Piše: Vladimir Jovanović
Pobjegavši iz kaznionice Zenica 26. jula 1930. crnogorski komiti – Savo Grujić, Miloš Grujić, Mijat Lakušić – dohvatili su se planina, zapadno od ceste Busovača-Kiseljak. Oteli su od vlasti pušku i revolver. Na katunu ih žandarmi opkoljavaju, ali pod borbom probijaju obruč i nastavljaju dalje k Crnoj Gori.
Komiti su se „prebacili preko Prozorskoga sreza u Hercegovinu”. „Seljaci su ih primetili u Ljubuškome srezu” – zapadna Hercegovina. Javlja se: „Idu u pravcu Neretve”, a „žandarmerijski kapetan g. Đura Pavlica, vodnik ljubuškog žandarmerijskog voda, dobio je naređenje da organizuje poterna odeljenja”.
Naredni izvještaj ne pominje Miloša Grujića i Mijata Lakušića, već da je „robijaš Sava Grujić susreo u Ljubuškom srezu, blizu Rakitna, seljaka Ivana Borasa iz Vitine, koji se vraćao sa stokom iz planine. Grujić mu se pridružio i pomogao da tera stoku, raspitujući se uzgred o putevima za Mostar. Jedna žandarmerijska patrola, koja se kretala u tome kraju, primetila je Borasa i Grujića”.
Izgleda da ta patrola nije baš rada da se upušta u sukob s komitom Grujićem, jer su „žandarmi išli na izvesnom odstojanju za njima i očekivali kada će se oni rastati”, tj. „verovali su da će se robijaš odmarati i tako će ga oni lakše uhvatiti”.
„Na jednom mestu Boras i Grujić su zastali i Boras je legao da se odmori. Za to vreme Grujić je ostao budan”. Nešto docnije, „bojeći se da im, ako padne mrak, ne umakne, žandarmi su odlučili da ga napadnu. Na putu ka selu, žandarmi su ih presreli i zaustavili; u tom trenutku, Grujić je hitro skočio u kukuruze i uspeo da pobegne”.
I „dok su ga žandarmi tražili svuda”, već je 1. avgust 1930. godine. Grujić je „stigao u selo Grude u Srezu ljubuškom i zatražio prenoćište kod jednog seljaka”. „Dok je on spavao u slami u jednoj štali, žandarmi, obavešteni o njegovom boravku, opkolili su štalu i naredili sopstveniku da robijaša probudi [sic!], a zatim su brzo uleteli unutra i savladali Grujića”.
„Prilikom pretresa kod njega nije nađeno ništa. Grujić je izjavio da se odavno rastao sa svojim drugovima i da ne zna kojim su pravcem oni krenuli”. Što je, dakle, sa Milošem Grujićem i Mijatom Lakušićem?
***
Vazdušnom linijom stotinjak kilometara śeveroistočno od mjesta hapšenja Sava Grujića, 9. avgusta 1930. primjećen je Mijat Lakušić. On je dospio do sela Ledići – u podnožju Bjelašnice i Treskavice, oko 30 km južno od Sarajeva. Uslijed velike ljetnje oluje, Lakušić se „sklonio u selo, gde je seljacima priznao da je odbegli robijaš; nije bio u stanju da se dalje krije, izgladneo i posustao od bežanja”.
„Kad je hteo iz sela Ledići da krene, oko 50 meštana seljaka dalo se za njim u poteru, ali on je uspeo jednom smicalicom da prevari seljake, da se u zgodnom trenutku sakrije” i „tek u zoru krenuo je odatle u planinu”. Lakušić se kreće u pravcu Trnova.
„Lutao je planinskim putevima dok nije stigao do turističke kuće. Ušao je unutra. Među turistima, koji su noćili u turističkoj kući i spremali se na put, nalazio se i g. Delijanić, policijski činovnik iz Sarajeva. Odmah je posumnjao da se radi o nekom odbeglom robijašu”. Kako je to Delijanić pronicljivo zaključio? Jer je, veli se, Lakušić „bio odeven u robijaške haljine”.
Osvanuo je 10. avgust 1930. godine. „Kad su izašli, uputio se Lakušić sa turistima zajedno prema selu Turovi. G. Delijanić organizovao je poteru. Lakušić je svratio u kovačnicu Alije Hodžića i tu se zabavljao [sic!] oštreći nož. Međutim, nedaleko od sela Turovi, nalazi se selo Trnovo, gde je jedna žandarmerijska stanica, koju su turisti obavestili o odbeglom robijašu. Malo docnije, kuću Alije Hodžića opkolili su žandarmi i odbegli robijaš predao se bez i jedne reči”.
„Na pitanje zašto je bežao”, Mijat Lakušić „rekao je da se nalazio sedam godina u hapsu, a mesec dana pre nego što je uhapšen, oženio se. Žena mu je docnije rodila dete. Od toga vremena nije video ni dete ni ženu. A mnogo ih se zaželeo”.
Lakušić je „bežao u pravcu reke Bosne i železničkom prugom noću, dok se danju skrivao po planinama. Namera mu je bila da se dočepa Crne Gore”. Vlasti sada vjeruju da, od one noći kad se komiti na katunu oružano sukobiše s žandarmima, „svaki bežao u drugom pravcu”. Preostaje da se utvrdi đe je – Miloš Grujić…
***
U ljeto 1930. godine na vrhuncu je diktatura kralja Aleksandra I Karađorđevića, koji je, godinu ipo ranije, izvršio državni udar, ukinuo parlamentarizam, etc. Toga ljeta sud u Beranama sudi komitima Savu Pekoviću i Adžu Bronju – članovima grupe Todora Dulovića, zbog njihove akcije 22. maja 1922. na Sinjajevini. Još jedan komita iz ove „mojkovačke grupe”, Mihailo Milikić, rodom iz Bjelojevića – Mojkovac, bježi iz zatvora u Peći; te se „on i danas krije od vlasti”.
Krajem avgusta 1930. u Podgorici je uhapšen multimilioner Milo Vukčević, „činovnik u penziji”, što „izazva veliku senzaciju ne samo u Podgorici već i u celoj Crnoj Gori”. Vukčević je u Beogradu sagradio palatu, tamo je „imao velike veze” i blagodareći njima, tvrdi se, „do svoga imanja je došao na nedopušten način, baveći se regulisanjem penzija bivšim činovnicima Kraljevine Crne Gore”.
Još veća senzacija su aktivnosti jednoga mladića, iz Doljana, blizu Podgorice. Zove se – Špiro Milačić. Kad su ubijeni Drago i Radoš Bulatović 8. marta 1929. oni su za srpsku štampu „dva poslednja odmetnika iz Kolašinskoga sreza”. Ali – ne i posljednji u Crnoj Gori. Za komitu Milačića čula je Crna Gora još od druge polovine 1929. godine.
Špiro Milačić je sin Vujadina Petrova (1865-1945) iz Kruševa Dola u Kučima. Majka mu je Saveta, unuka Murata Spasoja Simova, barjaktara iz Lutova koji gine u boju na Fundini (1876). Pred sabornom crkvom na Ublima u Kučima podignuta je grobnica s natpisom: „Knjaz Nikola I svojemu barjaktaru Muratu S. Lutovcu 1876”. Muratov stariji sin Sekula naslijedi barjak i pogibe u boju na Plani kod Kolašina. Barjaktarstvo preuze Muratov drugi sin Đoko. U bici za Skadar na Bardanjoltu – tokom osvajanja šanaca na visu Helm – barjak u rukama Đoka Muratova izrešetan je sa 404 zrnobojinâ. Taj se barjak nalazi u muzeju „Эрмитаж” u Petrogradu, etc.
Vujadin P. Milačić se iz Kruševa Dola nastanio u Doljanima, a njegov sin, Špiro Milačić, odmetnuo se avgusta 1929. godine. „U početku krstario je sâm, od sela do sela u Donjokučkoj opštini”, međutim, izvještavaju Srbi, „posle izvesnog vremena pridružio mu se Mihailo Spahić, rodom iz Golije, najzad i treći drug – Jevrem Radević iz sela Kosora u Kučima”.
Navodi se da su Milačić, Spahić i Radević 7. oktobra 1929. u jednoj akciji „pucnjavom iz pušaka uzbunili čitavu Podgoricu”, da bi „tri dana posle toga, noću oko devet časova, presreli dva automobile kod Vezrovog mosta i od putnika koji su bili u automobilma uzeli izvesnu sumu novca”. Ko su „putnici”? Ne precizira se, mada slutimo...
Milačić, Spahić i Radević uzimaju automobil i odvoze se u bolnicu Kruševac – bivši dvorac kralja Nikole u Podgorici. Neko od njih je možda ranjen? Iz bolnice Milačić telefonira Vojislavu Pekiću – to je otac književnika Borislava Pekića koji je u Podgorici 4. februara baš te 1930. i rođen. U ne baš vješto sročenome zapisu o tome što se zbiva u bolnici na Kruševcu, navodi se:
„Milačić se javio načelniku sreskom Pekiću telefonom, izveštavajući ga da on nije ništa opljačkao. Pa je, po svršenom telefonskom razgovoru, razbio telefonsku slušalicu i uzeo sa sobom nekoliko jodoforma i izvesnu količinu vate”.
Milačić, Spahić i Radević opet śedaju u automobil, voze se „do L[j]ešanske nahije. Odatle su pošli stranputicom ka Veljem Brdu, kako bi ponovo prešli Moraču i vratili se u Kuče”.
***
Nalik ostalim borcima Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost, Srbi i Milačića i dvojicu mu drugova kvalifikuju – „odmetnik”, „bandit”, „razbojnik”. Naravno, izuzetak nije ni Miloš Grujić, koji od 1916. komituje protiv Austrijanaca, a od 1918. do 1925. protiv Srba. Brata mu Sava Grujića, te saborca Mijata Lakušića, uhvatili su nakon zajedničkoga bjekstva iz zeničke kaznionice. Što se, dakle, desilo s Milošem?
Gonjen u stopu žandarmerijskim poćerama, izmučen i možda ranjen, preko planina Bosne i Hercegovine prevaljuje Miloš Grujić stotine kilometara i u drugoj polovini avgusta 1930. uspjeva da se domogne Crne Gore. U okolini Podgorice ima ko da ga dočeka, pomogne mu da se oporavi, te ga naoruža karabinom i bombama – Špiro Milačić…
(Nastavlja se)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR