8 °

max 14 ° / min 8 °

Četvrtak

25.04.

14° / 8°

Petak

26.04.

16° / 8°

Subota

27.04.

19° / 10°

Nedjelja

28.04.

22° / 12°

Ponedjeljak

29.04.

24° / 14°

Utorak

30.04.

24° / 16°

Srijeda

01.05.

22° / 14°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Ś i Ź u Drobnjaku i Pivi (1940)

Istorija

Tag Gallery
Comments 0

Ś i Ź u Drobnjaku i Pivi (1940)

Autor: Antena M

  • Viber

Priredio: Vladimir Jovanović

Nameće se pitanje odnosa jezika Vuka Karadžića i jezika kojim se danas govori u Drobnjaku, odakle su Vukovi preci došli u Tršić, Vukovo rodno mjesto. Mnoštvo, iako većinom sitnijih, jezičkih crta, pokazuje razliku između govora Pive i Drobnjaka i Vukova jezika, u MNOGO VEĆOJ MJERI no što bi se to očekivalo — jedan je od zaključaka filologa Jovana Vukovića u studiji „Govor Pive i Drobnjaka” iz 1940. godine.

Tri godine ranije Vuković je u Beogradu odbranio doktorsku tezu na istu temu. Bio je asistent na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Rođen 1905. u Pišču (Plužine), 1950. je osnivač Katedre za srpskohrvatski jezik Filozofskoga fakulteta u Sarajevu, docnije redovni član Akademiije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Zagovornik teorije o jedinstvu srpskohrvatskoga/hrvatskosrpskoga, tj. srpskoga ili hrvatskoga/hrvatskoga ili srpskoga jezika. Umro je 1979.

Vuković u „Govoru Pive i Drobnjaka”, studiji objavljenoj u „Južnoslovenskome filologu” (XVII, Beograd, 1-114, izdavač i urednik Aleksandar Belić), identifikuje i u ovome kraju Crne Gore posebne glasove, nepoznate fonetskome standardu ili standardima Srba i Hrvata od 30 glasova, a imaju ih dosljedno na južnoslovenskim prostorima jedino Crnogorci (sve tri vjere), a to su:

— „Ś” („meko š”) i „Ź” („meko ž”).

Vuković za ove glasove korektno upotrebljava posebne ćirilične grafeme: „Ć” (latinično: „ś”) i „З́” (latinično: „ź”); isti takvi su u novija vremena zaista i kodifikovani pravopisom crnogorskoga jezika.

Prema Vukoviću, „među glasovne oznake govora Pive i Drobnjaka, kojima se razlikuje od knjiženoga jezika” — tj. od negdašnja srpskohrvatskoga/hravtskosrpskoga — „dolazi kao vidnija crta obrazovanje glasova ‘ś’ i ‘ź’, po najnovijem, djelimično i novome jotovanju”.

Kako navodi, primjere govora u Pivi i Drobnjaku osobito je prikupljao kroz pripovijedanjâ Staniše Jokanovića iz Trse i Vula Vukovića iz Pišča, obojica tada u starosti oko 75 godina.

Neke od nalaza u studiji „Govor Pive i Drobnjaka” iz 1940. na latinici prenosim s ćiriličnoga izvornika i na srpskome (srpskohrvatskome) jeziku tj. jeziku kojim autor Jovan Vuković tu piše, a koji se, svakako ćete uočiti, drastično razlikuje od rodnoga mu govora crnogorskoga jezika Pivljana i Drobnjaka…

-----

Govor Pive i Drobnjaka

…Piva i Drobnjak su dva plemena prirodno podeljena planinskim čvorom Durmitora i ogranaka. Od starijih vremena svako od ova dva plemena pored bližeg zajedničkog života imalo je i svoj posebni plemenski život i kroz istoriju svako je nosilo sa svojim plemenskim imenom i svoje plemenske tradicije, kao što je to slučaj i sa ostalim plemenima ovih krajeva.

Nisu uvek oba plemena pripadala politički i administrativno jednom centru. Piva je pod turskom vlašću pripadala gatačkim upravljačima, dok je Drobnjak jedno vreme bio pod vlašću pljevaljskih paša. Pored svega toga oba plemena imala su uvek bližu plemensku vezu, život uže plemenske zajednice, zajedničke pokrete i zajedničko ispoljavanje nacionalnih težnja…

Plemenska tradicija Pive i Drobnjaka ne zna za kakve veće plemenske zadevice, obične u odnosima ostalih plemena; a zna se da se pred opasnošću sa strane uvek bežalo iz jednog plemena u drugo i tamo nalazilo utočište… Sav materijal u ovom radu dat [je] u odnosu prema književnom Vukovu i Daničićevu [Đuro Daničić] jeziku…

FONETIKA. Vokali — …Otstupanja od književnog jezika… Pomenućemo ovde glagol „ośećati”, pored običnog glagola „ôśećati” [razlikuju se u akcentima, prim]. Prvi je glagol – sa diferenciranim značenjem prema drugom – postao prema perfektivnom glagolu „ôśećati”, po ugledu na odnos glagola „pômjeriti”- „pomjêrati”…

Pravilno se javlja „i” mesto „ѣ” ispred „o” i „j”: – vidijo, viđela, sijati, starijega, sijo, stijo (śesti, šćeti): zatim: „ijo”, od „jesti” („izijo”, „preijo” i sl). Pravilno se zamenjuje i refleks „jata” u tuđoj reči „andio”/„anđela” („Bok s nam i andio Boži!”; „anđeli mi š njim!”).

Neredovna je zamena „ѣ” sa „i” ispred novoga „lj” i „đ”: – biljeg, bilježanica, bilježanje, siđeti, siđela (prema ovom i sidela); a s druge strane imamo: – vređeti, poneđeljnik.

Manje se u ovom govoru nego u ostalim susednim nalazi reči s novim „ije” ili „je” koje je kao refleks staroga glasa „ѣ” došlo nefonetskim putem, kao u primerima: – počijevati (počivati), podumijenta, kiśelo (od kisjelo), kiśelina (i srodnim rečima), śeroma, śeromašan… Malo je običajnija ova pojava u sufiksu „ijer” (m. „ir”): – kumpjer, vodijer, kosijer, putijer i sl…

U zamenicama i pridevima imamo uvek duže oblike: – dobrijem, ovijem, zlijeg, malijeg, ovijeg, onijem, zlijem, malijem; nemamo, dakle – „dobrim”, „ovim” i sl…

Nalazimo u Pivi redovno „ođe” (od „ovđe”), ili „vođe” i „onđe” (ijekavski izgovor sa najnovijim jotovanjem), dok se u Drobnjaku u severnijim selima čuje i „ovde” i „onde”…

SAŽIMANJE VOKALA. — … „o” + „a” daje „â” – nâko („no ako”…; âmo („ovamo” – posle ispadanja glasa „v”).

Ovde ćemo pomenuti sažimanje dvaju jednakih vokala kad se nađu zajedno, a to biva obično u sklopu reči koje akcentski čine jednu celinu: „đâvodnijo” ili „đavôdnijo” („đavo odnio”: „nemam đâvodnijo brašna”); dâko („da ako”: „dako bide śutra lijepo: dako otoli malo vjetar”); svedno („svejedno”: „radijo, ne radijo, svedno ti”).

Pored običnog sažimanja „me je” u „me”, „te je” u „te”, „se je” u „se”, ovde se sažima „đe je” u „đe” („A đe bio Draško Popoviću” – kod Njegoša); „će je” daje „će” („on će viđeti” = „on će je viđeti”; „biće” = „biće je”)…

Ako uzmemo da je reč Durmitor romanskog porekla od latinskog glagola „dormire” i takođe ime mesta Muruge (u selu Pišču u Pivi) prema lat. „amurca” ili „amurga”, i ako pretpostavimo da su imena primljena od poromanjenih starosedelaca, interesantno je napomenuti da je još u to doba grupa „or”, odnosno „ir” ispred konsonanta [suglasnika koji se stvara zatvaranjem jednoga dijela govornoga trakta, prim] mogla ostati bez metateze [promjena u redosljedu glasova ili skupova glasova, prim]. Ali primeri kao što je Martin-dan, prema sv. Martin, s čim je u vezi, mislim, po postanaju i ime sela Mratinje, pokazuju da je kod naših predaka još i u ovim krajevima bilo metateze vokala i konsonanta „r” ispred drugih konsonanta.

KONSONANTI. — …Na kraju reči „h” se ne gubi obično, nego daje „k” ili „g”: – onijeg, mojijeg, radig, pisak, govorak itd… Što imamo u sredini reči „g” mesto „h” u glagolskim oblicima – rađagu, govoragu, držagu, navođagu i sl. – došlo je verovatno analogijom prema prvom licu jednine, gde se mora pretpostaviti prvobitna zamena sa „g”: – rađag, govorag i sl.

Prema „rađagu” biće, svakako, „g” ušlo u prvo lice množine, što se može retko čuti u ovom kraju kod starijih ljudi: – rađagmo, znadijagmo, imadijagmo, razbijagmo, sijeljagmo i sl.

U aoristu je kao i u imperfektu ovde zamena „h” sa „k”: – radik, pričak, trgok, legok, nagok, nešćek i sl. Zamenu sa „g” nalazimo u genitivu množine zameničke promene: – onijeg, lijepijeg, šarenijeg, ljutijeg…

U izvesnim rečima „lj” iza usnenih suglasnika prelazi u „j”. To je poznata osobina crnogorskih govora… – divji (divlji), lomjah (lomljah), lomjava, sumja (sumnja), sujmati (metatezom od „sumnjati”, posle obične zamene „nj” sa „lj”: sumnjati - sumljati - sumjati - sujmati; šupje (šuplje)…

JOTOVANJE SUGLASNIKA. — … Znamo da „t” i „d” jotovani daju „ć” i „đ”: – ćerati, lećeti, đevojki, đetelina i sl. Ali u Pivi i Durmitoru imamo primera i neizvršenog takvog jotovanja: – tješiti (ne čuje se, čini mi se, „ćešiti”), tjelesni, djelo (ali i „đelo”, i to samo u izrazima: „krvno đelo”, i: „izaći će đelo na viđelo”). Ovo bi, svakako, bili primeri došli sa strane, iz književnog, crkvenog ili administrativnog jezika.

Najnovije jotovanje se vrši i kad se „j” nađe iza „c”: – ćelokup, ćedilo, ćepanica, ćepčić (od: cijepac [omanja parcela, prim]), ćepada [poveća parcela ziratne zemlje, prim].

To biva i kad je između „d” ili „c” reducirano „v”: – međed, Ćetko, ćetna neđelja [neđelja pred Cvijeti; u starijem crnogorskom jeziku sedam neđelja vaskršnjega posta nose pojedinačne nazive: čista, pačista, akačista, srijedposna, krstopoklonjena, ćetna i velika, prim], ćetonja (cvjetonja)…

Jotovanje je uvek izvršeno u govoru ovoga kraja gde su se ovi glasovi („s” i „z”) našli sa zvukom „j” dobivenim od kratkoga „ѣ”: – śekira, śesti, śever, śeknuti, śeme, naśevnica, śera, śerljiv, zaśera.

Ako se između „s” i „j” u ovakvim primerima nađe „v”, onda imamo primere i sa redukcijom glasa „v” i izvršenim jotovanjem: – śedok, śetovati, śet i sl. – i bez redukcije jotovanja: – śvjetlost, śvjetlica i sl. Nema promene ako je „v” između „z” i „j”: – zvjerka, zvjezdica itd.

U slučajevima gde bi ovaj pojav pripadao, ne najnovijem, nego novijem jotovanju — gde je, naime, „j” došlo u dodir s ovim glasovima posle ispadanja poluglasnika — imamo s jedne strane jotovanje: – śutra, śajan, paśi, paśaluk – a s druge strane su primeri gde nije izvršeno jotovanje: – klasje, izjaloviti, izjednačiti i sl.

Jasno je da je u poslednjim primerima smetala granica sloga. U reči, npr. „klasje” se oseća „je” kao produktivan nastavak za obrazovanje zbirnih imenica, te kao takvo čuvalo je granicu sloga…

Interesantno je da ovde imamo „iźesti”, a „izjaloviti”. Nema sumnje da se „j” iz reči „jesti” ponašalo kao „j” od kratkoga „ѣ”. Prema tome, kad je izvršena zamena „jata” onda se u složenicama kod kojih bi drugi deo počinjao sa ovakvim „j” gubila granica sloga, dok se čuvala u složenicama kod kojih je drugi deo počinjao običnim „j”.

