Piše: Mijat Lakićević
Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju sa Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio, jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god da do nje dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.
No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.
Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj rasprostranjen najšire i prodro najdublje. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.
Nema sumnje da je ova najnovija, medijska, afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „sa prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala ionako već sasvim rasklimatanu njegovu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.
Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.
Ali, ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske, akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira gde će i kako ona, kada dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja, biti smeštena.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR