Pitanje vremena

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

U Srbiji se, dan nakon komemorativnog skupa u Novom Sadu povodom godišnjice pada nadstrešnice na Železničkoj stanici, situacija menja iz sata u sat. Prema evidenciji Arhiva javnih skupova, u trenutku odavanja pošte u 12 časova bilo je prisutno oko 110.000 ljudi i ovo je, sada već znamo, najveći skup ikada održan u Novom Sadu, čak dvostruko veći od  najmasovnijeg skupa podrške predsedniku Srbije, koji je održan 12. aprila ove godine u Beogradu. S druge strane, prema „procenama“ MUP-a, „u piku komemorativnog skupa bilo je prisutno 39.000 ljudi“.

I sam skup i ono što mu je prethodilo – šesnaestodnevni marš studenata iz Novog Pazara, kojima su se u danima koji su sledili pridruživali studenti i građani iz drugih gradova Srbije, njihov veličanstveni doček i impresivni, najtiši i nadostojanstveniji masovni skup ispred Železničke stanice u Novom Sadu – izazivali su gotovo lančane katarzične reakcije svih koji su u njemu učestvovali i većine onih koji su sve pratili putem društvenih mreža, slobodnih domaćih i svetskih  medija.

Samo dan kasnije, ispred Skupštine je opet veliki broj građana suprotstavljen policijskim kordonima. Majka Stefana Hrke, koji je jedan od šesnaest poginulih u padu nadstrešnice, je, kako je i najavila na komemorativnom skupu, stupila u štrajk glađu do ispunjenja tri uslova. „Moj štrajk glađu“, rekla je, „trajaće dok vlast ne ispuni tri uslova koja ću im postaviti. Prvo, očekujem da saslušaju sve osumnjičene za pad nadstrešnice i da ih sve pritvore, da konačno krenu suđenja, ali ne samo za onih trinaest koje su naveli, jer ih ima još. Drugo, moraju da puste sve protivpravno pritvorene studente, da ih oslobode svake krivice. I teće, da predsednik raspiše izbore“.

Trg ispred Skupštine se uporno puni građanima, a Ćacilend - podržavaocima režima. I na raskrsnici kod Banovine u Novom Sadu upravo je počeo skup podrške Dijani Hrki, a građani i studenti su blokirali raskrsnicu. Prema dostupnim informacijama, iz Ćacilenda bacaju flaše na okupljene i „neka pirotehnička sredstva“. Međutim, policija stoji i ne reaguje. U Subotici su građani došli do prostorija SNS-a i kordon policije razdvaja dve grupe. Okupljeni građani bacaju kopije novčanica na kojima s druge strane piše: „Hoćemo izbore!“ i nose transparente s natpisima „Policijo, zar te nije sram?“, „Podrška za Dijanu Hrku i mame!“, „Uz mamu protiv mašinerije!“. I u Vrbasu su se, prema rečima studenta Alekse Vidovića, građani okupili već oko 18:30, da bi poslali podršku Dijani Hrki: „Želimo da joj pokažemo da ona nije sama u ovoj borbi, da je to zajednički teret. Bićemo istrajni, nećemo odustati dok se ne pronađu krivci za pad nadstrešnice“. Ka Beogradu je krenula i grupa građana iz Užica.

Sve je više ljudi ispred Ćacilenda, a građani pozivaju policiju da spusti štitove. Čuju se topovski udari... Sa jučerašnjeg komemorativnog skupa, pešice do Beograda krenulo je petnaestak studenata, a među njima i srednjoškolac Bogdan, koji je objasnio da su „odlučili da je podrže, jer je podnela najveću žrtvu“. Za njima je krenulo još nekoliko desetina Novosađana privatnim automobilima i vozom. Podršku su pružili i svima ostalima koji se trenutno nalaze ispred Skupštine u Beogradu i nadaju se da će sve da protekne dobro i da „neće biti nikakvog haosa“.

Ne znamo kakva će biti noć pred nama, da li će opet biti prebijanja i privođenja građana, ne znamo ni šta će doneti dani koji dolaze, ali ono što je većini građana i u Srbiji i izvan nje jasno jeste da se upravo događa preobražaj društva koji je, izvesno, veoma dug, mukotrpan i bolan proces, koji bi bio nemoguć bez masovne studentsko-građanske pobune i prepoznavanja svih uzurpatorskih mehanizama trinaestogodišnje vladavine autoritarnog režima. Ovaj proces  istovremeno, kao svoj jasni benefit ima izolaciju režimskog simulakruma, u kojem je još uvek zarobljen i aparat državne moći, u kojem će još neko vreme moći da donose svoje zakone, gaze i obesmišljavaju institucije, krše pravnu državu, primenjuju represiju nad građanima, cenzurišu javne servise i manipulišu javnim mnjenjem. Još neko vreme.

Jer, neprekidno populističko sejanje laži i mržnje prekoračilo je meru sopstvenog učinka. Apsolutna dominacija autoritarnog režima transformisala se u skup paničnih poteza kojima se traži odgovor na ovo „ubrzavanje istorije“. Bezuspešno, budući da se radi o dva različita univerzuma – onog autoritarnog, zasnovanog na klijentelističkoj piramidi sitnih i krupnih interesa i - onog demokratskog, studentsko-građanskog, zasnovanog na borbi za pravedno društvo i spremnosti na različite oblike pregnuća i samožrtvovanja. Ove, za autoritarni režim nedokučive i neprepoznatljive motivacije, predstavljaju suštinska i nerešiva pitanja, na koja trenutna vlast nema i ne može imati adekvatne odgovore.

A sva pitanja se, na kraju krajeva, svode na jedno – pitanje vremena.