Rezolucija i smisao

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Postaje sve teže locirati ciljnu grupu kojoj se aktuelni režim u Srbiji obraća sada već frenetičnom produkcijom spinova, dezinformacija i inverziranih istina. Politički analitičari su skloni da u ovoj, sve histeričnijoj, proizvodnji kolektivnog gaslajtinga vide predsednikovu očajničku potrebu da sačuva i „osokoli“ onih preostalih tridesetak posto svojih nepomerljivo opredeljenih glasača. Među psiholozima i sociolozima ima onih koji su skloniji da metod kreiranja guste spin izmaglice, tumače autokratskom potrebom da se većina građana dodatno sasvim raspameti, da se daveći se u naučenoj bespomoćnosti i sindromu „kuvane žabe“ odreknu svog prirođenog prava na istinitost i pouzdanost racionalnog uvida, kao i svoje volje za otporom i da, najzad, obeshrabreni, izmučeni i umorni klonu u stanje „pa kako bude“...

Jer, gaslajtovanje s pozicija moći je upravo to – psihološko tlačenje žrtve (u ovom slučaju žrtava), posuvraćivanje realnosti u kojoj više nema pouzdanog smislenog okvira i u čijoj poželjnoj krajnjoj pojekciji one gube svaki racionalni oslonac i poverenje u svoje moći, poimanje i percepcije onoga što vide i onoga šta im se događa. Građanima Srbije, tokom proteklih trinaest godina, ovaj metod nije stran.

Međutim, neposredno nakon usvajanja Rezolucije o Srbiji u Evropskom parlamentu i neposredno nakon pucnjave i požara u Ćacilendu, „oazi mira“ u kojoj se brani „poslednja iskra slobode“, a brane je „studenti koji žele da uče“ svih starosnih grupa, režimsko gaslajtovanje prelilo se i na poslanike Evropskog parlamenta, kojima je ova vrsta plasirane uvrede za razum, garnirane s uvredama ličnog tipa, verovatno sasvim posebno i retko iskustvo u dosadašnjem političkom životu.

Rezime režimskog zaključka koji se ovih dana mogao čuti i videti na gotovo svim prorežimskim medijima (pa i onima s nacionalnom frekvencijom) izgledao bi otprilike ovako – Rezolucija je pamfletski uradak smišljen da bi naštetio Srbima i Srbiji, poslanici koji su ga podržali su „lažovi“ i mrzitelji Srbije, koji s blokaderima-teroristima, studentima i većinom građana Srbije rade na istom cilju – unazađivanju Srbije podstrekivanjem i sprovođenjem „obojene revolucije“. Zvuči suludo. I da nije reč o životima tolikog broja ljudi verovatno bi najlekovitija i najispravnija reakcija bila – smeh.

Ipak, protagonistima ovog kolektivnog psihološkog tretmana već dugo ništa više nije smešno. Prema poslednjim podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, građani i građanke Srbije popiju godišnje 7, 34 miliona pakovanja lekova za umirenje i antidepresiva, pa nas ova nevesela računica dovodi i do podatka da je, prethodnih godina, potrošeno više kutija ovakvih medikamenata nego što Srbija ima stanovnika... Ovaj podatak bi, bez obzira na nijanse u tumačenjima političke realnosti u Srbiji, mogao biti kompatibilan s prikazom Srbije koju nalazimo u Rezoluciji Evropskog parlamenta, izglasanoj gotovo istovremeno dok se u centru Beograda razbuktavala vatra u Ćacilendu.

A Rezolucijom se osuđuju nezakonita hapšenja studenata i aktivista koji su učestvovali u protestima, kao i napadi na novinare. Osuđuje se upotreba špijunskih softvera za nadziranje aktivista, traži se usvajanje pravilnika kojima bi se ograničila upotreba sredstava kontrole masa poput „zvučnog topa“. Upozorava se na zloupotrebu krivičnog prava radi suzbijanja učešća građana na protestima, naglašava se da izmene Krivičnog zakonika „ne smeju rezultirati kriminalizacijom mirnog ponašanja ili nenasilnih oblika protesta“, podseća se na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima,  poziva se na hitno oslobađanje pritvorenih aktivista osumnjičenih za državni udar, naglašava se da su nedopustiva nepotrebna i neproporcionalna upotreba sile, prozvoljna hapšenja, torture, politički motivisana gonjenja i kršenja ljudskih prava, jer „takve radnje mogu predstavljati nehumano i ponižavajuće postupanje zabranjeno međunarodnim pravom i policijskim protokolima“. 

Poslanici Evropskog parlamenta jasno su prepoznali da je istraga o padu novosadske nadstrešnice u znaku „opstrukcije pravde“ i osuđuju kampanje blaćenja „na provladinim kanalima protiv sudija i tužilaca koji rade na sprovođenju vladavine prava“, osuđuju proizvoljnu upotrebu predsednikovih pomilovanja za lica koja su osuđena ili procesuirana zbog nasilja nad studentima i drugim građanima i nalaze da takve rednje „predstavljaju direktno mešanje u pravdu i ozbiljno podrivanje vladavine prava“.

Rezolucijom o Srbiji Evropskog parlamenta najoštrije su osuđena nezakonita hapšenja i proterivanja državljanja Evropske unije koji su „davali izjave u znak podrške protestujućim studentima“ i eksplicitno se osuđuje otvoreno mešanje Ruske Federacije u srpske proteste putem dezinformacija njenih zvaničnika „tvrdeći da je reč o obojenoj revoluciji koju podržava Zapad“. Ćlanom 17. Rezolucije, srpske vlasti su pozvane da preduzmu „mere protiv takve zlonamerne propagande u domaćim medijima, umesto da učestvuju u njenom šitenju“. Najzad, iskazana je zabrinutost zbog nacionalističkih i huškačkih narativa koje su promovisali i promovišu pojedini članovi srpske vlade, jer „takva retorika nema mesta u odnosima EU – Srbija i narušava regionalnu stabilnost“.

Istina je da je slika Srbije u evropskoj Rezoluciji kompatibilna slici koju većina građana ima o zemlji u kojoj žive. Prema Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji u Srbiji, „sve što je navedeno u najnovijoj Rezoluciji Evropskog parlamenta već mesecima predstavlja predmet javnih upozorenja i saopštenja brojnih domaćih i međunarodnih aktera“. Ako sve jeste tako kako piše u tekstu Rezolucije  a čemu idu u prilog brojna svedočenja, podaci i činjenice, ako sve jeste onako kako vidi većina građana Srbije i zbog čega uporno protestuju, pitanje svrhe režimskog plasiranja sve drastičnijih oblika paralelne realnosti gotovo da ostaje bez racionalnog odgovora. Jer, ljudi, uprkos dezinformacionoj inverziji neće prestati da vide ono što vide i neće prestati da osećaju ono što osećaju.

Moguće je da set ovih uvreda za percepciju i racionalni uvid, osim učvršćivanja stavova onih tridesetak odsto građana koji podržavaju aktuelni režim, zaista služi tehnici oduzimanja snage protivniku slabljenjem njegovih uverenja u mogućnost promene. Kao da se pored istine, građanima istovremeno oduzima i smisao. Nakon iskustva preživljavanja četiri logora, Viktor Frankl je napisao: „Trenutak kada sam shvatio moj smisao je bio kada sam gledao kako pojedini logoraši kradu hleb od drugih. Moj smisao je bio zadržati ljudsko dostojanstvo i slobodu izbora, čak i u tako neljudskim uslovima. Nisam ukrao nijednom logorašu parče hleba, iako sam bio toliko mršav da sam jedva postojao. Tu sam osetio onu pravu snagu i bez obzira da li me je očekivala smrt u logoru, moj duh je bio iznad prave smrti“.

I koliko god stanje besmislene, inverzirane stvarnosti i podvrgavanje gaslajtingu budu trajali u Srbiji, važno je upravo to – zadržati ljudsko dostojanstvo i slobodu izbora. Na uvredu za razum i ljudskost, bilo bi i mudro i neophodno reagovati nepokolebljivošću i solidarnošću koja nije floskula.

I upornim, borbenim mirom koji dokazuje da smo – zadržali sopstveni politički i egzistencijalni smisao.