Juče i danas za genocid, a onda pitanje – otkud Vučić na vlasti

Piše: Snežana Čongradin

Situacija je jasna kao dan.

Aleksandar Vučić je bio verni pratilac i učenik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.

Da bismo to znali, nismo morali da se rodimo u vreme u kojem su ta dvojica najvećih političkih štetočina koje je Srbija zabeležila u novijoj istoriji – zabeležila.

Kao što nismo morali da se rodimo pre Drugog svetskog rata da bismo znali da je Adolf Hitler najveće zlo.

Međutim, ovde u Srbiji, mi živimo kao nekakvi ludaci. Nama danas, 2025. godine, nije problem ni četnički pokret koji je kohabitirao sa politikom, genocidom Adolfa Hitlera ima sasvim ravnopravan tretman sa partizanskim, koji se borio protiv fašizma.

To su vlasti posle Slobodana Miloševića, takođe, ratnog zločinca, svrgnutog u petooktobarskoj revoluciji, a koje nazivamo demokratskim, legitimisale. To je sve normalno. Izjednačili su partizane i četnike. To čak ni Vučić nije učinio. On je samo obožavao četnike, mrzeo muslimane, inspirisao na njihovo ubistvo pripadnike odbrabenih snaga Srbije… Ali, nije imao u to vreme moć odluke.

Da ne poveruje zdrav razum, da protrlja oči, zapita se ponovo da li je dobro video… Ali, itekako, izjednačavanje fašišta i boraca protiv fašizma nije učinio Vučić. On je bio „samo“ na strani fašista sve vreme.

Vođa četnika, Draža Mihailović, koji je tokom rata izdavao naredbe za etnička čišćenja bošnjaka i bio saradljiv sa Adolfom Hitlerom, u Srbiji je danas vrlo poštovan. Njegovi poštovaoci javljaju se na sve strane, mediji, pa čak i oni antifašistički daju im prostor da se izraze o tome kako je fašista Draža Mihailović nije bio baš toliko loš. Samo malo.

E, pa zato Srpskinje i Srbi i danas danas biraju Aleksandra Vučića da im bude vođa.

Ne zato što ne mrze ljude drugačije vere i nacionalnosti. Suprotno. Zato što su pod uticajem propagande čiji je on jedan od lidera još od početka devedesetih godina, kada je počeo krvavi raspad Jugoslavije, kada je skandirao „Ubij, Šiptara“, „Ubij 100 muslimana za jednog Srbina“, i tako redom…

U Srbiji je situacija potpuno nenormalna. Građanke i građani i dalje glasaju, više od trideset godina, posle takvog političkog masakra, za Vučića, ili možda baš ne glasaju za njega… Nekima je on, čak i takav previše „mlak“, pa nalaze Miloše Jovanoviće, Branimire Nestoroviće, nekakve ko zna sve kakve političke idiote da im skidaju Vučića, ratnog profitera i inspiratora na ratne zločine sa vlasti, jet može to „brže, jače, bolje…“.

Taj ratni narativ, taj izliv mržnje prema ljudima samo zato što su rođeni u drugačijoj veri, naciji, kulturi…

Neverovatna je situacija u Srbiji sve vreme. Nikada nije bilo bolje nego što je danas.

Pitanje je samo kako je bilo ko očekivao od Aleksandra Vučića koji je navikao da profitira od smrti, gladi, ratova i zločina da danas se ne služi takvim metodama protiv sopstvenog naroda, s obzirom na to da bi bio „samleven“ u istoj sekundi kada bi opet usmerio mržnju, pozvao građanke i građane Srbije da idu da ubijaju u susednim državama, kao što je to radio tokom devedesetih. Ali, i dvehiljaditih, kada su njegovi partijski oci i davaoci love i privilegija revolucijom skinuti sa vlasti.

Na toj mržnji, propagiranju rata dospeo je ponovo na vlast. Doduše, uz pomoć takozvanih demokratskih vlasti koje su ga i svrgnule, a upravo zato što nisu bile u stanju da uruše ratno-zločinalki narativ i govor mržnje. Nisu imali hrabrosti, a mnogi od njih su baš takav narativ i obožavali… To je ta nakaradnost, to je ono što ne može drugačije da se tumači nego kao nakaradnost.

Ko normalan može da obožava četnički pokret, saradnike Adolfa Hitlera, da relativizuje NOB i da pronalazi nekakve argumente da opravda ideologiju koja ubija na osnovu boje kože, vere, nacionalne pripadnosti…

Samo ludaci. Poput 50 odsto aktuelne opozicije i Aleksandra Vučića.

Oni rade za njega, svesno ili ne, ali vreme i iskustvo je pokazalo, da gotovo svaki desničar i „nacoš“ na kraju završi kao saradnik Vučića.

Ratnog profitera. Dobio je gajbu za vreme NATO bombardovanja naše zemlje.

Kapirate?

Biće tu još koja decenija ovakog stanja, ako studenti ne pobede.

Nema ko drugi. A onaj koji hoće, završi neslavno.