14 °

max 15 ° / min 9 °

Ponedjeljak

04.03.

15° / 9°

Utorak

05.03.

14° / 8°

Srijeda

06.03.

13° / 8°

Četvrtak

07.03.

11° / 7°

Petak

08.03.

13° / 6°

Subota

09.03.

13° / 7°

Nedjelja

10.03.

13° / 9°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Ś i Ź u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Piperima, Lješkopolju, Zeti i Podgorici (1926-1930)

Istorija

Tag Video
Comments 0

Ś i Ź u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Piperima, Lješkopolju, Zeti i Podgorici (1926-1930)

Autor: Antena M

  • Viber

Priredio: V.J.

Ljetnje mjesece 1926/27/28/29/30. godine lingvista iz Beograda Mihailo S. Stevanović, rodom iz Pipera, proveo je na terenskim istraživanjima crnogorskokga govora u naseljima Zete s Podgoricom i Lješkopoljem, Pipera, Kuča, Bratonožića i Vasojevića. Rezultate je klasifikovao u studiji o „Istočnocrnogorskome dijalektu”, štampanoj 1933-34. u srpskome časopisu „Južnoslovenski filolog” (XII, Beograd, 1-129; izdavač i urednik Aleksandar Belić). Tadašnji zvanični jezik u ustavima Kraljevine SHS/Jugoslavije (1921, 1931) je izvjesni „srpsko-hrvatski-slovenački”.

Stevanović (1903-1991), lojalista Karađorđevića, docnije Tita, zagovornik je teorije o jedinstvu srpskohrvatskoga/hrvatskosrpskoga, tj. srpskoga ili hrvatskoga/hrvatskoga ili srpskoga jezika. U komunizmu je beogradski univerzitetski profesor; od 1951. redovni član SANU, 1963-1974. direktor njezina Instituta za srpskohrvatski jezik.

U istočnocrnogorskome govoru, uz konstataciju da ga do tada niko ozbiljnije nije istraživao, Stevanović bilježi velika odstupanja od „književnoga standarda”.

Kako precizira, istraživao je: Podgoricu, Momišiće, Lješkopolje, Dajbabe, Srpsku, Mahalu, Šabanoviće, Golubovce, Goričane, Berislavce, Mataguže (zetsko-podgorička grana); Spuž, Rogame, Potpeće, Stijenu, Crnce, Kopilje, Radeću, Petroviće, Bliznu, Seoca , Rijeku, Mrke (piperska grana); Doljane, Vrbicu, Medun, Koće, Zatrijebač, Uble, Bioče, Orahovo, Monče [Momče], Klopot, Pelev Brijeg, Vjetrnik, Brskut (kučko-bratonožićka grana); Jablan, Lijevu Rijeku, Verušu, Jabuku, Mateševo, Bukovu Poljanu, Bare, Kralje, Konjuhe, Đuliće, Cecune, Andrijevicu, Slatinu, Polimlje, Veliku, Plav, Gusinje, Vojnoselo, Martinoviće, Brezovicu, Trešnjevo, Trepču, Vinicku, Buče, Donju Ržanicu, Berane, Lužac, Petnjik, Budimlje, Policu, Gornja Sela (vasojevićka grana).

Za mnoge osobine jezika u istočnoj Crnoj Gori, a opšte su u Crnoj Gori, koje su van „književnoga standarda”, Stevanović navodi da su „naslijeđe iz davne prošlosti”.

I za istočne krajeve Crne Gore, utvrdio je dosljednu upotrebu dva crnogorska glasa, kojih nema niti ih priznaje srpskohrvatski ili hrvatskosrpski standard od 30 glasova; to su — „ś” („meko š”) i „з́” („meko ž”).

Za ove glasove — koji su za južnoslovenske prostore samo u Crnoj Gori opšteprisutni — Stevanović korektno upotrebljava posebne ćirilične grafeme, a isti takvi su u novija vremena zaista i kodifikovani pravopisom crnogorskoga jezika: „ć” (latinično: „ś”) i „з́” (latinično: „ź”).

