Vrela jesen

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Dogodilo se upravo ono na šta su mnogi dobronamerni i pronicljivi kritičari autokratskog poretka u Srbiji upozoravali godinama – situacija više ne samo da nije kontrolabilna unutar zemlje, nego se opasno, hronično populističko zaigravanje s pričom o jedinstvenom narodu i vođi prelilo na susedne zemlje, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, do tog nivoa da je ugrozilo njihovo stabilno (podrazumeva se nekonfliktno) političko stanje. Ignorisanje autoritarnog režima u Srbiji i njegovih realnih mogućnosti kada je reč o destabilizaciji Zapadnog Balkana, nekim će se političkim delatnicima međunarodne zajednice vratiti kao bumerang. Građanima Srbije već jeste.

Nezvanično, u domaćoj i regionalnoj javnosti kruži sumnja da se među onima koji su ovih meseci tukli studente i građane Srbije, odeveni u izvesne uniforme, nalaze upravo sledbenici predsednika Srbije i njegovih političkih (sat)elita iz ove dve zemlje. Pa iako se najčešće kunu u bratstvo s „narodom“ u Srbiji i srpsko jedinstvo, rado će i odano podići pendrek ili kakvo drugo sredstvo na taj isti narod ukoliko nije pokoran vođi i – ukoliko je odmetnut. Zna se, uostalom, šta se radi  „izdajnicima“ i „srbomrscima“, „stranim plaćenicima“ i „blokaderima“.

U Srbiji vri. I to se vrenje pretvorilo u svojevrsni pervertirani, inverzirani poredak reda i smisla u kojem je sve moguće i ništa nije nemoguće. U domaćoj i regionalnoj javnosti kruži i priča da Srbiju čeka vrela jesen – ova je pretpostavka postala opšte mesto političkog i laičkog žargona. Iako, nikom baš nije sasvim jasno šta bi to sve moglo da znači. Podelili smo se, u međuvremenu, po svim osnovama po kojim bi nas delio zli demijurg iz neke dobro napisane fikcije. Samo, nije fikcija.

Pretpostavljena vrela jesen je, međutim, stanje haosa koje uveliko traje i koje je sklono progresiji pa može da bude još mnogo opasnije i veće, ali koje će se upravo zbog svoje prirodne nesklonosti ka stagnaciji izvesno, sudeći po političkim i metafizičkim zakonitostima, preobraziti u svoju suprotnost. U neki novi red. I neki pravičniji, možda još dugo vremena krhki, ali ipak – pravičniji poredak. Dovoljno je, za početak, da izgubi sve zle moći autoritarnosti.

To bi značilo da u Srbiji prestane politički progon studenata, aktivista i građana (aktuelni je kao prepisan iz beloruskog scenarija), to bi podrazumevalo i da svi odgovorni za ukupnu devastaciju društva i države, pridavljenu korupcijom i spregom politike i kriminala, više ne budu nedodirljivi za zakonske procedure, značilo bi i deblokadu okupiranih institucija (a okupirane su sve), značilo bi i vraćanje državnog aparata njegovim stvarnim vlasnicima i nalogodavcima – građanima, značilo bi, dakle, i oslobađanje pravosudnog sistema i ulazak u proces stvaranja pravne države koja je prema svojim Ustavnim određenjima i ratifikovanim međunarodnim konvencijama dužna da poštuje i štiti prava svih svojih građana.

Ako vrela jesen 2025. u Srbiji možda na prvi pogled ne izgleda onako kako smo pomišljali da hoće, drugi pogled bi mogao da otkrije da su u njoj već uveliko u fazi nesumnjivog rasta – neposustalost građanskog otpora autoritarnoj sili i manipulaciji i bezuslovna opredeljenost za napokornost. Upravo u prvim danima jeseni 2025. novosadski zborovi pozvali su građane na skup kontra režimski organizovanih „građana protiv blokada“ i poručili: „Ovaj grad više nije vaš. Ovde se ne hoda mirno od kada su nam komšije stradale zbog vaše bahatosti. Ovde se ne diše slobodno dok je nepravda neispravljena. Svaki vaš korak je podsećanje da pravda kasni, ali je nećemo prestati tražiti. Nećemo vam dozvoliti da od našeg bola pravite svoju normalnost. Njih šesnaestoro nije zaboravljeno. Njihova smrt je rana, a vi ste so koja se u nju utrljava“.

Ove jeseni, društvo u Srbiji očigledno više nije isto. Kao da ga je autoritarni režim svojim patološkim diseminacijama doveo do ivica sopstvene negacije, ali, paradoksalno, i do polazne tačke sopstvenog preobražaja. U iskušenju svog propadanja, srpsko društvo prelazi u fazu transformacije. Kao da tek sada istinski otkrivamo šta znači pravna država, šta znači podela vlasti, Ustav, institucije, nadležnosti, procedure... Kao da smo morali da doživimo iskustvo autoritarne distopije da bismo postali neko novo, probuđeno društvo. Na sličan način je francuski teoretičar Aleksis de Tokvil, prikazujući političku situaciju u Americi početkom devetnaestog veka, opisao demokratiju kao plimu. Ona, naime, može da se u nekom trenutku povuče, ali samo da bi u sledećem talasu preplavila sa još većom snagom. Zvuči paradoksalno?

Uostalom, kao i – „vrela jesen“.