Ovo bi nas moglo uputiti na to da pretpostavimo mogućnost da se jotovanje ovakvih glasova moglo vršiti još i pre zamene kratkoga „jata” sa „je”… Neobjašnjivo bi nam bilo inače gubljenje granice sloga i osećanje složenosti reči u primerima: – „iźesti”, „iźeden”, „iźelica” (pored „izjednačiti”, „izjedna” i sl), ako bi se razvio pre jotovanja pun glas „j”.

U govorima južnijim, kako nam to pokazuje Vušovićev materijal [Danilo Vušović, 1900-1939, crnogorski filolog, rođen u Bršnu kod Nikšića, prim], proces jotovanja ovih glasova uzima više razmera, obuhvata i poneke slučajeve jotovanja kojima je u ovom govoru smetala granica sloga, ili usto i osećanje granice u složenoj reči (iźedna, iźednačiti, śednim = s jednim).

I ovde nalazimo Vušovićeve primere „kođi” i „uđati” (uđo, uđašem, uđak itd), gde bi „z” + „j” dalo „đ”, a ne „ź”, i to ovde nemamo „koźi” i „uźati”. Vušović misli da su oblici i „kođi” i „koźi” fonetski postali, i to mu služi za objašnjavanje fiziologije glasova „ź” i „ś”. Ja ipak mislim da je oblik „kođi” dobiven analogijom prema „goveđi” („kođe meso”, prema „goveđe meseo”)…

Nemamo u Pivi i Drobnjaku „ś” i „ź” u slučajevima kad se „s” i „z” nađu ispred „ć” i „đ”, kako nalazimo u Vušovićevim govorima. Tamo nalazimo: – „iśšćerati”, „iźđeljati” i sl.

U ovom govoru imamo u stvari „išćerati”, „ižđeljati” gde bi šuštavi frikativni glas „š” ili „ž” bio malo umekšan, narednim mekim glasom „ć” ili „đ”, kako bi se umekšalo i svako obično „š” ili „ž” ispred mekog glasa: – kršćen, čašćen, ižđikati i sl. Tako je umekšavanje i kad se predlozi sa šuštavim glasovima nalaze ispred mekog suglasnika naredne reči: – š šnjim, iž njega, š ljubavi, ž đevojkom.

Glasovima „ś” i „ź” zamenjuju se glasovi „s” i „z” u govoru od milja, pri čemu se dobija mekoća koja bi odgovarala nežnosti govora: „śeka” mesto „seka”: – „ajde, śeko, poslušaj me”; „jeśi li ti moj?” (kaže se detetu); „ti śi moje źlato”…

ZAMENICE. — …Lične zamenice I i III lica, kao povratna zamenica, u dativu i lokativu jednine mesto „meni”, „tebi”, „sebi”, imaju oblik: – „mene”, „tebe”, „sebe”… Puni oblik „njega” neće se čuti uz predloge ni onda kad se zamenica odnosi na živo biće: tu će doći oblici „nj” ili „njga”: – „…ispali vuci preda nj”; „za njga će biti bolje”… U Drobnjaku se nalazi, bar u izvesnim selima, mesto „njiov” („njihov”) „njin”, „njina”, „njino”…

GLAGOLI. — …Redovno ovde imamo stari oblik prvog lica jednine prezenta od glagola „videti”: – „viđu”; tako uvek čujemo „velju”, množina „velim”. Pored „volim” čuje se i „volju”, ali u posebnom značenju: „volim ja nju koliko cijo svijet”; ali: „volu ja ovu jednu, no da mi sto drugije daš”…

Glagol „panuti” i složenice imaju uvek: – „panem”, „propanem”, „zapanem”… Glagol „moći” ima prezent u II i III lici jednine – „moreš”, „more”; u I i II licu množine – „moremo”, „morete”; ali u odrečnom i uputnom obliku II lica jednine glasi obično – „ne moš” i „moš li” („ne moš ga preskočiti”, „moš li doći”)…

„Viš” od glagola „videti”, a to dolazi onda kad je glagol nenaglašen uz svezi („da viš ga”, „da viš šta radi!”). Mesto „nećeš” ima – „neš” („neš ti mene više varati”); a mesto „oćeš li” u upitnom obliku – „oj li”…