U daleko manjoj opštosti, ali kod individualaca ipak svuda prisutan u istočnocrnogorskome govoru, Stevanović bilježi i 33-ći crnogorski glas, to je „meko dz” — označava ga „з”, za koji kaže da je po porijeklu praslovenski dvosložni samoglasnik (afrikata); taj glas „з” nije kodifikovan u crnogorskome jeziku.

Interesantna su i mnoga ostala Stevanovićeva zapažanja: „nô” je razdvojna sveza, a ne u novija vremena importovano „nego”; svezu „ili” naši preci apsolutno ne upotrebljavaju; bezmalo je nepoznato i zavisnoupitno „kako”, izgovara se kraće i efektnije „kâ”; našim precima je potpuno nepoznat i vremenski prilog „večeras”, govorilo se u Crnoj Gori „noćas” ako je veče nastupilo, ili ako dolazi — „doveče”; potpuno crnogorski komparativ i u masovnoj upotrebi je „velji”, a na prvome stepenu poređenja kazuje se „viši”; od pridjeva „visok” komparativ je „visoči”; pokazne zamjenice muškoga roda u nominativu jednine većinom su oblici za 1 i 3 lice „ovi” i „oni” („ovi opanak”, „oni naramak”); oblik za akuzativ jednine lične zamjenice 3 lica ženskoga roda je „ju” („Jesi li ju viđa?”); prijedlozi „skraj” i „iskraj” imaju različita, a vrlo određena značenja; u zamjeničkim i pridjevskim oblicima dativa, instrumentala i lokativa množine isključivo je refleks „ije” (našijema, vašijema, ovijema, velikijema, slavnijema); za dativ i lokativ jednine duži nastavak je „-ome” (zdravome, dobrome, pametnome)…

Evo nekih činjenica o karakteristikama istočnocrnogorskoga govora, koje na latinici prenosim sa ćiriličnoga izvornika i na srpskome jeziku Stevanovića…

-----
Istočnocrnogorski dijalekat

Malo je oblasti naših koje su tako nedovoljno naučno ispitane kao što je to slučaj s Crnom Gorom. U toku XIX i početkom ovoga veka nekoliko poznatih naučnika, naših i stranih, obilazilo je tu pokrajinu radi naučnog ispitivanja zemlje i naroda. Ali se ostalo u mnogim granama još i danas na samom početku. Jezik specijalno, iscrpno nije proučavan. Zadržavanje Vuka Karadžića i Rovinskoga na tim pitanjima NIJE DALO MNOGO.

Prof. Rešetar se, istina, u svojim delima „Der štokavische Dialekt” i „Die serbokroatische Betonung” pušta u izlaganja jezičkih osobina crnogorskih govora, i za nauku je još uvek merodavno ono što se kod njega nalazi. Neka se Rešetareva dela uzmu kao sasvim pouzdana i ukoliko se odnose na ove govore, po svemu se jasno vidi da je on imao materijal samo iz krajeva zapadno od reka Zete i Morače, a teritorija odavde na istok ostala je do danas gotovo sasvim nepoznata. Toga radi ja sam, na osnovu materijala koji sam u toku duže vremena prikupljao, pokušao da dam pregled govora istočnoga dela Crne Gore...

Teritoriju na kojoj sam skupljao dijalekatski materijal za proučavanje jezičkih osobina najzgodnije je bilo nazvati istočnom Crnom Gorom, jer leži uz istočnu granicu bivše Kraljevine Crne Gore, pre njenog proširenja iz 1913 god…

U našu oblast ulaze: Zeta s Podgoricom i Lješkopolje, Piperi, Kuči, Bratonožići i Vasojevići. S juga opet prirodnu granicu čini Skadarsko Jezero. Zapadna granica ide rekom Moračom, pa njenom pritočicom Sitnicom, iza Veljeg Brda na Spuž; od Spuža na sever, s vrlo blagim skretanjem prema severoistoku, između Crnaca i Kopilja (piperskih) i Martinića (bjelopavlićkih), zapadno od Radovča preko planine Kamenika skreće jače na severoistok, ispred Trmanja (rovačkog), preko reke Morače i planina severozapadno od Bratonožića — istim pravcem iza Ptiča i Štavnja, razvođem između Moračine pritočice Sjevernice i Tare, zapadno od Mateševa između Bukove Poljane (vasojevićke) i Rečina (kolašinskih) — na Jelovicu. Najzad, sa severa, upravo severoistoka, bi[h]orska brda, retko naseljena, i to muslimanskim stanovništvom...

U novije vreme priliva u Crnu Goru nije bilo nikakvog i CRNOGORSKI SU GOVORI ŽIVELI ZASEBNIM ŽIVOTOM, te ne znaju za mnoge osobine koje su se u najnovijoj eposi razvitka pojavile u našem jeziku...

Govori crnogorski od Bara i Kotora do iza Berana čuvaju izgovor starog poluglasnika „ь” (jer), iako ne na celoj teritoriji i sa istom doslednošću, u svim slučajevima gde je ovaj u ostalim dijalektima prešao u pun vokal...

ZAMENA STAROG VOKALA „Ѣ”. Prelaz ovog nekadašnjeg samoglasnika u nove glasovne vrednosti izvršio se svakako u eposi zajedničkog razvitka crnogorskih sa ostalim dijalektima našim. Zamena njegova je uglavnom kao u svim govorima na toj strani.

Prema tome izgledalo bi da je dovoljno samo to konstatovati, ali, nejednakost glasovne vrednosti, s obzirom na kvantitet sloga s tim vokalom i s obzirom na susedne glasove koji tačnost zamene čine koleblivom, a celo pitanje složenim, iziskuje da se ipak štogod kaže. U svim govorima koje je još Vuk, s NEDOVOLJNO OPRAVDANJA, nazvao JUŽNIM, „ѣ” je prešlo u „je” ili „ije”, zato naziv jekavski, odnosno IJEKAVSKI ne samo da je zgodniji od prvog nego je zacelo tačan...

Koliko je kvantitetska razlika uslovljavala razliku novim glasovnim vrednostima „ѣ”, lepu sliku daje stari predlog „пpѣ”, koji je u službi prefiksa bio jako produktivan. U predloškoj upotrebi samoglasnik je ostao kakav je i po poreklu bio uvek dug, te danas u svim jekavskim, pa i ovim [istočnocrnogorskim] govorima, glasi „prije”. U službi prefiksa, međutim, nije uvek jednak... kod imenica dužina samoglasnika u prefiksu se čuvala i njegova je vrednost dvosložna:

– prijelaz, prijestup, prijekor, prijeklad, prijedlog, prijegled, prijesad, prijenos, prijepek, prijepis, prijeśek, prijetop, prijećer, prijevljes, prijevoz, prijegon, prijekop, prijelom, prijeboj – ali dosledno u svega nekolika primera; u svima tek kod pojedinaca…

U zameničkim i pridevskim oblicima dativa, instrumentala i lokativa množine: – našima, vašima, ovima, onima, svakima, svima, nekakvima, nikakvima, dobrima, pametnim, nevaljalima, žutima… istočnocrnogorski tu zna isključivo za [refleks] „ije”…:

– našijema, vašijema, ovijema, onijema, svakijema, nekakvijema, nikakvijema, svijema, zlijema, dobrijema, crnijema, velikijema, debelijema, lukavijema, slavnijema, glavnijema, mudrijema, slabijema.

Analogo, od iterativnih glagola koji poznaju dvojake oblike: snivati i snijevati… tamo su u upotrebi samo poslednji: – sniijevaš, zalijevaš, prolijevaš, razlijevaš. Prema ovima, i neki izvedeni na „pv” i dugo „i” zamenjuju sa „ije”: – počijevaš, pokrijevat, otkrijevat, osnijevat, celijevat…

SUGLASNICI. — …Skraćen oblik 3 lica jednine glagola „jesam” kao enklitika akcenatski čini celinu sa rečju koja joj prethodi, i „j” je sasvim reducirano, ma koji mu vokal prethodno: – On mi 'e kaza. Ko ti ‘e rëka? Što ‘e skrivila? Ko’e to načinijo? Koliko ‘e plaćeno za to? Obeća 'e da će dôj. Staru 'e poslala. Koju 'e spremila…

JOTOVANJE. — …Istočnocrnogorski govori, opet VIŠE OD SVIH OSTALIH, obiluju umekšavanjem suglasnika do kojega je dolazilo fonetskim putem, preko procesa jotovanja, gde je to bilo moguće, ili prosto ugledanjem na takve slučajeve...

