Niti smije da raspiše izbore, niti da ne raspiše izbore

Piše: Biljana Stepanović

Mislite šta hoćete, ali kad je Bogoljub Karić okrenuo ćurak i rešio javno da podrži profesorku Mariju Vasić i založi se za njeno puštanje na slobodu, to je kraj. Ne Karićev, nego ovog režima.

Karić je čovek sa nepogrešivim instinktom samoodržanja, zato je sve vlasti uspešno i preživeo. Nikad nije krio da je uvek uz vlast. Njegova je antologijska rečenica: "Vlast može sve. Može da te savije kao prase u plehu i da te ispeče ako hoće".
 
Prevejani preduzimač znači procenjuje da formalni predsednik više nije vlast i da će se ta činjenica brzo i formalizovati, inače se još ne bi izletao. Slično svakako misle i novi, hm, preduzetnici iz okruženja njihovog „vrhovnog komandanta“. Pažljivo prate situaciju, ćute i gledaju da ne sačekaju nespremni razrešenje do sada najdublje mirnodopske krize u koju je Srbija zapala.
 
Nije bilo ni teško proceniti, jasno se videlo da su prošlogodišnji junski izbori bili poslednji na koje smo izašli pod standardnim naprednjačkim uslovima. I onim strankama koje su tada na njih izašle da se takmiče i kao pobede, po završetku je postalo jasno da ne vredi da trčite trku koja je unapred rešena u korist protivnika. Pod uslovima koje su postavili presvučeni radikali, vi ste samo alibi da oni nastave da vladaju, a niste nikakav politički akter.
 
Šta se sada promenilo? Uslovi svakako nisu, radikali i dalje drže sav novac, sve glavne medije, i dalje lažu, kradu, truju, manipulišu, ucenjuju, potkupljuju, pritiskaju i uopšte ne izlaze izvan korpusa svojih nečasnih metoda u pokušaju da zadrže vlast. A opet, sve se sad promenilo. Studenti su ih toliko ogolili, da evo stoje goli ispred svih nas, ostavljeni na čistini da svi vide ko su, kako stvarno izgledaju, koliko su jadni, primitivni i u suštini besmisleni likovi koji nam već trinaestu godinu kroje sudbinu.
 
Neprijatno jeste. Toliko da je normalnog čoveka sramota da prizna šta je sebi dopustio, pred kim se sklanjao, koga se plašio. Najgoreg taloga koji u civilizovanim društvima mora da bude na margini, jer on ništa dobro i pametno ne može da proizvede. To je ukratko i razlog zašto uspešna društva znaju gde je kome mesto i gde ko treba da bude.
 
Mi smo dopustili da nam se ceo sistem izvrne naopačke: da nepismeni, nemoralni, prosti, bahati, alavi i beskrupulozni dođu na vrh, a da pod svoje noge bace ono čega se plaše, pa ga zato i gaze - obrazovane, stručne, kulturne, normalne ljude sa osećajem za elementarno poštenje i ljudske vrednosti. Zato su se ovako žestoko okomili na univerzitet. Pamet i znanje njihovi su smrtni neprijatelji. Sreća pa neće imati dovoljno vremena da ga unište kako su zamislili.
 
Ne treba se više zgranjavati nad izjavama i postupcima vrhovnog ćacija (ova nova reč sažeto opisuje taj korpus osobina i sistema vrednosti) kad "junacima" nazove najgore barabe i bednike sa dosijeom koji su jurili devojku, studentkinju da joj palicama (!) polome vilicu. On ih vidi kao neke junake. To je njegov sistem vrednosti i poredak stvari. Zato je zemlju dovde i doveo, jer takav kakav je drugačije nije ni mogao.
 
Tek ćemo se mi od njega čuda nagledati. Kako se bude urušavao, tako će i bukvalno sve niže padati. Na kraju će nam biti mučno i tužno da gledamo tu pojavu, a peći će nas i beskrajni stid i očaj šta smo trpeli čitavih 13 godina inače kratkog ljudskog života.
 
Ako smognemo snage da uspostavimo sistem koji će bar ubuduće sprečiti ovakve pojave, tih 13 godina ipak nismo bacili, nego smo ih uložili u budućnost svoje dece. Ako to ne uspemo, bolje nismo ni zaslužili i Srbija će sasvim sigurno nestati.
 
E sad, kako ćemo do toga da dođemo? Zašto sada da se nadamo pobedi na izborima, ako je to bilo sasvim besmisleno zaključno sa junom prošle godine? Zato što je sada dramatično drugačija situacija. Više nismo isto društvo, više nismo isti ljudi, ništa više nije isto. Strah kod ljudi je nestao, uloge su se promenile. Više nigde presvučeni radikali ne mogu da odu bez zviždanja, pa i bombardovanja jajima.
 
Svedoče ljudi iz manjih mesta po Srbiji gde svako svakoga zna „u glavu“ da se naprednjaci sklanjaju, nisu više onako bahati, ljudi ne kriju prezir prema njima, verovatno i iz frustracija što su ovoliko dugo ćutali i trpeli. I to će tek da eskalira: ako si ćaci, spremi se da dugoročno podnosiš posledice, makar da se sklanjaš od komšija. Mora tako, to su plodovi minulog rada.
 
Da li u takvoj društvenoj klimi vrhovni ćaci sme da raspiše izbore? Da je smeo, raspisao bi ih upravo sada, da se održe usred jula kad im vreme nije, pošto su mu tada najveće šanse da nešto uradi, da suprotnu stranu uhvati nespremnu. Odugovlačenje i čekanje jeseni mu ne ide u prilog. Gnev ljudi neće se smiriti, ako se prividno malo i utiša tokom leta.
 
Duh je izašao iz boce i ne može da se vrati, narod je odavno besan, a od skoro se ne plaši da taj bes i iskaže. Radikalski sistem popušta i po horizontali i po vertikali, neposredno okruženje se opasno komeša i posmatra kad je vreme da iskoči sa broda pre potonuća. Neki možda i šalju signale na suprotnu obalu. Strani prijatelji izbegavaju dojučerašnjeg partnera i sklanjaju se od njega kao da je zarazan.
 
I što je najgore, para ponestaje, a vrhovni ćaci je do sada sve kupovao. Cela konstrukcija mu leži na trgovini i korupciji. Nema tu nikakve ideologije. Samo novac.
 
Znači, niti sme da raspiše izbore, niti sme da ih ne raspiše. Ako ih raspiše, nikako nije spreman da ih izgubi i nije u stanju da prizna poraz. Od njega sigurno nikada nećemo čuti "doviđenja, vidimo se u drugom filmu". Ali ne može više ni da proglasi pobedu. U to niko neće verovati, to mu niko neće priznati i narod će mu se neminovno izliti na ulice, sa ne baš miroljubivim namerama.
 
Sve što je ikad izgovorio je laž, nikad ništa pošteno nije uradio i ko će mu sad verovati da je posle svega pobedio na izborima. Taman i da, sasvim teoretski, stvarno pobedi.
 
Ne sme ni da izazove veći haos i pribegne ozbiljnijem nasilju. To nikako ne odgovara ni Evropi, ni našim susedima, ni bankama i kompanijama koje posluju u Srbiji i čiji interes nalaže da se zadrži koliko toliko stabilno stanje. Kompanije ne stoje dobro, uveliko se žale na probleme i pad poslovanja i za to ne krive studente. Džaba ih vrhovni ćaci ubeđuje da je to sve zbog studenata. Znaju svi da to nije tačno.
 
Oštrija primena sile nije mu, uostalom, dozvoljena ni pre neki mesec kad se diskretno raspitivao kako bi se na to gledalo, dok su ga strani faktori na koje se oslanjao još smatrali za partnera. Sad tek to ne bi došlo u obzir. Sa zvučnim topom za koji sasvim besmisleno tvrdi da ga nije ni bilo, faktički je i sebi pucao u nogu. A to je uradio zato što drugačije ne ume. Ovu igru koju su mu studenti nametnuli, on ne zna da igra. Zastao je negde u vremenu, ne razume ni ovu decu, ni novo doba, ni činjenicu da tu za njega ovakvog više nema mesta.
 
Šta nam dakle ostaje kao rešenje? Legalno, mirno i najpametnije – ipak samo izbori. Od njega se ne može tražiti da budu pošteni, on za to nije sposoban, ali je klima takva da neće moći neograničeno da vara i krade. Mogućnosti su sužene, krađa sigurno neće biti neometana. Sad će izborni proces da kontrolišu svi i na svakom mestu. Ako ponovo krene sa starim trikovima, lako se može dogoditi da i ne završi izborni dan, a onda je sve moguće. To ni ovom režimu nije u interesu.
 
Neophodno je, dakle, da ovaj ćaci režim shvati da je gotovo. Legitimitet nemaju, pristalice im se osipaju, strah se raspršio, vrhovni ćaci upada iz greške u grešku, saradnici se od njega sklanjaju (osim nesrećne Ane Brnabić, ona će poslednja da shvati) svetski mediji ga čereče, brljotinom sa Generalštabom je dao municiju Trampovim protivnicima, Kaja Kalas neće sa njim ni da se slika.
 
Znači kraj. Sad je osnovni problem kako da se tranzicija vlasti i konačni odlazak radikala sprovede mirno, legalno i bez visoke cene. Trenutak je da nenadležni shvati da je i u njegovom interesu da omogući upravo takav scenario. A on samo taj interes i poštuje.
 
Uostalom, traže se parlamentarni, a ne predsednički izbori, je li tako? Ovde Đuro Macut treba da se sekira, on će da izgubi vlast. On je ovde nadležan.