12 °

max 17 ° / min 11 °

Nedjelja

25.10.

17° / 11°

Ponedjeljak

26.10.

20° / 11°

Utorak

27.10.

20° / 12°

Srijeda

28.10.

21° / 12°

Četvrtak

29.10.

21° / 10°

Petak

30.10.

20° / 10°

Subota

31.10.

21° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Ideal nacionalnih vođa: Bolje domaći uzurpator nego strani okupator

Izvor: EPA

Stav

Comments 1

Izvor: Al Jazeera

Autor: Antena M

  • Viber

Ideal nacionalnih vođa: Bolje domaći uzurpator nego strani okupator

Piše: Tomislav Marković

Srpski narod diljem zemaljskog šara dobio je najnoviji praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Praznik se slavi 15. septembra, na dan kad je 1918. godine probijen Solunski front.

Svečarski dan je ustanovljen na sastanku rukovodstava Republike Srpske i Republike Srbije koji je održan krajem avgusta. Radilo se žurno, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je inicijativu za ustanovljavanje novog praznika, Milorad Dodik je ideju oberučke prihvatio, i već par nedelja kasnije organizovana je svečana proslava u Banjaluci.

Usput su malo zaobiđene procedure, 15. septembra nema u Zakonu o državnim praznicima u Republici Srbiji, ali koga briga za te birokratske formalnosti. Pa nismo onomad dizali Antibirokratsku revoluciju da bismo danas robovali kojekakvim zakonima, propisima i pravnim procedurama.

Kako izveštava napredna Radiotelevizija Srbije, „ovaj praznik će biti zajednički obeležavan u Srbiji i Republici Srpskoj i u svim sredinama u kojima su Srbi širom sveta, simbolizujući jedinstvo srpskog naroda”. Trenutno su narečene sredine ograničene na Srbiju i manji bosanskohercegovački entitet, ali radi se na proširenju praznovanja, neka se pripremi Crna Gora, a onda idemo redom – srpsko jedinstvo do Tokija!

Neko naivan bi pomislio da je određivanje državnih praznika u nadležnosti zvaničnih organa zemalja u kojima Srbi širom sveta žive, ali Vučić i Dodik se ne opterećuju trivijalnostima kao što su državne granice i suverenitet. Ljubav prema sopstvenoj naciji je kao i svaki drugi ljubavni zanos – prosto ne zna za granice. Kako lepo reče Vučić, čovek koji sebe vidi kao vođu svih Srba - „ovo nije samo državni praznik, već svesrpski”.

Kad Vučić i Dodik slave slobodu

U novopečenom trodelnom prazniku nemaju svi elementi isti značaj. Najmanja pažnja posvećena je onom delu o nacionalnoj zastavi, što je i razumljivo, budući da je to puka kopija Dana albanske zastave, praznika države Albanije koji se slavi i u drugim sredinama u kojima Albanci žive. Na jedan nacionalizam najbolje je odgovoriti drugim nacionalizmom, u skladu sa apdejtovanom narodnom izrekom „Klin se sklinom izbija, ali rupa ostaje“. Mnogo više pažnje posvećeno je jedinstvu i slobodi, pojmovima koji su na prvi, a i na svaki drugi pogled – potpuno suprotstavljeni.

„Nema viših i važnijih vrednosti od jedinstva našeg naroda i slobode za koju su se naši preci borili, za koju ćemo se boriti i u budućnosti”, poručio je Vučić u čestitki srpskom narodu povodom praznika koji im je lično darovao.

Nešto slično zborio je i Dodik na svečanoj akademiji u Banjaluci pod skromnim nazivom „Pohvala srpskom narodu“. Istom onom narodu koji je skovao poslovicu „Ko se hvali, sam se kvari“. Uobičajeno elokventan, Dodik je rekao da je ključna reč za srpski narod kroz istoriju bila sloboda, a potom je pojasnio:

„Tu slobodu smo shvatali kao slobodu za druge, ne samo za sebe. Mislim da ovaj dan koncentriše ono što jeste srpski nacionalni i državni interes. Naše jedinstvo je potrebno i danas”. Dodik je decidirano naglasio da “nema naroda u okruženju koji je više dao žrtava za slobodu od srpskog”. U program akademije uključio se i Vučić preko videolinka, u borbenom raspoloženju, i rekao da se “srpski narod političkim sredstvima mora boriti za slobodu”.

Kad Vučić i Dodik slave slobodu, to ne može da se protumači drugačije nego kao najobičniji cinizam. U Srbiji se brojni građani bore za slobodu političkim sredstvima, ali protiv Vučićevog režima koji je slobode sveo na minimum, sa težnjom da ih potpuno poništi.

Kako prolaze oni koji traže malo slobode, videli smo mnogo puta: Borku Stefanoviću je razbijena glava šipkom, novinaru Milanu Jovanoviću zapaljena je kuća u Grockoj, uzbunjivač Aleksandar Obradović je hapšen i suspendovan s posla, načelnici sa VMA koji su se bunili protiv Kriznog štaba smenjeni su sa svojih funkcija, a demonstranti ispred Narodne skupštine su divljački premlaćivani.

Domaći uzurpatori umjesto stranog okupatora

Svakom ko u Srbiji ište malo slobode zagarantovan je prolazak kroz „toplog zeca“ u silnim medijima koje Vučić drži pod kontrolom, uvrede, satanizacija, pretnje, linč i haranga. Građani su sistematski zastrašivani, ucenjivani i obeshrabreni u nastojanjima da osvoje tu slobodu na koju se Vučić poziva.

Istini za volju, kad govore o slobodi Vučić i Dodik uopšte ne misle na slobodu pojedinca. Slavopojke slobodi su stajaće mesto nacionalističkog imaginarijuma, ali se ta sloboda uvek shvata kao oslobađanje od stranog okupatora. I tu staju sve priče o slobodi.

Najveći ljubitelji srpskog naroda od pamtiveka, a možda i od ranije, smatraju da je njihovom voljenom narodu dovoljno da se oslobodi iz ralja zavojevača, a dalje razvijanje građanskih sloboda drže posve neprimerenim.

Zameniti stranog okupatora domaćim uzurpatorima – to je bio i ostao ideal nacionalnih vođa i njihove korumpirane inteligencije. Pod uslovom, naravno, da se na čelu uzurpatora moći nađu upravo oni koji zagovaraju taj ideal, kako bi vladali sopstvenom zemljom kao da je u pitanju okupirana teritorija.

Zameniti jednog tiranina drugim i nije baš neko slobodarsko ostvarenje. Smatrati sebe slobodnim zato što te izrabljuje i zlostavlja neko ko se preziva na –ić, umesto da to isto radi neko malo egzotičnijeg prezimena – u to može da veruje samo neko ko se redovno drogira lažnim patriotizmom.

Pouke Dimitrija Tucovića

O tim nezgodnim slobodarskim temama davno je pisao Dimitrije Tucović, pa nije čudo što su ga dvorski intelektualci malo skrajnuli, da ne kvari omladinu. Kad je 1908. Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, vaskoliko patriotsko srpstvo krenulo je u kampanju za oslobođenje prekodrinskih Srba od tuđinske vlasti.

Tucović je uneo par disonantnih tonova u horsko zapevanje nafatiranih rodoljuba. On je konstatovao da „srpski vlasnici pozivaju danas proletarijat Srbije da... krv proliva za oslobođenje tamošnjih Srba”, a potom se zapitao: “Ali, šta bi on poneo za uzdarje narodu u Bosni i Hercegovini? Srbijanske slobode?”

Potom Tucović nabraja sve neslobode i tlačenja koja trpe radnici u Srbiji, od toga da ogroman broj nema čak ni pravo glasa, pa do toga da su “naši radnici u unutrašnjosti predani na milost i nemilost kmetovima i pandurima, koji su tamo paše i koji gaze i ustave i zakone”. Ako sami niste slobodni, kako ćete osloboditi druge?

U tekstu “Istorijski trenutak” Tucović piše da su razne partijske i vanpartijske grupe “narod i na dalje ostavile u potpunom ekonomskome i političkome ropstvu”, te da su sva svoja politička dela “inspirisali samo najužim materijalnim egoizmom, najsitnijom koterijskom mržnjom, najnemoralnijim protežiranjem klika, najkratkovidnijim lokalnim interesom, najsićušnijom partijskom kalkulacijom, najbezobraznijim ćiftinskim ćefom”. Zanimljiv opis, neobično podseća na Srbiju i Republiku Srpsku današnjice. A prošlo je samo 112 godina, baš smo napredovali.

I tad i sad su vladajućim klikama bila puna usta narodne slobode, istog onog naroda na čiji su se račun bogatili i čijoj su naivnosti i neorganizovanosti imali da zahvale za sva svoja nepravedno stečena bogatstva. Sloboda koju slave Vučić, Dodik i njihove kamarile je jedno, a sloboda koju slavi njihov voljeni srpski narod je nešto sasvim drugo. Prvi slave slobodu da izrabljuju narod i raspolažu njegovim novcem kako im se ćefne, a drugi slave slobodu da ćute i trpe.

Složeno, a ne složno društvo

Ništa manje nije problematičan ni prvi element trojedinog praznika – srpsko jedinstvo. Prvo i osnovno – jedinstvo i sloboda ne mogu se trpati u isti koš. Sloboda podrazumeva da neko može biti i protiv tog svenarodnog jedinstva.

Neko svoju slobodu koristi za angažman protiv velikog vođe koji poziva na jedinstvo, a neko drugi za poltronisanje tom istom vođi zarad sitnog profita. Tu nikakvog jedinstva nema, niti ga može biti. Svoditi na zajednički imenitelj nekoliko miliona ljudskih duša koje imaju različite interese, težnje, žudnje, verovanja, vrednosti i stremljenja izgleda potpuno sumanuto, ali to je opšte mesto nacionalističke propagande.

Što je najgore, ideal jedinstva ne zagovaraju samo oni na vrhu piramide, moćnici i profiteri kojima se to isplati, već i mnogi građani. Sloga slovi za nedosežan ideal, a nesloga je oklevetana kao jedan od glavnih uzroka srpske propasti. Međutim, raslojenost i diferenciranost su prirodna stanja društva; ono treba da bude složeno, a ne složno. To je jedini put koji vodi u napredak.

Što ne znači da oko nekih pitanja ne možemo postići društveni konsenzus. Ako se složimo da je sloboda svakog pojedinca neupitna vrednost, što garantuje čak i Ustav Srbije, samim tim smo eliminisali mogućnost nekog prisilnog jedinstva koje nameću politički moćnici.

Trubljenje o srpskom jedinstvu traje već decenijama i ništa nam dobro nije donelo. Poslednji put kad je zavladao sveopšti konsenzus u Srbiji, to je dovelo do četiri rata, nemerljivih razaranja, skoro 150 hiljada mrtvih, miliona raseljenih, do silnih ratnih zločina i genocida, do strahovitih posledica po sve koji žive na prostoru bivše Jugoslavije.

Pobijeni su toliki nedužni ljudi, razoreni gradovi, opustošene duše. Nikad Srbija nije bila homogenija nego onomad kad je dala plebiscitarnu podršku Slobodanu Miloševiću, skoro 3.300.000 ljudi je na izborima 1990. godine glasalo za ovog arhitektu zla. Milošević je za milione bio obožavani vođa, vožd svih Srba, novi Karađorđe, Mesija, maltene božansko biće. Vidimo dokle nas je dovelo to mnogohvaljeno jedinstvo.

Jedinstvo kao stanje dominacije

Dok je trajala sveopšta apokalipsa, dok su nevini patili, gle čuda – organizatori zla, nagovarači na jedinstvo i smrt pravili su karijere u politici, privredi i kulturi, uspinjali se na društvenoj lestvici i punili džepove. Posle svega, evo ih i dalje na vodećim mestima, sa istim idejama i planovima za svoje podanike. A upravo to je i bila poenta propagande srpskog jedinstva.

U trećem tomu studije o fašizmu “Muške fantazije”, u poglavlju “Nacija”, Klaus Tevelejat piše: "Jedinstvo o kojem fašist govori je, prema tome, nasilni spoj tlačitelja i potlačenih u jednu dominantu. Jedinstvo uopšte označava stanje dominacije a ne, recimo, stanje jednakosti".

U eseju “Naš herojski kukavičluk” Slobodan Blagojević se nadovezuje na Tevelajta: “Stoga patrijarhalni muškarac-vojnik neprekidno mora zahtijevati i proizvoditi (npr. medijskim ratnim kampanjama, ali i pravim ratom) neko ‘jedinstvo’, u KOJEM ON SAM STOJI NA VRHU, kao političko ili ‘moralno’ vodstvo, kao vojnik ili besjednik. Njegova dužnost prema naciji, prema cjelini ‘narodnog tijela’, u tome je da tom cjelinom vlada. On se time bori protiv shizofrenog stanja svoje svijesti - spaja nespojivo, ukida sukobe prirodnih interesa unutar društvene cjeline, proizvodeći maničnu nacionalnu ‘cjelinu’".

Fašisti nisu krili svoje ambicije. Tevelajt navodi odlomak iz dela “Die Geaechteten” (“Odmetnici”) Ernsta fon Salomona: “Bili smo uvjereni da moramo imati vlast, mi i nitko drugi, zbog Njemačke. Jer mi smo se sami doslovce osjećali Njemačkom, tako jako da smo mislili Njemačka kad smo rekli ideja, borba, zalaganje, život, žrtvovanje, dužnost, uvijek smo mislili Njemačka”. Kad se čovek oseća Nemačkom, prirodno je da pomisli kako mu pripada sva vlast nad jedinstvenom celinom svog naroda.

Osjećanje nacionalnog jedinstva

Jedan nemački pisac kog naši nacionalisti nepravedno zapostavljaju, mada im je blizak po uverenjima, ovako određuje to osećanje jedinstva, definišući suštinu nacionalizma: “Što znači nacionalizam: pripadamo Njemačkoj, jer smo Nijemci, jer je Njemačka naša domovina, jer je njemačka duša – naša duša, jer smi svi mi jedan dio njemačke duše”.

Ovaj nadahnuti poetski odlomak kog se ne bi postideo nijedan domaći nacionalistički bard potiče iz romana “Michael” čiji je autor čovek koji nije ostavio dublji trag u istoriji književnosti, ali jeste u istoriji propagande i zla. Njegovo ime je Jozef Gebels.

Takva je priroda jedinstva i narodne sloge, hijerarhijska i piramidalna, a na vrhu uvek mora da bude neki vođa (što bi rekli Nemci – Firer) koji ima apsolutnu vlast nad homogenom podaničkom masom. Prekjuče je to bio Milošević, juče Koštunica, danas Vučić, a sutra će biti već neko treći, hvala Bogu bar za tu funkciju ima kandidata.

Tako će i ostati sve dok uzdižemo jedinstvo kao vrhunaravnu vrednost, a pluralitet i pravo na drugost smatramo nacionalnom izdajom. Sad smo dobili i praznik tog čemernog jedinstva, pa ćemo svakog 15. septembra imati priliku da se svečano radujemo sopstvenoj nesreći.

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

Muke naše

"Pokidati veo sebične svijesti i pridružiti se svijetu onakvom kakav doista jeste...transcendencija Dobra ..nasuprot empirijskoj činjenici koja vrijedi za ljudsku prirodu jest da to nastojanje ne može biti potpuno uspješno." Zlo ne nađe od homosapijensa, ako su?