Jedna od mnogih osobina koje su ovim govorima NASLEĐE IZ DAVNE PROŠLOSTI je i to što su ranije umekšani konsonanti „ž”, „š” i „č” sačuvali svojstva nekadašnje prirode svoje. Kao god što u starom jeziku „j” nije moglo stajati iza ovih suglasnika tako se ovamo i danas gubi u njima: – boži - boža, vrapči - vrapča, ovči, lisiči, vuči (Vuči do), gušči, tiči, miši, ostože, oruže, Zaluže, Zabreže, Pobreže, podnože, obilježe, oraše, naruče, područe, obliče…

U prastarom jeziku svako „sj” davalo je „š”, a svako „zj” - „ž”. U novije pak vreme ove grupe u jednim dijalektima su moguće i ostaju neizmenjene, a u drugim, među koje dođe i istočnocrnogorski, daju nove glasove NEPOZNATE U KNJIŽEVNOM JEZIKU SRPSKOHRVATSKOM. Ti konsonanti su:

— vrlo meko „Щ” ([ćirilično] „Ć”[/latinično „Ś”])

— i vrlo meko „Ж” ([ćirilično] „З́”/[/latinično „Ź”]).

Mestom obrazovanja i prirodom svojom ipak su bliži suglasnicima „ć” i „đ”, pa se i dešava da katkad kod pojedinaca i pređu u te glasove. Izgovarajući „ć” i „đ” vrh jezika jako pribijamo na alveole, a pri izgovoru „ć” i „đ” pritisak je vrlo slab, da se dodir jedva oseća. Ako „j” dolazi neposredno iza „s” i „z” jotuje ih, prvo u svim slučajevima makar kojeg datuma bila ta veza:

– prośak, śat (sjati), obeśat, śajen, paśi, paśasluk, ośe, klaśe, prośe, śutra, śeme, śekira, Śenica, beśeda, uśeđelica, śes, beśediti, śednik, śedište, śenka, śever, śecanje, śetit se, ośetit, zaśej, raśej, pośej, ośenjat, ośetljiv, ośečak, opśena, uśev, uśeka, suśed, suśestvo, guśenica, kiśelica, ukiśelit, zaśenjak, zaśeda, śen, Miśa, Maśo, Gaśo, Śago. – I posle ispadanja „v” između „s” i „j”: – śedok, śedočanstvo, ośedočit, pośedočit, śetovat (ali „svjetovni”, odnosno „svljetovni”, a ne „śetovni” kako bi očekivali);

„Ź” se, međutim, javlja uslovno: kad iza grupe „zj” dođe neki od palatalnih vokala, u njoj se vrši proces jotovanja:

– koźi - koźa („koža” ponekad) - koźe, iźes - iźede, iźedna, Źela; a kad joj pak sleduje ma kakav drugi glas, ona ostaje neizmenjena: pored – izjaviš, razjasniš, izjadaš, izjadiš – gde i inače nema uslova za jotovanje (isporedi: izjednačit, razječat), jer granica i prirodna pauza iza „iz-“ „raz-“ tome smetaju, kaže se žjat-žja (a ne źat - źa)…

Ne samo u rezultatu jotovanja već i u rezultatu jednačenja suglasnika sretamo „ś” i „ź”, iako ne uvek podjednako određene. Poznata je osobina da „s” i „z” ispred nepčanika prelaze u „š” i „ž”, ali ako su ti suglasnici „ć” i „đ”, u težnji za što potpunijim izjednačenjem sibilanti ovamo prelaze u njihove najsrodnije zvuke, a to su kao što smo ranije kazali: „ś” i „ź”.

 z + ć > ść:  iśćerat, iśćetat, iśćirijat, iśćućat, iśćuret, raśćerat, raśćetat; s + ć > ść: – śćućurit, sćutlat, Śćepo; z + đ > źđ:  iźđelja, iźđenut, iźđakat, iźđavolisati.

Kod pojedinaca, a u nekim mestima i uopšte, jače je razvijen frikativni elemenat od palatalnog (u Bratonožićima i Rijeci Piperskoj ovo nije individualna već opšta crta): – Šćepan, rašćerat, rašćepni to, išćešalo ‘e, rašćeretali se, iž đavola, ižđavoliša ga, ižđenu iglu, ižđaka ga.

Jotovanje najnovijega datuma, uslovljeno vezom suglasnika „d”, „t”, „l”, „n”, sa „j” od „je” („ѣ”) vrši se DOSLEDNO NA CELOJ TERITORIJI prostiranja istočnocrnogorskih govora…

– „dje” (od „дѣ”) > „đe”; – đed, đeca, đevojka, đe (od gdje), đeđe, nigđe i niđe, ovđe i ovođe, viđet, stiđet se, bli(j)eđet, śeđet, neđelja, đever, đetelina, šteđet, đekoji, đešto, đedrago, izđenut, si(j)eđet, viđet, sviđat se, đeljaše, đegoj, dogrđet, zađes, ođenut, zađevica, đetinjstvo;

– „tje” (od „тѣ”) > „će”; – ćeskota, ćeskoba, poćera, ćerat, iśćerat, proćerat, ćešit, ućešit, vrćet, osiroćet, lećet, žućet, prokćelo se, bukćet, razbukćet.

Uz primere sa „će” od „тѣ” navedimo i one koji su postali od „цѣ”:

– ćepanica, ćedilo, ćevčica, ćelokupan, ćepkat; i posle ispadanja „v” između „c” i „ѣ”: – Ćetko, Ćetna, ćetonja, ćetulja, ćetarica, ćetas, ćetaš, ćetić, ćetat, iśćetat, proćetat.

Afrikata „c“ sadrži u sebi dve komponente, od kojih druga u vezi s „j” daje „ś”. Ovo „ś” s prvom, opet, komponentom, za koju znamo da je „t”, stapa se u novu afrikatu. A kao što je „ś” srednji zvuk između „s” i „š”, s jačom palatalnom nijansom, nova afrikata je jedan umekšan srednji zvuk između „č” i „č”; dakle, nije ništa drugo do čist zvuk „ć”…

NEKOLIKO SITNIJIH GLASOVNIH PROMENA. – Interesantno je da se stara praslovenska afrikata „з” (dz) kao opšti pojav nahodi svega u reči „зglob” (zglob). Interesantno, ne samo zbog toga (isporedi: izglaviš, razglaviš, razgledat, razglasiš), nego još više što je u tom usamljenom slučaju imamo mesto suglasnika „з”, a u njoj „з” dođe tek kao druga komponenta iza prve koja i nije „g” nego „b”.

U stvari ni u ovom slučaju nije to stari praslovenski glas, već je negde u novije vreme dobiven od suglasnika „з”, njegovom naročitom artikulacijom. Utoliko ga s pravom nazivamo starom afrikatom što se obe komponente u njoj raspoznaju onoliko koliko su se u praslovenskom raspoznavale i što je, nesumnjivo, i mestom izgovora i celom svojom prirodom ono isto što je u starom jeziku bio sliveni konsonant, zvučni parnjak mukloj afrikati „c”.

Kao individualan pojav srećemo „з” u mnogim mestima. Pojedinci svako „з” artikulišu tako da ovo u njihovu izgovoru postaje zvučna afrikata „з”:

– biзa, biзak , biзun, beзobraзluk, зvijeзda, mnoзina, brзina, зvono, зora, jeзero, зet, зub, oзad, raзum, proзor, зvat, raзlog, зaзor, raзagnaš, iзabran, raзabrat, raзborit, mrзen, iзbrзen, poзvan itd.

Između prvog usamljenog slučaja i ovog ja ne osećam nikakve razlike; i prvi je, mislim, bio kakav je drugi ostao individualnog karaktera pa se kasnije uopštio.

ZAMENICE. — Lične zamenice. …Odlika istočnocrnogorskih govora je u tome što su sačuvali enklitične oblike onakve kakvi su bili u starom jeziku našem. Kraći oblici za dativ množine 1 i 2 lica glase „ni” i „vi” (staro „ны” i „вы”).

– Oćeši ni pisat? Donesi ni vina. Rekla ni je. Zapri'etijo ni je otac. Opravila ni je tetka. Spazili su ni se. Ne pada ni nam… Kako vi se živi? Lako vi je. Fala vi na čas. Kako su vi đeca? Što vi stari čine? Oće li vi što dat? Grevota vi je. Sramota vi jej itd. – „nam” i „vam” niko ne upotrebljava…

Zbog sličnosti s neakcenatskim oblicima jednine „me” i „te” s jedne strane, a po ugledu na imenice muškog i ženskog roda, s druge strane (isporedi nastavke za akuzativ množine oba roda, bez imenica ž. r. koje nemaju nastavka u nominative jednine); dakle, analogijom ti su se oblici promenili u „ne” i „ve”. – Jesi li ne vidio? Zar ne ni(j)este poznali? Zvali su ne. Proša ne kod česme. Psova ne. Ni'esu ne čuli. Jeste li ne mlogo čekali? Kad ne stiga? Čim ne opaziše počeše da gađu. Preteče ne…

Noviji enklitični oblik za akuzativ jednine lične zamenice 3 lica ženskog roda, koji glasi „je”, apsolutno je nepoznat, a dosledno se u toj službi čuva oblik „ju” (opet stari akuzativ). – Jesi li ju viđa? Pozdravi ju. Ostavi ju. Poznajete li ju, vi? Zar vi ju nijesu kazali? Davno su ju udali…

Genitiv upitne i zavisnoupitne zamenice „što”, i svih s njom složenih, glasi „česa”. – Od česa te stra? Od česa ste to napravili? Česa će te si gurat za ručak? Nigđe ničesa nema…

Nije takav slučaj i sa akcenatskim oblicima dativa i lokativa jednine prvog, drugog i svakog lica. U „mene”, „tebe”, „sebe” kako kod svih pretstavnika glase duži oblici dvaju padeža – nemamo sačuvane stare oblike „мьнѣ”, „тебѣ”, „себѣ”...

– Došli su k mene. Naučijo sam ga da se sebe obrati. Mene su poslali od kuće neke pare. Šilju li tebe što?...

PRIDEVSKE ZAMENICE. — Prisvojna zamenica 3 lica koja označava pripadništvo ženskome rodu u kučko-bratonožićkoj grani ne glasi samo „njezin”, već i „njojzin”: – njojzin brat, njojzin otac, njojzin kum, njojzina sreća… njojzino imanje, njojzini rođaci…

U ostalim granama izuzimajući zetsko-podgoričku, u kojoj se, pored „njen” i „njezin”, ponekad čuje i „njojzin”, u upotrebi je uglavnom „njen”. Kao malo neobičan nalazimo u Piperima i Vasojevićima, ali vrlo retko, i oblik „njezin”; oblika „njojzin” nema...

Pokazne zamenice muškog roda u nominativu jednine znatno se razlikuju od književnih oblika; jedino u vasojevićkoj grani ima nekog jedinstva, a u svima ostalim 2 lice se javlja u jednom, a 1 i 3 u drugom obliku. Dakle, za većinu ovih govora oblici su za 1 i 3 lice „ovi” i „oni”: – ovi opanak, ovi đavolji zub, ovi dug, ovi pas, ovi momak, ovi samar, ovi tovar, ovi đetić, ovi kam, oni val, oni naramak…

PRIDEVI. — …Za dativ i lokativ jednine duži nastavak je „-ome”: zdravome, dobrome, pametnome, lijepome, bogatome, štetnome, korisnome, malome, velikome, veselome, desnome, lijevome, bratovome, majčinome, crkvenome…

Kako za prideve tako sto za redne brojeve i pridevske zamenice: – prvome, drugome, petome, desetome, trina(je)stome, sedamna(je)stome, tridestome… ovome, tome, onome, ovolikome, tolikome, onolikome, nekakvome, nikakaome, tvome, njegovome, svome.

Ali ako se osnova završava mekim konsonantom, te je zato kraći nastavak „-em” mesto „-om”, onda duži neće glasiti „-eme” nego isključivo „-emu”: – vrućemu, tuđemu, đavoljemu, smeđemu, zadnjemu, prnjemu, srednjemu, srednjemu, donjemu, gornjemu, božemu, vražemu, goveđemu, moemu, svoemu, tvoemu, vašemu, našemu, ko(j)emu, či(j)emu, svako(j)emu, niko(j)emu, trećemu.

Komparativi prideva, pošto im se svima osnova završava nekim nepčanikom, redovno imaju ovaj nastavak: – vrućemu, krućemu, žućemu, tvrđemu, grđemu, življemu, debljemu, skupljemu, ljepšemu, bržemu, visočijemu…

Oba nastavka instrumentala jednine „-im”… i „-ijem”… naporedo se upotrebljavaju: – dobrim i dobri(j)em, velikim i veliki(j)em, tankim i tanki(j)em, gustim i gusti(j)em, žutim i žuti(j)em, crnim i crni(j)em… našim i naši(j)em, vašim i vaši(j)em, ovolikim i ovoliki(j)em, prvim i prvi(j)em, trećim i treći(j)em. – Ipak, preovlađuje drugi oblik, češći je i jako potiskuje prvi.

Nije tako i sa dvojakim oblicima padeža množine. Nekadašnji nastavci tvrdih zameničkih osnova, naime: dvojine za dativ i instrumental „-ѣма” i množine za genitiv i lokativ „-ѣхь” razvili su se sasvim na štetu nastavaka mekih osnova i, u skladu sa današnjom vrednošću vokala „ѣ”, prvi glasi „-ijema”, a drugi „-ije” odnosno „-ija”:

– vaši(j)ema ovcama, njegovi(j)ema konjima, tuđi(j)ema momčadima, siromašni(j)ma ljuđima, onijema zločesti(j)ema đevojkama, (s) pametni(j)ema tvoi(j)ema sestrama, k njegovi(j)ema dobri(j)ema roditeljima; (kod) dobri(j)a ljuđi, pametnija glava, velikija đavola, svakojakija kuća, nevaljalija brastava, onakvija đevojaka, (pri) visokija dubova, (po) bezvodnija planina, (po) zelenija livada, suvija grana, (o) veljija klinčeva.

U poslednjem od ovih primera imamo pridev „velji”… On je gotovo sasvim istisnuo pridev „veliki”, ili se bar od njega znatno više upotrebljava. Naročito se uvlačio apsolutno u sve nazive mesta, kojih nije mali broj:

– Velji Dô, Velje Brdo, Velja Glavica, Velje Polje, Velji Krš, Velja Plana, Velja Lukavica, Velja Mikulica, Velji Kuk, Velja Preśeka, Velji Brijeg, Velja Strganica…

Ni komparativ nije onakav kakav je u književnom jeziku i drugim dijalektima; „veći” se, naime, prema „velji” i „veliki”, gotovo nikad ne upotrebljava. Značenje njihovo na prvom stupnju poređenja kazuje se pridevom „viši”, i samo njim, a od prideva „visok” komparativ glasi jedino „visoči”…

Komparativi u nominativu glase: – visoči, pametni, mudri, pravi, glavni, radі, pravilni, šarenі, crveni, zeleni, kršni, iskusni, slavni, slobodni, slabi, zločesti, nesretni, sposobni…

U razgovoru je vrlo često neko, nazovimo ga pravilno, i ublaženo i pojačano poređenje. Dodavanjem spreda rečce „po” redovnim oblicima komparativa i superlativa dobija se reč koja uz komparativ znači osobinu u manjoj meri od one koja se kazuje slobodnim njegovim oblikom:

– poviši = malo viši; podeblji = malo deblji; pokraći = malo kraći; pocrni = malo crnji; polakši = malo lakši; a uz superlativ osobina je pojačana ovim predmetkom: ponajači = nešto jači od svih; ponajljepši = lep iznad svih, odvojeno od svih; ponajcrnji = mnogo crnji od svih s kojima se poredi; ponajnesrećnji = nesrećniji mnogo više od svih ostalih; ponajgori = gori daleko od svih drugih o kojima je reč.

Naročito je ovakav složeni komparativ čest kad hoće da se ironično istakne osobina nekoga lica ili predmeta; njegovo je značenje tada suprotno, tj. komparativ znači osobinu u znatno većoj meri od osobine koja se kazuje običnim komparativom: – poljepši = mnogo ljepši od drugoga s kojim se poredi; pocrnji = znatno crnji; pogori = daleko, pa i neizmerno gori; podeblja je = mnogo je deblja itd.

Na gornji način dodaje se spreda i rečca „pri-“, ali ne oblicima stupnjeva poređenja, već samom pozitivu: – primrk, pritvrd, priladan, pristar, pritanak, primek, prižut, pridebeo – i unosi u pridev modifikaciju njegova značenja. S ovim predmetkom složeni pridevi znače osobinu u manjoj meri od osobine koja se kazuje njima bez tog predmetka.

BROJEVI. — Pri iskazivanju složenih brojeva viša imenovanja s nižima se obično vezuju svezom „i”:

– sto i dvades i pet, iljadu i dvljesta i trides i četiri, sto iljada i sedam stotina i devedeset i tri, dvljesta i četrdesi šes iljada…; dvades i dvoje, sedmdeset i petoro, trista i četrdes i osmoro; dvije iljade i pet stotina i dvadesmoro, dvades i četiri iljade i trista i troje. – Bez ove sveze mnogo su običniji redni brojevi: – dvades drugi, pedese(t) sedmi, četiri stotine trides i sedmi itd…

NEPROMENLJIVE REČI. — …Prilozi …Vremenski prilog „večeras” tamo je nepoznat. Uvek se kaže „noćas” ako je veče nastupilo, a ako je pred tim da skoro dođe, govori se „doveče”.

Zavisnoupitno za način odnosno za vreme „kako” takođe se u ovom obliku retko čuje. Obično se u njemu izvršio glasovni proces ispadanja i kontrakcije dvaju vokala prema prvom, te se izjednačio sa svezom „kao”, za koju je poznato da je od njega postala, i glasi „kâ”: – Što nijesi učinijo kâ smo se dogovorili?...

Vrlo [su] česti u ovim govorima, složeni predlozi „skraj” i „iskraj”… „Skraj”: sudeći po stvarnom značenju njegovu reklo bi se da u sastav ovog predloga ulazi kakav oblik imenice kraj: – Odlomljeno je malo skraj štice – znači, da je odlomljeno s jednoga kraja štice. – Zafati skraj vode – zahvati s kraja vode. Odbučeno skraj marame (s kraja marame). – Značenje je takvo i u: – Slomi jedan komatić skraj ljeba. Otsijeci dvije pede skraj grede… – Predlog „skraj” upotrebljava se još kad se govori o nekom bliskom rastojanju dva mesta, u značenju predloga od: – Skraj Strganice do ublova.

„Iskraj” se najčešće upotrebljava uz genitiv osobnih imenica koje su imena pojedinih gradova (nikad i imena sela ili plemena), polja, ravnica, njiva, a i uz nazive pojedinih građevina i predmeta kao i uz osobna imena lica, kad znači iz mesta koje je kod dotičnog lica ili predmeta: – Ja sam iskraj Podgorice. Dvoje momčadi iskraj Grada. Iskraj Spuža…

„Ili” se ne upotrebljava, već u njenom značenju „ja” ili „ali”, a mesto ove poslednje „ama” i „nô”. Tako isto, „nô” se, pored „vej” („već”), upotrebljava kao zamenik razdvojne sveze „nego”, jer se ova tamo nikako ne čuje...

GLAGOLSKI OBLICI. — …Za iskazivanje prošlih trajnih radnji u relativnom značenju njihovu kao glavni oblik od preteritalnih vremena ostao je perfekat. Ali on ipak tu službu ne vrši sam. Relativna prošlost perfektivnih glagola i njim se vrlo retko kazuje, a najobičniji oblik u toj službi je prezent… Potrebno je ovde naročito naglasiti upotrebu oblika imperativa. U živom pričanju češći je on i od samog pripovedačkog prezenta: – Potrči je tamo, a on otiša. Te mi iziđi, a nji(h) još nema…

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR