Politička suđenja, progon i demonizacija suverenista (I)

Piše: Milorad Popović

Centri koji su pripremali prevrat u Crnoj Gori 2015. i 2016. godine, vrlo  detaljno su izučili metode kojima će najefikasnije pacifikovati otpor suverenista, građanskih aktivista i intelektualnih inicijativa prozapadne provinijencije. U ideološkom smislu imali su  propagandni narativ o „ugroženom srpstvu“, koji su kombinovali s pričom o  pljačkaškoj, korumpiranoj vlasti, koja je u stvari stvorila "privatnu državu" Mila Đukanovića i njegovih tajkuna. Ova propaganda je selektivnim prikazivanjem korupcije i velikog bogaćenja – nijesu pominjali činjenice da su se u vrijeme Đukanovićeve vlasti obogatili i neki opozicioni prvaci i njima bliski  biznismeni – pridobila i dio suverenista koji je socijalno bio ugrožen, ili su se bunili  „ na mali i na krivi dio“ u raspodjeli moći i bogatstva.

S druge srane, zbunjenost i nesnalaženje suverenista, koje  permanentno, nakon 2020. godine, nova većina optužuje za povezanost s organizovanim kriminalom i endemskom korupcijom, umnogome su doprinijeli da velikosrpska vlast – uprkos prijevremenog pada (Zdravko) Krivokapićeve i (Dritan) Abazovićeve vlade – proširi koalicioni kapacitet. U međuvremenu su, metodama propagande, manipulacije i korupcije lidera manjinskih stranaka, pridobili većinu stranaka s bošnjačkim i albanskim nacionalnim predznakom. Ulaskom stranaka manjinskih naroda u Vladu ostvarili su trostruki učinak: umnogome su, pogodovanjem njihovim liderima, pacifikovali populaciju od preko dvadeset posto stanovnika, razbili strateško jedinstvo nacionalnih Crnogoraca sa manjinskim narodima, i pred strancima relativizovali priču o velikosrpskom karakteru vlasti. Ovaj potez im je olakšao da, prema instrukcijama srpske tajne policije i SPC, još brutalnije nastave temeljna „čišćenja“ državne uprave od nacionalnih Crnogoraca, koji nijesu aktivno podržali velikosrpsku politiku.

U ovom razuđenom scenariju raznih izvanjskih i domaćih struktura poseban zadatak režimskih medija bio je da u koordinaciji s policijom i pravosuđem propagandno pripreme hapšenje čelnih osoba tužilaštva, sudstva, policije, Agencije za sprječavanje korupcije, direktore državnih fondova i velikih državnih firmi...Tako su, u prepoznatljivom maniru kojima se služe ruske i bjeloruske tajne službe i pravosuđe, koristili neprovjerene indicije, dvosmislene i posredne „dokaze“, te očigledne falsifikate, kao i takozvane Skaj aplikacije, kao osnov za hapšenje protivnika režima.

Famozne Skaj aplikacije, presretnuti telefonski razgovori, koje je crnogorsko tužilaštvo dobilo od Zapadnih obavještajnih službi, koriste se selektivno, kao neka vrsta verbalnog delikta, da bi se osnažili „argumenti“ o saradnji bivših funkcionera s  pojedinim pripadnicima zločinačkih organizacija. S druge strane, tužilaštvo ignoriše jasna očitovanja članova zločinačkih organizacija o direktnim kontaktima sa premijerima, ministrima, predsjednikom parlamenta, policajcima postavgustovske vlasti. Dvostruki aršini specijalnog tužilaštva u vezi inkriminacija koje se temelji na osnovu selektivnih citata s presretnutih razgovora najočiglednije se može zaključiti u tretmanu, s jedne strane, Milivoja Katnića ili Saše Čađenovića, koje sumnjiče za najteža krivična djela, a istovremeno ignorišu mnogo eksplicitnije izjave pripadnika zločinačkih organizacija o svojim vezama s Andrijom Mandićem, Aleksom Bečićem, Dritanom Abazovićem, Predragom Šukovićem. 

Štoviše, bivši premijer Abazović i sadašnji potpredsjednik Vlade zadužen za bezbjednost Aleksa Bečić, glavni su inspiratori i akteri pritvaranja, hapšenja i izdavanja potjernica za Jelenom Perović, Sašom Čađenovićem, Veselinom Veljovićem, Milivojem Katnićem, Nenom Kaluđerovićem, Zoranom Vukčevićem, Veselinom Vukotićem, Đorđijem Rajkovićem, Brankom Vujovićem, Petrom Ivanovićem, Milutinom Simovićem, Blažom Jovanićem, Vesnom Medenicom, Slavkom Stojanovićem... (Svi navedeni osumnjičeni i uhapšeni pripadali su, osim Nena Kaluđerovića, bivšoj, suverenističkoj vlasti, ali imaju još jedan zajednički inkriminišući  imenitelj - svi su pripadnici crnogorske nacije!)

Dakle, svetosavski „oslobodioci“ privodili su i hapsili birokrate, profesore, akademike, u sedmoj i osmoj deceniji života, uz holivudsku scenografiju, s brojnim televizijskim kamerama i policajcima s maskama, kao da hapse Iljiča Ramireza Sančeza, zvanog Šakal, ili Pabla Eskobara. Metode aktuelnog  režima u Podgorici, u Evropi koriste još samo (Aleksandar) Lukašenkov i (Vladimir) Putinov režim, koji nemilosrdno hapse svoje političke protivnike kao privredne kriminalce ili članove zločinačkih organizacija. Dakle, ni autokratske vlasti Viktora Orbana i Aleksandra Vučića, u Mađarskoj i Srbiji, ne praktikuju ovorene, brutalne progone i hapšenja opozicije po političkoj i nacionalnoj osnovi. 

U ovim režiranim medijskim spektaklima hapšenja bivših funkcionera bilo je i raznih bizarnosti. Neki slučajevi su crnohumorni, kao što je to bio slučaj s bivšim direktorom jednog fonda, koji je otišao  ujutro u svoj vinograd, nadomak Podgorice. Nedugo nakon toga njegova žena uključila je Jutarnji program Radio televizije Crne Gore. U jednom trenutku je prekinuta redovna emisija javnog medijskog servisa: u program se  uključio Dritan Abazović, potpredsjednik Vlade za bezbjednost, i slavodobitno objavio da je „ruka pravde“ stigla još jednog dužnosnika propalog korumpiranog režima. Žena je mahinalno  uzela telefon i pozvala  muža, iako je  pretpostavila da mu je telefon isključen. No, javio se njegov ležerni glas. 

„Gdje si“, pitala je žena.

„U vinogradu sam“, odgovorio je muž.

I Aleksa Bečić, koji takođe obnaša funkciju potpredsjednika Vlade za domen bezbjednosti, u mandatu Milojka Spajića, što bi Cetinjani rekli „srce mu je pregrabilo“, da uhvati muštuluk o pripremljenom hapšenju Jelene Perović, direktorice Agencije za sprječavanje korupcije: prije nego su ovu samohranu majku, sa lisicama na rukama,  u prisustvu televizijskih kamera, izveli iz kombija ispred Specijalnog tužilaštva. Hapšenje Perovićke, koja je bila trn u oku novoj vlasti, jer je otkrivala njihove zloputrebe, bilo je posebno nečovječno. Njenu petnaestogodišnju kćer naoružani policajci su sprovodili do porodičnog stana.

Možda je, ipak, najbizarnija inkriminacija za koju terete Cetinjanina Neno Kaluđerovića, organizatora Belvederskih demonstracija 2021. godine. Kaluđerović, koji je iskusan čovjek, duboko zašao u petu deceniju života, osumnjičen  je – za njim je izdata međunarodna potjernica – da  je telefonom davao instrukcije ubicama iz kriminalnog klana, na koji način da sakriju tragove leševa likvidiranih pripadnika konkurenske narko bande!? Ubice su se valjda, tek pošto su izvršile zločin, sjetile da treba skloniti leševe, i onda tražile savjet telefonom. (sic!).

Osumnjičeni  i uhapšeni bivši funkcioneri, u periodu dužem od jedne do tri godine, još nijesu pravosnažno osuđeni za organizovani kriminal ili zloupotrebu službene dužnosti: većini  nije ni  počeo sudski proces. No, marionetskom režimu, po očigledno davno pripremljenom scenariju, bilo je važno da poslije aretiranja ministara i direktora  što prije krenu u osvetničke akcije na bivše – ili još formalno aktivne – najviše funkcionere tužilaštva i policije, koji su bili kičma prethodne vlasti. Na osnovu narečenih Skaj aplikacija, koje su posredno teretile određene pritvorenike, postoji opravdana sumnja da su o pripremi hapšenja Katnića i Čađenovića bili informisani članovi narko klanova. U presretnutom razgovoru, funkcioner vladajuće stranke Ura  prenosi poruku Dritana Abazovića dvojici članova kriminalnog klana, da budu strpljivi: „Čekajte malo da razjebemo tužilaštvo.“

Hapšenje najviših policijskih i pravosudnih funkcionera na temelju nepouzdanih indicija – selektivnih presretnutih telefonskih razgovora koje većina evropskih sudova, bez dodatnih  dokaza, ne priznaju da su relevantni – u svakoj drugoj evropskoj zemlji diglo bi na noge cjelokupno javno mnjenje, izazvalo političke turbulencije u parlamentu. Jer, uloga Milivoja Katnića, bivšeg glavnog specijalnog tužioca, u sprječavanju državnog udara ima veliku i presudnu ulogu za savremenu crnogorsku istoriju: planirani unutrašnji rat na dan parlamentarnih izbora 2016. godine, koji je bio dirigovan i logistički podupiran izvana, dugotrajno bi imao malignije posljedice za crnogorsko društvo nego ratovi nakon 1918. i od 1941. do 1945. Jer, geopolitički kontekst i na početku Dvadeset prvog vijeka je takav da bi se mogao produžiti unedogled, nalik sukobima u Sjevernoj Irskoj, Kurdistanu, Libanu, Palestini. Uostalom, hapšenje, procesuiranje i osude aktera planiranog krvavog puča omogućilo je Crnoj Gori, da naredne 2017. godine, bude primljena u NATO, što je danas najveća prepreka srpsko-ruskim imperijalistima da, po kratkom postupku, organizuju novi referendum o državnom statusu, i krenu u masovniju represiju prema protivnicima velikosrpske politike.

O političkim, to jest, kriminalnim motivima hapšenja Milivoja Katnića, svjedoči izjava advokata Anta Nobila, koji je istaknuo da je tužilac Miloš Šoškić selektivnim prezentovanjem Skaj poruka mijenjao smisao kriptovanih poruka: „U spisima je milion i dvjesta hiljada poruka, i sve one koje su išle u prilog Katniću, tužilac Šoškić nije prikazao u optužnici, nego ih je sakrio unutar tih milion i dvjesta hiljada smatrajući da odbrana neće doći do njih, a te poruke potpuno mijenjaju percepciju. Te poruke dokazuju da je u vrijeme inkriminacije, gdje tužilac tvrdi da je Katnić postao član kriminalne grupe koja sarađuje sa Radojem Zvicerom i njegovom ekipom, upravo u tom vremenu Zvicer i njegovi saradnici Katnića označavaju kao svoju najveću prijetnju. Isto tako tretiraju Čađenovića i šefa specijalnog policijskog tima. Oni razmišljaju o Likvidaciji Katnića, Čađenovića i tog policajca koji najuže sarađuje s Katnićem.“ 

Nije, dakle, pretjerano kazati da se ovako drske, neobzirne i stupidne inkriminacije na trista stranica(sic!) koje je sudu prezentirao tužilac, nijesu događale ni u sovjetskim političkim procesima tridesetih godina prošlog stoljeća, u vrijeme tužioca Andreja Višinskog. Istina, nijesu sovjetski tužioci i njihovi šefovi iz NKVD-a bili obzirniji, milostiviji od Vladimira Novovića, Milorad Markovića i Šoškića, ali su bili edukovaniji, pravno i gramatički.

„Junaku se češće putah hoće/ vedro nebo nasmijat grohotom.“, veli Njegoš u Gorskom vijencu. Milivoje Katnić je, umjesto da dobije najviša državna odličja i status nacionalnog heroja, zbog toga što je osujetio građanski rat i masovne zločine, uhapšen je, čami u zatvoru, s optužbom da je član zločinačke organizacije. Ova činjenica, sama po sebi, naravno, ne govori samo okarakteru policijsko-pravosudnog kartela, nego svjedočio ukupnom stanju duha i morala, demokratiji, ljudskim pravima, položaju Crnogoraca u Crnoj Gori, u trećoj deceniji Dvadeset prvog vijeka. Jednako svjedoči i  o političkoj opoziciji, stanju u akademskoj zajednici, organizacijama za ljudska prava, medijima... Velikosrpski režim, kombinovanim metodama propagande i represije uspio je, u velikoj mjeri, prozapadnim suverenistima usaditi strah, učiniti ih poniznim ili ravnodušnim.

U jednu ruku, riječ je o recidivima dugotrajnih kriminalnih imperijalnih djela zvaničnog Beograda i njihovih ovdašnjih marioneta – barem od Bombaške afere 1907. godine – u kojemu su dominirali nasilje, zavjere, aneksije, ustanci, masovne represije, revolucije, totalitarizmi, etnička čišćenja, asimilacije… Ovo je ključni razlog zbog kojeg Crna Gora nije imala priliku da  izgradi građansko društvo, sa kompetentnim institucijama, nezavisnim medijima i slobodnim pravosuđem. Jer je poslije Prvog svjetskog rata i okupacije od vojske svoga saveznika, Kraljevine Srbije, Crna Gora bila svedena na nivo zabačene provincije, a nakon Drugog svjetskog rata postala je dio komunističke federacije, koja se u krvi raspala devedesetih godina prošlog stoljeća. Ove velike političke, ideološke i nacionalne turbulencije, presudno će uticati da postepeno kopni svijest o sopstvenim vrijednostima, očuvanju nacionalnog ponosa i samopouzdanja, koji je stare Crnogorce krasio mimo drugih naroda.  

Svakako, važno je istaknuti još jedan tipično ovdašnji fenomen, koji nije poznat u ostalim evropskim zemljama. Od uvođenja parlamentarizma, 1906. godine, u Crnoj Gori – osim komunista kojima je centar bio u Moskvi –  ideolozi i naredbodavci opoziciji u knjaževini/kraljevini Crnoj Gori i obnovljenoj Crnoj Gori, od 2006. do 2020. godine, bili  su u Beogradu, s istovjetnom političkom platformom: nacionalne i političke desubjektivizacije, i konačnog prisajedinjenja Crne Gore Srbiji. U tom kontekstu treba razumjeti kontroverze koje pokušavaju prikriti političku pozadinu sudskih procesa koji se danas vode protiv Milivoja Katnića, Saše Čađenovića, Jelene Perović, kao i represiju koja se sprovodi prema ostalim bivšim funkcionerima, i crnogorskim patriotama. 

Koliko je u Crnoj Gori okasnila kultura ljudskih prava i individualnih sloboda, koliko je ustrašeno javno mnjenje i demokratske institucije puka fasada, može se vidjeti u nebrojeno primjera spontanog i koordiniranog građanskog otpora za zaštitu mnogo benignijeg ugrožavanja ljudskih prava. Da bi manje edukovani i slabije informisani čitalac lakše razumio političko-pravosudni skandal suđenja Milivoju Katniću, bivšem glavnom specijalnom tužiocu – kao i reakciju javnog mnjenja, intelektualne elite i političkih stranaka – poučno se vratiti  sto trideset godina unatrag. Naime, u Francuskoj, devedesetih godina 19. vijeka, dogodila se masovna pobuna radnika i inteligencije protiv režima, zbog suđenja i  presude jednom  kapetanu židovskog porijekla, koji je bio optužen zbog njegove tobožnje špijunske djelatnosti u korist Njemačke. 

Ergo, antisemitizam u vrijeme suđenja kapetanu Alfredu Drajfusu bio je moćan, pogotovo u konzervativnim provladinim krugovima. Ali, znatan dio političke i intelektualne elite, zajedno sa radničkim sindikatima, stali su u odbranu kapetana Drajfusa, čiji je osnovni grijeh bilo njegovo jevrejsko porijeklo. Među onima koji su ustali u odbranu Drajfusa bio je i Emil Zola, najpoznatiji francuski pisac toga vremena, koji je u otvorenom pismu Feliksu Foru,  predsjedniku Republike, naslovljenom „Optužujem“, razotkrio zavjeru u kojoj su se reakcionarni oficiri poslužili lažnom dokumenacijom da bi prikrili pravog krivca, majora Ferdinanda Esterhazija. Antidrajfusovci, monarhisti, nacionalisti i klerikalci, bili su toliko moćni da se Zola morao skloniti u Ameriku, kako bi izbjegao hapšenje.

Ipak, današnjim, nešto edukovanijim crnogorskim suverenistima, Afera Katnić imaće jaču poveznicu sa utamničenjem – petnaest mjeseci u istražnom zatvoru – i suđenjem generalu Radomiru Vešoviću 1921. godine, kojega je režim Karađorđevića, optužio zbog pripreme oružanog ustanka i veleizdaju Države Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je nelegalno anektirala Crnu Goru, članicu pobjedničke koalicije u Prvom svjetskom ratu! Suđenje Vešoviću događa se u vrijeme „bijelog terora“, masovnih zločina koje srpska vojska i žandarmerija vrši prema civilnom stanovništvu, i gerilskog otpora  boraca za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore, koji su ostavljeni od svih saveznika kapitulirali u naredne tri-četiri godine. (General Vešović je na sudu izjavio: „Pakao u Crnoj Gori, gori je od onog Danteovog.“)

Elem, progon Vešovića i Katnića – i ostalih dužnosnika propale crnogorske kraljevine i obnovljene Crne Gore, na početku Dvadeset prvog vijeka – uprkos svim razlikama, u unutrašnjoj politici i vanjskopolitičkom odnosu snaga, imaju istovjetan strateški cilj: zastrašiti i poniziti pristalice nezavisne i suverene Crne Gore. Hapšenjem đenerala Vešovića namjeravalo se dodatno obezglaviti protivnike karađorđevićevskog režima, a sto godina poslije, nakon pobjede velikosrpske koalicije, uzničenje dužnosnika vlasti koja je izborila nezavisnost, sprovode se slični metodi, propagandni i represivni. 

 Suđenje đeneralu Vešoviću izazvalo je veliko interesovanje ondašnje javnosti,  zbog ugleda ovog čuvenog vojskovođe i ministra vojnog, ali i zbog njegovog hrabrog držanja na sudu, kao i po nadahnutoj političkoj odbrani advokata Sekule Drljevića, nekadašnjeg ministra u vladi Kraljevine Crne Gore.

(Nastavak sjutra)