Trajni glagoli „imati”, „valjati”, „moći” i „trebati”  u prezentu u ponekim zavisnim rečenicama, gde se vremenska radnja odmerava prema nekom drugom momentu, ne prema momentu sadašnjosti (sintaksički „relativ”), dobijaju proširenje glagolske osnove sa „ad-“ i nastavak prezentske osnove „ne”, što stvarno daje značenju glagola promenu glagolskog vida: – valjadnem, imadnem, mogadnem, trebadne („plastićemo kad valjadne”; „ako imadnem ustino”; „ako mogadneš”; „kâ ti trebadne što”).

Od glagola „biti” prezent, mesto „budem”, glasi: – „bidem” ili „bidnem”…   

Za jedan oblik blaže zapovesti imamo poseban oblik imperativa sa rečcom „de” ili „der”: – zamočide (zamočider), dajde (dajder), podajde (podajder), pomozide (pomozider), pokride (pokrider). U drugom licu množine rečca „der” (ređe ovde „de”) umetnuta je između nastavka za oblik i nastavka za lice: – pomakniderte se, uzmiderte, pokosiderte…

Jedno značenje, rekao bih, u manjoj meri ublažene zapovesti iskazuje se rečcom „dela” i ređe „ela” i imperativom: „dela uzmi”, „ela iziđi”… Sličan ovom je imperativ s rečcom „danu”, „anu” ili „nu”: – „danu pričaj”, „danu istrči”, „anu donesi”, „anu prioni”, „nu prećeraj”.

U ove poslednje rečce imperativ od glagola „dati” ne dolazi, izostavlja se… – „danu mi tu pušku”; „nu mi to uže”; „anu mi tu bocu”; „danu malo”; za II lice množine u ovom slučaju rečce primaju lični nastavak „te”: – „danute malo”, „anute”, „nute”; „nuodi” je običnije nego „nu malo”. Rečcama „danu”, „anu” ili „nu” dodaju se rečce „der” ili „de”, i to opet, čini mi se, ublažava zapovest: – „danuder (denude) napiši”; „anuder pomozi”; „nuder (nude) privati ovce”…

Od glagola „dići se” (i „dignuti se”), „maći se” („maknuti se”)… ako je zapovest oštrija, ako je daje onaj koji ističe da ima pravo da zapoveda, onda je sasvim obično: „dik se!”; „mak se!”.

Od glagola „znati” imperativ je najobičnije „znadi” („znaj” i „znadni” je ređe); od „dati” – „[po]daj” i „dadni”; „imaj” i „imadni” od „imati”…

U Pivi i Drobnjaku imamo glagole: – zaljeći-zaljezem; naljeći-naljezem (ili: naljegnem); uljeći-uljezem (ili: uljegnem). Aorist je: – zaljegok, naljegok, uljegok; … – zaljego, naljego, uljego…

PRILOZI. — …Složeni prilozi od rečca „evo”, „eto” i „eno” i drugih zameničkih reči. Tako imamo razne oblike ovih priloga:

– „odole” ili „odolen”; „odale” ili „odalen”; „vodole” ili „vodolen”; „vodale” ili „vodolen”; „evodole” ili „evodolen”; „evdale” ili „evdalen”; „otolen”; „otalen”; „etotolen”; „etotalen”; „ođen”; „evođen”; „vođen”; „onđen”; „nođen”; „enođen”; „nuđen”; „vudar”; „ovudar”; „vudijer”; „ovudijer”; „enonudar”; „enonudijer”; „ovako”; „vako”; „evako”; „evo-vako”; „onako”; „nako”; „enako”; „enonako”; „ovoliko”; „voliko”; „evoliko”; „onoliko”; „noliko”; „enoliko”; „enonoliko”…

 „Kud” i „kude” (ovo drugo se retko čuje) imaju jedno, a „kuda”, „kudije”, „kudijer” i „kudijen” drugo značenje. Zameničkim prilogom „kud” („kude”) pita se za cilj radnje glagola kretanja, a prilogom „kuda” za pravac kretanja.

 Stari ljudi obično neće reći: „Ku ćeš?” – onome ko se sprema na put, nego: „Akobogda?”; ili: „Đe ćeš?” U kakvoj ljutnji, reklo bi se: „Ku ćeš?”… – Ku ćemo sad? – U kolibe. – Kuda ću poćerat ovce? – Kroz Bogdo. – Kudijen ću sad? – Idi tijem dojnjijem putom.

 Isti je odnos i između priloga: – „nekud” i „nekuda” („nekudijen” i „nekudijer”), „nikud” i „nikuda” („nekudijen” i „nekudijer”)… ali prilozi „otkud” i „otkuda” kao i „svukud” i „svukuda”, nemaju te razlike u značenju.

Mjesto priloga „poslije” („posle”) u Pivi i Drobnjaku čujemo „pošlje”; množina „otsada” ima – „otsad”, „osada”, „osle” i „osele”; isto tako mesto „do sada” ima – „dosle”, „dosele”…

SINTAKSA. — Nešto iz sintakse padeža. Vuk (Karadžić) je u predgovoru „Poslovicama” („Gramatički i polemički spisi”, III-1, 2-23), rekao da se prezimena na „ić” u genitivu pripadanja obično ne zamenjuju posesivnim pridevom, kao što to biva s ostalim imenicama: „od bijele kule Dragovića”, mesto „Dragovićeve”, „kod Dobrilovićeva kuće”. U Pivi i Drobnjaku, kod starijih ljudi mislim, u ovom slučaju posesivni pridev se neće naći i čuti:

– Čavića kula, Radovića Brvno, Mićovića guvno, Joića ozidina, Marića bare i sl. Red reči je obično ovaj. Interesantno je što genitiv množine ostaje u ovakvom izrazu i onda kad prisvajani predmet pripada množini, članovima čitavog prezimena, a ne pojedincu: – Bogdanovića kuće, Jokanovića Milogora, Kulića planina, kod Kneževića crkve.

Ako se predmet ovako prisvaja prezimenu sa kojim drugim završetkom, onda mesto prezimena dolazi prisvojni pridev na „ski”: – cicmilske đevojke (Cicmil, prezime), bojacke kolibe (Bojat, prezime), baucalske kuće (Baucal, prezime), karabasilski sôj (Karabasil, prezime).

Ovakav je odnos između posesivnog genitiva i posesivnog prideva uz ženska osobna imena: – Mara Čavića, Sâva Bogdanovića, Staka Radovića i sl. prema: – Sâva Cicmilska, Stana Baucalska i sl…

Nije neobično, ali se čuje od starijih ljudi ovaj oblik i kod imenica muškog roda: – Vaso Joića, Mirko Bogdanovića. Ja mislim da je Njegoš uzeo iz narodnog govora ovakvo slaganje nominativa imena sa posesivnim genitivom prezimena u stihovima: „No ga onda Karadžića Mimo… Za Smilom Abdul Zečevića… Za Abdulom Usein Adžića…” a da to nije, kao što misli Vušović, došlo radi popune stiha, jer bi za taj slučaj došao omiljeni oblik vokativa: „No ga gleda Karadžiću Mimo”, i slično…

Mesto lokativa jednine uz glagole mirovanja s predlozima „na” i „u” običan je akuzativ: – „bijo sam u Nikšić”; „načinijo kulu na Pišče”; „stoji u Dubrovsko” i sl. Po svoj prilici ovo će biti doneseno iz crnogorskih govora preko govora okoline Nikšića…

SVEZE. — …U značenju zamenične partikule „što” („zašto”) u direktnim pitanjima upotrebljava se često priloška partikula „čudo”: – „čudo ne dođeš đe?”; „čudo te nema?”; „čudo si to išo u Nikšić?”; „čudo nijesi crkvi otišo?”…

Potvrdnoj, ili nekoj vrsti potvrdno-upitne rečenice, karakter usklične rečenice daje partikula „li”… – „velik li svijet prođe, majko Božija!”; „veliko li se sijeno ukosi ove godine!”… Usklično značenje divljenja veličini nečega ima često zamjenica „koji”, „koja-koje”: – „koji se narod iskupijo danas!”; „koja e sila i trava, vala majci Božijoj!”; „koje se brašno proćera danas s pazara, Bože!”; „koji je mraz bio noćes, Bože jedini!”…

U značenju dopusnih sveza „ako i”/„i ako” dolaze obično kombinacije „sve ako”, „sve da” i „sve kad”: – „sve ako dođe, nećeš mu moći ništa”; „sve ako ga uvatiš, nećeš ni pare dobiti”; „sve ako zna, neće mi kazati”; „sve kad dođe, nema mu više mjesta ođe”; „sve kad mu platiš koliko treba, neće ljucki da ti radi”…

U značenju rečce „što” obična je rečca „đe” u relativnim i sličnim rečenicama: – „naljutio se đe mu ne dadok skorupa”; „đe ga ne nađok”; „đe mu dadok volove, sad se kaem”; „ljuti se, đe mu nijesmo pomogli juče”; „prepo se đe malo zaslabijo”, i sl.

U značenju vremenske sveze „čim”, „tek što”, u ovom kraju ima sveza „â”: – „â sam ga vidijo pre(d) kućom, znao sam da nije dobro”; „usto sam, â e zora zabijeljela”; „â dođe, kaži mu sve”…

Mesto načinske i ekskluzivne sveze „nego” skoro uvek se upotrebljava „no”: – „bolji si, no on”; „neću ništa, no mlijeka”. Tako je mesto sveza „već”/„ako”, koje združene imaju ekskluzivno značenje, ovde redovan sažeti oblik „većko” ili „većako”: – „platićeš mi, većko te uvatim”; „ne dâ, većako za pare”…

Ovim svezama slična je, i po značenju i po postanku (slivanjem dveju sveza), rečca „nâko” („no ako”) = „nego ako”, „osim ako”, „osim”: – „platićeš mi, nako te ne uvatim”; „niđe pare nemam, nako bik prodavao ovce”…

Slivanje sveze imamo i u rečci „dâko” („da ako”) u rečenicama u kojima se izražava neka želja, nada da se ostvari nešto što se željno očekuje: – „dako udari danas kiša”; „dako dođe”…

Uz „jamlim” („ja mislim”) je obično deklarativna sveza „da” izostavljena (tako se izostavlja „da” i u Njegoševu jeziku): – „jamilm će doći danas”; „jamlim si gladan”…

-----

…U svakom slučaju bismo morali pretpostaviti izvesne razlike u jezičkim crtama i između najbližeg govora Vukovu [Vuka Karadžića] jeziku i njegova književnog jezika. Ono što nas pomalo iznenađuje, to je količina tih jezičkih pojava…

Na jednoj strani, jezik Vukovih predaka [u Tršiću, Srbija] nekoliko decenija [se] razvijao odvojeno od drobnjačkog govora dok ga je Vuk uhvatio u pero, a na drugoj strani se oko dva stoleća razvijao govor u Drobnjaku – a to nije malo vreme i za krupnije jezičke promene.

Za ono nekoliko decenija koliko je prošlo otkad su se Vukovi preci doselili u Tršić do Vukova rođenja (oko 1740. do 1787. god)… ta se govorna nijansa formirala i u široj jezičkoj zajednici Jadra i Podrinja. Da se Vukov tršićki govor razlikovao do izvesne mere od drobnjačkog govora kakvim su govorili njegovi preci, i kakvim se i tada govorilo u Drobnjaku, najlepše nam pokazuje jedno mesto iz Vukovih spisa.

U predgovoru „Poslovicama”, 1836. godine, Vuk [upravo nakon što je u Crnoj Gori i Dubrovniku prvi put među Južnim Slovenima lično čuo glas „h”, koji je te 1836. i „uveo” u svoju azbuku, prim], govoreći o izgovoru glasa „h” u raznim krajevima, kaže:

„Tako su u Tršiću, đe sam se ja rodio, samo stari ljudi… govorili: grag [grah], kožug, mijeg, ovijeg; a ostali, ne samo što su govorili gra, kožu, ovije, onije itd; nego su se onima još podsmijevali” („Gramatički i polemički spisi”, III-1, 9).

S jedne strane, Vukovi Karadžići u Tršiću izgubili su u ovim primerima krajnje „g” od „h”, doneseno iz Drobnjaka, a s druge, oni što su ostali u Drobnjaku zadržali su taj glas, a u glagolskim oblicima ga promenili u „k”: rađak, pisak; radik, pisak…

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR