeca budu iskrena - mene ovo ne interesuje. Roditelji griješe.
Uticao bih da roditelji ne nameću, ne mora svako da polaže vozački", naglašava Kilibarda.
Kad se dobije vozačka dozvola, to je, kako kaže, samo ulaznica za saobraćaj.
"Vozačko iskustvo se stiče vožnjom. Svi smo mi mislili da sa 18 dobro vozimo, ali godine vožnje vam dokažu suprotno. Kandidati hoće neke stvari da rade mehanički, po automatizmu. Ja im kažem: ti 18 godina ideš uza stepenice, pa ne razmišljaš da treba dići jednu pa drugu nogu, kad otvaraš vrata, ne razmišljaš da ručku treba spuštiti dolje. Međutim, sad si krenuo 50 puta sa instruktorom i misliš da 51. možeš mehanički. Ne može. To se mora hiljadama puta odraditi i onda se nekad dođe do toga da se može raditi mehanički", kaže on.
Kilibarda je jasan: sve što se loše desi u saobraćaju, dešava se jer je neko pogriješio.
"Kad bi se svi učesnici u saoobraćaju pridržavali zakona, onda bi samo teoretska mogućnost bila da dođe do saobraćajne nezgode.
Odgovorno tvrdim, u najvećem broju slučajeva "kriva" je neprilagođena brzina, vožnja pod dejstvom alkohola. Uzme omladina pa se dokazuje, precijene se mogućnosti i vozača i vozila. Zato je zakonom donešeno da oni ne mogu da se kreću više od 70 odsto od brzine koja je dozvoljena za druge, u drugim državama oni imaju pratnju…Sve se radi da bi se mlađa generacija sačuvala. Oni se pridržavaju priče instruktora kad počnu da voze, ali onda se stvori lažno samopouzdanje", navodi on.
Kilibardu smo pitali i da li zaista postoje oni koji nikad ne nauče da voze.
"Da. Nijesu oni nebezbjedni, oni su oni "sporaći", primaknuti naprijed, svjesni svojih mogućnosti, mnogo su uzbuđeni kad voze, ali ne predstavljaju opasnost. Gore je kad omladina misli da sve znaju, mogu", jasan je on.
A da li su žene zaista gori vozači od muškaraca?
"Bavio sam se trkama i znam žena i đevojaka koje su to baš dobro radile. Bila je neka Romana Zrnec koja je vozila trke, moja sestra Marija Božović. Imate izuzetno dobrih vozača žena, instruktora. Kad mladu đevojku to zainteresuje, pa ona krene od motorića od 50 kubika, kartinga, redom onda. Neko to položi samo da bi položio i definitivno oni su bezbjedni. Prave neke greške, ostave vozilo na bulevaru, upale sva četiri pokazivača pravca, a gospođa otišla u market da trguje i napravila zastoj pored ogromnog parkinga. Mene je skoro gospođa udarila i kaže: žurim, idem na fitnes. Nijesam ženomrzac, ali kad vidim kako neke pripadnice ljepšeg pola učestvuju, ja se pitam đe su one polagale", navodi Kilibarda.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR